Između festivalskog sjaja i političkih rovova – Lični stavovi
Sarajevo je ovih dana grad koji izgleda kao da je zaboravio na sve svoje rane. Baščaršija vri. Ulice su pune ljudi iz svih krajeva sveta, čuju se različiti jezici, restorani su puni, a turisti zastajkuju na svakom koraku. Fotografiraju se, prave selfije, smeju se i uživaju u gradu koji je tokom Sarajevo Film Festivala postao jedno od najživljih kulturnih mesta Evrope.
I dok gledam te ljude kako poziraju pred Vijećnicom, na Baščaršiji, na mestima koja su danas turističke atrakcije, ne mogu da ne pomislim na ono što je bilo. Na ista ta mesta na kojima su se nekada glave mahinalno saginjale od straha pred snajperima. Na ljude koji nisu znali hoće li dočekati sledeći dan. Na grad koji je bio pod opsadom, a danas je ponovo otvoren prema svetu.
Možda je upravo u tom prizoru sadržana sva veličina Sarajeva. Grad koji je preživeo pokušaj da bude ubijen danas pokazuje svetu da život ipak može da pobedi.
Ali ispod te festivalske slike, gotovo neprimetno, odvija se neka drugačija priča.
Politička scena Bosne i Hercegovine ponovo je uzavrela. Predizborna kampanja već se oseća na svakom koraku.
Političke partije bespoštedno kidišu jedne na druge, a nacionalne teme ponovo se guraju u prvi plan. Dok se građani bave svakodnevnim životom, političke elite ponovo otvaraju stare rovove.
Najopasnije je što se, uz sve unutrašnje sukobe, ponovo vraćaju i stare ideje o podeli Bosne i Hercegovine.
Povampirene separatističke politike iz Beograda i Zagreba više ne zvuče kao davno prevaziđene priče. Naprotiv. Sve češće se stiče utisak da se u različitim političkim centrima ponovo razmišlja o tome kako Bosnu učiniti slabijom, podeljenijom i konačno pogodnom za komadanje.
Dodikova politika već godinama otvoreno dovodi u pitanje državu Bosnu i Hercegovinu, dok se politička saradnja sa Čovićem i HDZ-om često posmatra kroz prizmu interesa koji, svaki na svoj način, mogu dodatno oslabiti njene institucije. Nije potrebno čak ni da postoji formalni dogovor o podeli. Dovoljno je da se različite politike međusobno hrane istim ciljem: da Bosna bude što slabija, a njeni delovi što manje povezani.
A upravo je to ono protiv čega se Sarajevo, uprkos svemu, još uvek bori.
Jer Bosna i Hercegovina nije slučajna država. Njena različitost nije greška u istorijskom projektu koju neko treba da ispravi. Ona je njena suština.
Bošnjaci, Srbi, Hrvati, Jevreji, ljudi različitih vera i oni koji ne pripadaju nijednoj veri vekovima su živeli jedni pored drugih. Sarajevo je možda najbolji dokaz da multikonfesionalnost i multietničnost nisu balkanska slabost, nego civilizacijska prednost.
Problem nije u tome što je Bosna različita. Problem je u politikama koje od te različitosti prave oružje.
Zato ključ za budućnost Bosne ne treba tražiti samo u Sarajevu. Treba ga tražiti i u Beogradu i Zagrebu. Sve dok Srbijom i Hrvatskom dominiraju politike koje nacionalni interes mere veličinom teritorije, brojem glasova i sposobnošću da susedu oduzmu pravo na sopstveni identitet, Balkan će ostati zarobljen u prošlosti.
Ali postoji i drugačiji Balkan.
Pokazali su to studenti u Srbiji. Pokazali su da generacije koje dolaze ne moraju da prihvate stare podele kao svoju sudbinu. Da razumeju da sloboda nije nacionalno vlasništvo. Da ravnopravnost nema naciju i da dostojanstvo čoveka ne zavisi od toga kako se zove, kojem narodu pripada ili u šta veruje.
To je nada.
Neće mir na Balkanu napraviti političke elite koje su svoju moć izgradile na strahu od drugog. Napraviće ga ljudi koji imaju hrabrosti da drugoga vide kao čoveka, a ne kao pripadnika neprijateljskog naroda.
Zato prvi koraci možda neće doći iz političkih kabineta. Mogu doći iz kulture, umetnosti, sporta, sa univerziteta, iz medija, sa ulica gradova u kojima se ljudi susreću i razgovaraju. Mostovi se najpre obnavljaju među ljudima, pa tek onda među državama.
Sarajevo je ovih dana kulturni centar Evrope. Filmovi, muzika, umetnost i ljudi iz celog sveta ispunili su grad. I dok se na mestima nekadašnjeg straha prave selfiji, možda bi bilo dobro da na trenutak pogledamo ispod te slike.
Tamo je i dalje Bosna.
Nesavršena, komplikovana, ranjena, ali živa.
I upravo takva kakva jeste – jedna, celovita i prelepa u svojim različitostima – ona možda još uvek predstavlja najjači dokaz da na Balkanu možemo živeti kao sav normalan svet.
Samo prvo moramo prestati da jedni drugima određujemo koliko Bosne, Srbije ili Hrvatske sme da bude u našim životima.
Gordijev čvor Balkana neće preseći novi nacionalni mač. Možda ga može razvezati nešto mnogo jednostavnije: sloboda, ravnopravnost i spremnost da ponovo sednemo za isti sto.
Autor je novinar iz Šapca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
