Jasenovac ne postaje manje strašan zbog Srebrenice – Lični stavovi

Najlakše je reći: krivi su pojedinci.

Ta rečenica je postala gotovo univerzalno sredstvo za odvajanje zločina od zajednice u čije ime je počinjen. Pojedinci su naredili. Pojedinci su pucali. Pojedinci su osuđeni. Narod s tim nema ništa.

Na prvi pogled, zvuči razumno. Krivična odgovornost jeste individualna.

Ali prije nego što uopće dođemo do pitanja individualne i kolektivne odgovornosti, postoje dva jednostavnija načina da se od odgovornosti pobjegne.

Prvi je negiranje.

Nije bio genocid. Broj ubijenih je prenapuhan. Presude su političke. Haag je antisrpski. Srebrenica je izmišljena ili barem nije ono što sudovi tvrde da jeste. Mladić je branio svoj narod. Srbija nije učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini.

Ako činjenica ne postoji, ne postoji ni obaveza da se čovjek s njom suoči.

Samo što je, nakon trideset godina, sve teže živjeti unutar takve konstrukcije.

Postoje presude. Dokumenti. Svjedočenja. DNK identifikacije. Primarne i sekundarne masovne grobnice. Postoje ljudi koji su zarobljavali, prevozili i ubijali, a zatim i oni koji su već zakopana tijela otkopavali i premještali da bi sakrili tragove.

Postoje mrtvi.

Kada se činjenica više ne može sasvim ukloniti, počinje relativiziranje.

Dobro, bilo je zločina, ali bilo ih je na svim stranama.

Dobro, ubijani su Bošnjaci, ali šta je sa srpskim žrtvama?

Dobro, bio je genocid u Srebrenici, ali šta je sa Jasenovcem?

Bio je rat. Svi su to radili. Svi su tada tako mislili. Drugi su nas zavadili.

Tu se više ne poriče nužno ono što se dogodilo. Dovoljno je oduzeti mu težinu.

„I drugi su činili zločine“ može biti potpuno tačna rečenica. Samo što ona ne govori ništa o zločinu o kojem upravo razgovaramo.

Jasenovac ne postaje manje strašan zbog Srebrenice. Srebrenica ne postaje manje genocid zato što postoje srpske žrtve.

Ako išta, čovjek koji zna šta znači vlastita žrtva morao bi lakše prepoznati tuđu.

A ono „svi su tada tako mislili“ još je zanimljivija odbrana.

Prvo, nisu.

U svakom našem narodu bilo je ljudi koji nisu pristali da im komšija preko noći postane neprijatelj. LJudi koji su pomagali, protivili se, odbijali, odlazili. Neki su zbog toga izgubili mnogo, neki i život.

Ali čak i da su svi tako mislili, šta bi to promijenilo?

Ako neka ideja postane toliko prihvaćena da je preuzmu političari, mediji, institucije, vojska i država, njena masovnost je ne čini manje opasnom.

Naprotiv.

Tek poslije negiranja i relativiziranja dolazimo do treće odbrane:

dobro, dogodilo se, ali krivi su pojedinci.

Tu nastaje problem.

Jer masovna grobnica nije hobi pojedinca.

Prije nje neko godinama pravi politički jezik u kojem komšija postaje prijetnja. Neko govori da zajednički život više nije moguć. Neko crta granice preko gradova, sela i kuća. Neko sve to predstavlja kao pitanje nacionalnog opstanka. Neko propagira. Neko glasa. Neko provodi kroz institucije. Neko šuti jer mu rezultat odgovara.

A onda dođe rat.

Neko izdaje naredbe. Neko pravi spiskove. Neko nalazi autobuse. Neko odvaja ljude. Neko ih čuva. Neko prevozi. Neko puca. Neko kopa grobnice. Neko daje gorivo. Neko vodi evidenciju. Neko zna šta se događa i nastavlja obavljati svoj dio posla.

I na kraju opet ostanu samo pojedinci.

Možda bih i to mogao prihvatiti kada bi isti princip vrijedio i kada govorimo o zaslugama.

Ali ne vrijedi.

Za zločin je Mladić pojedinac ako se uopće prihvati.

Za heroja je „vaš general“.

Karadžićeva presuda je individualna.

Ali kada se govori o Republici Srpskoj, onda je ona „vaša“, a on njen stvaralac.

Vojska je vaša. Komandanti su vaši. Pobjeda je vaša. Republika je vaša.

Samo grobnice nisu vaše.

Ne može tako. Ne možeš kolektivizovati herojstvo, a individualizirati grobnice.

Krivica jeste individualna. To uopće nije sporno.

Ali odgovornost je šira.

Ne odgovaraš ti za zločin samo zato što si Srbin. Nisi ga time počinio.

Ali jesi odgovoran za svoj odnos prema tom zločinu danas, tj. ako ga negiraš, opravdavaš ili slaviš.

Hoćeš li ga priznati ili negirati.

Hoćeš li ga osuditi ili opravdavati.

Hoćeš li čovjeka koji ga je naredio pamtiti kao zločinca ili ga pretvoriti u heroja.

To je već tvoj izbor.

A onda dolazimo do tvoje države.

Srbija je devedesetih tvrdila da nije učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini.

Ali država ne učestvuje samo onda kada formalno objavi rat.

Ako tvoja država finansira vojsku preko granice, to je djelovanje države.

Ako plaća oficire, to je djelovanje države.

Ako daje vojnu pomoć, to je djelovanje države.

Ako njene službe obučavaju ljude i šalju ih preko granice, opet djeluje država.

Nije baš komplikovano.

Međunarodni sud pravde nije presudio da je Srbija počinila genocid u Srebrenici niti da je bila saučesnik u genocidu.

To ne treba prekrajati.

Ali jeste presudio da Srbija nije spriječila genocid i da je time prekršila Konvenciju o genocidu. Utvrđene su i duboke političke, vojne i finansijske veze sa strukturama bosanskih Srba, uključujući plaćanje dijela oficira Vojske Republike Srpske.

Ne tvrdim da si ti znao šta se sprema u Srebrenici.

Ne tvrdim ni da je znao svaki čovjek u Srbiji.

Govorim o tvojoj državi. Tvoja država troši tvoj novac. Nosi se grb države čiji si građanin. NJeni ministri govore u ime države čiji si građanin. Kada nešto radi Vlada Srbije, ne radi to moja država. Radi tvoja.

I poslije rata tvoja država ostaje u priči.

Ratko Mladić se godinama skriva u Srbiji, uz ozbiljne tvrdnje o zaštiti dijelova državnog aparata. Međunarodni sud pravde utvrđuje da Srbija nije ispunila svoje obaveze pune saradnje s Haškim tribunalom u vezi s njim.

A nije jedini.

I danas u Srbiji žive ljudi optuženi, osumnjičeni ili već osuđeni za ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Postoje bjegunci od pravde i ljudi za kojima Bosna i Hercegovina traga.

A onda, 2026. godine, Mladić umire.

Formalno, tvoja država njegovu sahranu ne naziva državnom.

Ali njegovo tijelo iz Haga vraća avion Vlade Srbije.

Kovčeg nose pripadnici Vojske Srbije.

Na sahrani je vojni orkestar.

Ispaljuje se počasna paljba.

Dolazi ministar odbrane.

Dolaze drugi ministri i predstavnici vlasti.

Komemoracija je održana u Domu Vojske.

Opelo lično služi patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Sve je tu.

Samo se ne zove državna sahrana.

Dođe mu ono naše: nije govno, nego se pas posr’o. Da, baš to!

Jer hajde da stvar zaista pojednostavimo.

Avion Vlade Srbije je državni avion.

Ministar Srbije predstavlja državu Srbiju.

Vojska Srbije je državna vojska.

Dom Vojske nije dnevni boravak porodice Mladić.

Počasna paljba nije privatna gesta nekoliko prijatelja.

Možeš to nazvati kako hoćeš. Ono što se dogodilo neće promijeniti ime zato što smo promijenili etiketu.

Isto kao i sa zločinom.

Nemam problem s tim što Crkva služi opelo mrtvom čovjeku. Crkva, valjda, nije samo za bezgrešne.

Ali patrijarh nije govorio samo o smrti, grijehu i molitvi. Govorio je o Mladićevom imenu duboko utkanom u pamćenje velikog dijela srpskog pravoslavnog naroda. O zahvalnosti. O slobodi, odbrani i opstanku.

Opet isto.

Od Crkve ne očekujem da mrzi mrtvog čovjeka.

Ali očekivao bih da, stojeći nad kovčegom čovjeka iza kojeg su ostale masovne grobnice, barem jednom vidi i ljude koji su u njima završili. Za promjenu.

Ako već govorimo o njegovoj duši, zar zaista nema mjesta i za njihove?

Zar to ne bi bilo hrišćanski?

I tu me više od krivice zanima jedna druga riječ.

Stid.

Ne stid zato što si Srbin.

Nije problem što si Srbin.

Zašto bi bio?

Kao što nije problem što sam ja Bošnjak.

Mislim na ljudski stid.

Na ono kada vidiš da se nešto strašno radi ili slavi u tvoje ime i kažeš: ne.

Ne u moje ime. Ne mojom zastavom. Ne mojim novcem. Ne mojom državom. Ne kao uzor mom djetetu.

I tu dolazim do Republike Srpske, oko koje se vjerovatno nećemo složiti.

To ime mi organizam ne prihvata.

Ne zato što mi smeta riječ srpski. Ne smeta mi Srbija. Ne smeta mi srpski jezik, srpska kultura, crkva, ime ni zastava.

Smeta mi kada se komad Bosne i Hercegovine, zemlje koja je bila i moja i tvoja i njihova, nacionalno prisvoji imenom samo jednog naroda.

A još mi je teže to ime odvojiti od načina na koji je veliki dio prostora koji to ime danas označava, etnički preoblikovan.

Jer se masovnim grobnicama ne brani.

Radovan Karadžić i Ratko Mladić nisu bila dvojica pijanih vojnika koja su se otrgla kontroli.

Bili su politički i vojni vrh jednog projekta.

I nisu bili sami.

Pravosnažno su osuđeni za genocid, progone, istrebljenje, ubistva, deportacije, prisilna premještanja i druge zločine. Postojali su logori, masovna protjerivanja, sistematska silovanja i seksualno porobljavanje, rušenje džamija i katoličkih crkava, gradovi iz kojih su nestajale čitave zajednice.

Postojala je Srebrenica. Postojao je genocid. I nakon svega toga prostor nosi ime samo jednog naroda. Republika Srpska.

Mene je tog imena stid.

I stid me je i u tvoje ime.

Ne zato što si Srbin.

Baš zato što jesi.

Jer ja ne vjerujem da ti je, da bi bio Srbin, potrebna šuma koja je srpska.

Rijeka koja je srpska.

Grad koji je srpski zato što u njemu više nema onih drugih.

Republika koja je više tvoja što je manje moja.

Mislim o tebi bolje od toga!

A za sebe tražim potpuno isti standard.

Ja ne želim bošnjačke šume. Bošnjačke rijeke. Bošnjačke gradove. Bošnjačku republiku.

Zašto bi šuma bila bošnjačka? Rijeka srpska? Cesta hrvatska?

Zašto bi Sarajevo bilo više moje ako u njemu nema Srba i Hrvata?

Zašto bi Banja Luka bila više tvoja ako u njoj nema drugih?

Ako je dokaz da je nešto konačno „naše“ to što onoga drugog tu više nema, onda ja takvo „naše“ ne želim.

Da je neko meni napravio bošnjačku republiku tako što bi protjerao Srbe i Hrvate, zatvarao ih, ubijao, silovao, rušio njihove crkve, a meni poslije ostavio teritoriju da je slavim kao historijsku pobjedu, odrekao bih je se.

Da. Odrekao bih je se.

Ne zato što manje poštujem svoje. Nego zato što neću da mi moje treba tvoj nestanak da bi postalo moje.

Tu je valjda i odgovor na pitanje ko sam.

Nisam samo Bošnjak.

Ja sam i Bosanac.

Pa i Jugosloven.

Naivno ili ne, ponosno.

Jedno kod mene ne isključuje drugo.

Ne moram biti manje Bošnjak da bih bio Bosanac. Ne moram biti manje Bosanac da bih u sebi nosio Jugoslaviju. I ne moram prestati biti bilo šta od toga da bih rekao da mi je Srbin moj.

Možda se, na kraju, i po Balaševiću poznajemo.

Pa kako ko shvati.

I možda upravo tu najviše nerviram političko-navijačke belivuke koji su sebi uzeli pravo da određuju ko je pravi Srbin, ko mu je prijatelj, ko neprijatelj, čega se mora bojati i koga mora mrziti.

Ne dajem im pravo da mi objašnjavaju Srbina.

Jer meni su, kao Bošnjaku, Bosancu i Jugoslovenu, Srbi možda više moji nego njima.

Ne zato što ih više volim.

Nego zato što meni za bliskost sa Srbinom nije potreban neprijatelj.

Ne treba mi slab Srbin da bih bio jak Bošnjak.

Ne treba mi ponižena Srbija da bih volio Bosnu i Hercegovinu.

Moj bosanski jezik ne ugrožava moju žal za Jugoslavijom.

Naprotiv.

Možda je upravo mogućnost da kažem da govorim bosanski, da sam Bošnjak i Bosanac, a da te zbog toga ne izgubim, ono što je od te Jugoslavije u meni ostalo najvrijednije.

Nije to Tito. Nije zastava. Nije ni država koje više nema.

To je odbijanje da prihvatim da čovjek kojeg sam jučer zvao svojim danas mora postati „njihov“ samo zato što smo između sebe povukli granicu. Primitivnu. Neinteligentnu.

Nekome će to zvučati naivno.

Meni ne zvuči.

Ja bih se odrekao svakog „našeg“ koje postoji samo zato da me odvoji od tebe.

Bošnjačke teritorije. Bošnjačke republike. Historijske pobjede čiji je dokaz tvoje odsustvo.

Odrekao bih ih se, jer moje biće to ne bi prihvatilo.

Baš zato što znam ko sam i što jesam.

I zato od tebe ne tražim kolektivnu krivicu.

Ne tražim da se stidiš što si Srbin.

Tražim nešto mnogo jednostavnije.

Da ne negiraš ono što je utvrđeno.

Da ga ne umanjuješ tuđim zločinom.

Da ne govoriš „pojedinac“ kada dođemo do grobnice, a „naš general“ kada dođemo do heroja.

Ja bih se odrekao svoje republike ako bi njen smisao bio da tebe u njoj nema.

Svoje pobjede ako bi njen dokaz bila tvoja grobnica.

Svog historijskog prava ako bih ga mogao ostvariti samo tako što bih tebi oduzeo tvoje.

Ne zato što mi je moje manje važno.

Nego zato što si mi i ti moj.

Problem nije što si Srbin.

Problem je ako prihvatiš da tvoje pravo da budeš svoj počinje tamo gdje moje prestaje.

Ja takvu verziju vlastitog identiteta ne bih prihvatio.

Ne tražim od tebe da preuzmeš tuđu krivicu. Tražim samo da pogledaš šta danas biraš da zoveš svojim.

Generala.

Pobjedu.

Republiku.

I cijenu po kojoj su nastali.

Pa onda odluči.

Ja znam gdje je moja granica. LJudska.

Autor je bivši karijerni diplomata BiH, član diplomatskog tima BiH pri Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija koji deset godina živi u Holandiji, gde vodi sopstveni biznis

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa