Isti žandarmi koji mlate nas mlatiće uskoro i SNS-ovce – Lični stavovi

Za njih je bilo svetogrđe što sam osporio najpre da je to pravda te da je ona uopšte moguća i što sam konstatovao belodanu činjenicu da presude nisu doprinele prevazilaženju ratnih trauma. Naprotiv. Prošlo je celih trideset godina od završetka ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH a nešto manje od onog u Srbiji odnosno na Kosovu. Bili su blagovremeno još dok je sve počinjalo stvoreni razni „mehanizmi pravde i pomirenja“. I šta se postiglo, dokle se stiglo?

Bilo je još onda retkih pronicljivih umova kao pokojni Stojan Cerović koji je tvrdio da ne treba suditi nikome i da sve treba prepustiti zaboravu jer se ništa pametno neće postići, naprotiv kopaće se samo još dublje rane. Sada smo svi suočeni sa gorkom činjenicom da se posle grdnih sudanija ništa nije postiglo na planu onoga što je bilo primarno a to je da se izvuče pouka i da se mlade generacije vaspitaju za budućnost. Nije bilo najvažnije, niti je moglo biti, da se neko ko je svojim političkim odlukama doveo do smrti na desetine hiljada ljudi ili ko je lično pobio ne znam koliko ljudi osudi na 20 ili 40 godina ili na doživotni zatvor već da se to „više ne ponovi“.

Najnoviji događaji sa pompeznom sahranom generala Mladića i sa izricanjem kazni Tačiju i ostalima u Hagu (pred Kosovskim specijalnim sudom i u „ime naroda Kosova“ – možete misliti!) samo dodatno potvrđuju tvrdoglave činjenice. Jalove su sve te priče o pravdi za zlodela u jednom unutrašnjem sukobu. Sve je trebalo predati zaboravu jer takva suđenja samo služe da podgrevaju mržnju i predstavljaju klicu novih sukoba.

Na njima se ne dolazi do pouke jer sredina iz koje potiče osuđeni ne prihvata osude „svojih“ i tvrdi da se radi o montaži i nepravdi. Jednostavno, narod je na svim stranama dugogodišnjom indoktrinacijom ugušio u sebi opštečovečanski moral po kome su jednaki aršini za svakoga pa tako zločine koje su „naši“ počinili nad drugima smatra za opravdane i junaštvo.

One retke moralne pojedince koji hoće da svedoče o zločinima „naših“ prema drugima smatraju za „izdajnike“. Kad je tako onda ni vajna „pravda“ da neko za mnogostruka ubistva, mučenja i silovanja dobije bilo kakvu kaznu, nije nikakva uteha niti nadoknada, nikoga neće vratiti iz groba niti izlečiti traume. Smrtna kazna ne postoji a sve i da postoji osuđenog možete samo jednom ubiti.

Pala je i racionalna primedba da su sva ta suđenja namenjena ne za današnjicu već za neku budućnost, za nekog budućeg istoričara koji će nespristrasno pomno iščitavati hiljade strana stenograma ili provesti sate i sate gledajući snimke zasedanja suda. Da su to dragoceni dokumenti za budućnost za građenje nekakve savršene slike o današnjim događajima.

Uopšte me ne zanima šta će biti za sto godina, o tome neću ni da mislim. (Ovakvom čovečanstvu i čoveku želim sve najgore, želim da roboti unište čoveka kad je takav kakav je a biće samo još gori. Gospod Bog se morao već milion puta pokajati što je „po svojem obličju“ stvorio to nakazno stvorenje.) Čak smatram da će i tada svaki istoričar procenjivati događaje prema svojem nacionalnom ili političkom afinitetu. Možda će samo famozna AI moći pošteno prosuditi. A onaj poslednji argument da će kazna preventivno uticati da se u budućnosti nešto slično ne počini jednostavno pala je i svakim danom pada pred stvarnošću. Dakle, ako se gleda prema rezultatima ništa se nije postiglo. Zapravo, sve je bilo predvidljivo i logično ali mi to nismo uviđali. Pametnije je bilo sve prepustiti zaboravu i pokopati duboko da bi se krenulo u budućnost bez opterećenja makar za nove generacije.

Sve ovo bi moglo da ima veze i sa nečim što nam predstoji. Smatram da neprestane pretnje policajcima koji biju demonstrante i maltretiraju sadašnje opozicionare (Studentsku listu) da će biti kažnjeni za svoja zlodela nisu politički pametne. Treba reći (i naravno održati reč) da niko od tih koji su bilo u demonstracijama bilo tokom isleđivanja maltretirali neće biti kažnjen, da će svi biti amnestirani, jer ovakvim pretnjama mi ih samo još više zbijamo uz režim i teramo da ga do poslednjeg atoma svojih snaga brane.

Treba reći da će biti kažnjeni samo oni iz vrha koji su im naređivali. Jer ko će sutra da radi u policiji kada se promeni vlast i nadajmo se reformiše sistem? Isti ovi žandarmi koji sada tuku nas u bliskoj budućnosti kada SNS bude poslat u opoziciju mlatiće njih kada oni budu demonstrirali i divljali a to će se sigurno desiti. Jednostavno, pustimo ih da rade ono što umeju. Sada rade za SNS sutra će, nadajmo se, za nekog boljeg, kulturnijeg, pametnijeg – ali svejedno će morati da mlate. Ko to ne uviđa taj je nepopravljivi idealista.

Ako naivni idealisti misle da sutra sude svrgnutim režimcima onako sve „na note“, sve fino po zakonu, onako kako se sudilo u Hagu – onda će biti bolje ne suditi nikome. Jer to bi trajalo godinama, procesi bi se opstruirali, na kraju to više nikoga ne bi zanimalo i čak bi se javile simpatije prema „jadnim ljudima koje mrcvare godinama“ koji bi na koncu konca ili bili sasvim oslobođeni ili bi prošli sa najmanjim kaznama.

Stoga smatram da im treba oduzeti imovinu i lustrirati ih u smislu da više nemaju pravo na javno delovanje (političko i drugo) kao i da nemaju pravo da se zaposle na bilo kojem mestu u državnoj službi. Protiv sam bilo kakvih krivičnih suđenja sadašnjim režimcima sa bilo kog nivoa da potiču jer bi to bio promašaj koji bi od njih stvorio žrtve i heroje. Sa punom svešću da je ovakav moj stav nepravda smatram da se ne može i ne sme ići glavom kroz zid prema onoj latinskoj: „Neka bude pravda pa makar propao svet!“ Mora se gledati šta je realno i moguće.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa