Bogataš koji je pokušao da spase Jugoslaviju – Lični stavovi

Razgovarao sam sa Borisom Vukobratom u Parizu, juna 1998. godine. U mojoj audio-kolekciji Knjiga koje govore, pod naslovom Legija časti za biznis – Vukobratu, objavljen je još jedan naslov koji je trebalo da ostavi sliku o vremenu, ljudima i događajima koji su krajem dvadesetog veka činili naš svet.

Kada sam pre više godina započeo ovaj posao, nisam želeo da predviđam političku budućnost naše zemlje. Međutim, igrom slučaja, moji tonski zapisi postali su autentičan izvor – živa istorija o svemu što je bilo ili će se možda dogoditi.

Zato i ova priča o Borisu Vukobratu nosi poštenu želju da se jedna nesvakidašnja ličnost, kao što je bio on, nađe svojim glasom licem u lice sa auditorijumom koji omogućava elektronsko pamćenje i zato ne zaboravi.

Boris Vukobrat rođen je 1940. godine u Zagrebu. Po nacionalnosti smatrao je sebe Jugoslovenom. Bio je jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi na Zapadu i 1992. godine osnovao je Fondaciju za mir i rešavanje kriza.

Politička biografija

U našoj političkoj istoriji ostaće zapamćen pokušaj ovog čoveka da sopstvenu ideju i sopstveni novac uloži u osnivanje ustanove od javnog dobra – Fondacije za mir i rešavanje kriza.

Fondacija je započela sa radom septembra 1992. godine, na početku raspada Jugoslavije, sa idejom da upozna javnost, pre svega u bivšoj Jugoslaviji, sa stavovima predsednika Fondacije kroz „Pisma predsednika“. U njima je izloženo viđenje jugoslovenske krize, ali i globalnih problema zemalja bivšeg evropskog istoka.

„Nije bilo važnijeg događaja na koji nismo reagovali, dosledno predlažući mirno rešenje i integraciju celokupnog prostora bivše Jugoslavije u evropske i svetske tokove“, piše u predgovoru za „Pisma…“ Boris Vukobrat.

Fondaciju, koja je osnovana devedesetih godina, trebalo je da pokaže da u ratovima koji su izbili na tlu nekadašnje Jugoslavije ima i drugačijih rešenja od raspada zemlje i rata.

Zašto Jugoslavija

Početak devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije obeležili su raspad zajedničke države, ekstremni nacionalizam i ratovi koji su promenili živote miliona ljudi. U atmosferi opšte polarizacije, kada su gotovo svi politički akteri nudili sukob kao neizbežnu sudbinu, pojavili su se i pojedinci koji su pokušavali da ponude drugačiji put.

Jedan od njih bio je Boris Vukobrat, privrednik i poslovni čovek koji je odlučio da deo svog ugleda, iskustva i ličnih sredstava uloži u pronalaženje mirnog rešenja jugoslovenske krize.

Za razliku od većine tadašnjih političkih lidera, Vukobrat nije dolazio iz partijskih struktura niti iz državnog aparata. NJegovo iskustvo bilo je pre svega poslovno i međunarodno. Upravo zbog toga smatrao je da može da govori slobodnije i nezavisnije od političkih centara moći koji su dominirali javnim prostorom devedesetih godina.

Kopešim (Kopeshim), švajcarska kompanija registrovana u kantonu Zug, bavila se međunarodnom trgovinom sirovom naftom, naftnim derivatima i petrohemijskim proizvodima. Kompanija je osnovana 1980. godine, a na njenom čelu od početka se nalazio Boris Vukobrat. Kao predsednik kompanije nastojao je da svoje političke stavove ne povezuje sa poslovanjem firme, pa je tako osnovao posebnu instituciju – Fondaciju za mir i rešavanje kriza.

Osnovna ideja Fondacije bila je jednostavna, ali u tadašnjim okolnostima veoma ambiciozna: sprečiti dalju eskalaciju sukoba i ponuditi model saradnje među narodima bivše Jugoslavije.

Kroz takozvana „Pisma predsednika“ i brojne javne nastupe Fondacija je pokušavala da utiče na javno mnjenje, upozoravajući na posledice rata i potrebu za dijalogom i kompromisom.

Doba razuma

Vukobrat je prihvatio ideju da se pokrene radio-emisija „Doba razuma“, koja je već na početku bila zapažena kao analitička radio-emisija. Emitovala se tokom devedesetih godina, a njeni autori i urednici bili su Nebojša Spaić i Rade Veljanovski.

Emisija je bila prepoznatljiva po kritičkom osvrtu na tadašnja društvena i politička dešavanja. Snimana je u Beogradu, ali se preko mreže nezavisnih radio-stanica, poput Radija B92, Radio Indeksa, Studija B, Radija Zid u Sarajevu i stanica u Hrvatskoj i Sloveniji, emitovala širom bivše države.

Sadržaj je donosio glasove sa „druge strane“ koji se nigde drugde nisu mogli čuti.

Emisija je otvoreno analizirala poteze tadašnjeg režima Slobodana Miloševića, represiju nad opozicijom i gušenje medijskih sloboda. Sagovornici su bili najeminentniji beogradski i regionalni intelektualci, umetnici i aktivisti koji su zagovarali mir, toleranciju i rešavanje krize pregovorima.

Jun 1993. godine

Upečatljiv primer fokusa i tona emisije dogodio se odmah nakon njenog pokretanja, u junu 1993. godine, kada su uhapšeni lideri opozicionog SPO-a, Vuk i Danica Drašković, nakon masovnih demonstracija u Beogradu.

Dok su državni mediji, RTS i „Politika“, demonstrante i opoziciju nazivali „rušiteljima države“ i opravdavali policijsku brutalnost, emisija „Doba razuma“ je, na primer, u svom izdanju od 10. juna 1993. godine donosila suprotne izveštaje od onih koje su objavljivali kontrolisani državni mediji.

Svi ovi tekstovi i analize kasnije su sabrani i štampani u formi knjige, koja je služila kao dokument o vremenu u kojem je, kako je sam naziv govorio, razum bio najveći neprijatelj vladajućih struktura.

Vukobrat je podržao ovakav koncept. Smatrao je da ratovi nisu bili izraz stvarne volje većine građana, već rezultat političke manipulacije i zloupotrebe nacionalnih osećanja. Po njegovom mišljenju, obični ljudi nisu glasali za rat, etnička čišćenja i podele, već protiv jednopartijskog sistema i političke stagnacije prethodnog perioda.

Nacionalističke elite su, prema njegovoj oceni, iskoristile društveno nezadovoljstvo kako bi ostvarile sopstvene političke ciljeve.

Farma cveća u Konavlu

Boris Vukobrat je svoje veliko poljoprivredno dobro i farmu cveća u Konavlima, kraj Dubrovnika, osnovao pre početka ratova, 1979. godine, kako bi pokazao da i Jugoslavija može da bude vodeća evropska zemlja u poljoprivredi, u ovom slučaju u proizvodnji cveća.

Osnovao je imanje i farmu cveća u Konavlima iz strateških poslovnih razloga, zbog idealnih mikroklimatskih uslova i duboke emotivne vezanosti za dubrovačku regiju.

Dokazujući da domaća privreda može biti svetska, Vukobrat je bio zagovornik modernizacije jugoslovenske ekonomije. Podizanjem ove farme po najvišim svetskim i tehnološkim standardima želeo je da proizvodi robu vrhunskog kvaliteta koja može da parira evropskom tržištu.

Imanje se nalazilo nadomak aerodroma Ćilipi. To je omogućavalo munjevit transport i brzu distribuciju sveže ubranog cveća avionima ka velikim centrima u zemlji i inostranstvu.

Izvoz cveća sa farme u Konavlima funkcionisao je po sistemu „od polja do evropskih prestonica u roku od nekoliko sati“, dok je njegova pariska kompanija Kopešim bila gigant u trgovini naftom koji mu je obezbedio kapital za takve investicije.

Farma cveća u Konavlima bila je organizovana kao visokotehnološki sistem prilagođen strogim standardima zapadnoevropskog tržišta. Sveže ubrano cveće pakovano je u specijalizovane hladnjače i odmah ukrcavano na direktne avionske linije.

Najveći deo asortimana, pre svega ruže i karanfili, izvozio se na tržišta Zapadne Evrope. Na imanju su primenjivani holandski i francuski sistemi navodnjavanja i prehrane bilja. Farma je zapošljavala veliki broj meštana Konavala, a za potrebe distribucije i logistike kreirana je sopstvena mreža agenata u inostranstvu.

Imanje je doživelo tragičan kraj kada je potpuno uništeno i razoreno 1992. godine tokom sukoba na dubrovačkom ratištu.

Mediji i rat

Posebno mesto u njegovim analizama zauzimala je uloga medija. Smatrao je da su mediji prethodili oružanim sukobima stvaranjem atmosfere straha, netrpeljivosti i neprijateljstva među narodima koji su do tada živeli zajedno.

Propagandni rat bio je uvod u stvarni rat, a mediji su nastavili da održavaju sukobe i nakon izbijanja nasilja.

Jedna od centralnih ideja njegove političke filozofije bila je da će narodi bivše Jugoslavije, bez obzira na ratove i političke sukobe, nastaviti da žive jedni pored drugih.

Zbog toga je smatrao da je neophodno uspostaviti minimum zajedničkih pravila, međusobnog poštovanja i zaštite osnovnih građanskih prava. Ljudi ne moraju da dele iste političke stavove, religiju ili nacionalni identitet, ali moraju imati garanciju bezbednosti, jednakosti pred zakonom i prava na dostojanstven život.

Posebno je isticao značaj regionalizma i decentralizacije. Smatrao je da su lokalne zajednice sposobnije da rešavaju sopstvene probleme od udaljenih političkih centara i da politička moć treba da se gradi „odozdo nagore“, a ne obrnuto.

Građani, opštine i regioni trebalo bi da raspolažu većim delom resursa koje stvaraju, dok bi centralna vlast imala ograničenu koordinacionu funkciju.

Primer Švajcarske

Kao primer uspešnog modela zajedničkog života različitih zajednica često je navodio Švajcarsku. U toj zemlji je video dokaz da različiti jezici, religije i regionalni identiteti ne moraju predstavljati prepreku političkoj stabilnosti i ekonomskom razvoju.

Naprotiv, smatrao je da upravo prihvatanje različitosti može predstavljati osnov društvenog napretka.

Važno mesto u njegovoj viziji budućnosti zauzimalo je građansko društvo. Smatrao je da političke partije nastale početkom devedesetih nisu imale dovoljno demokratskog iskustva i da su često reprodukovale obrasce autoritarnog ponašanja karakteristične za prethodni sistem.

Zbog toga je verovao da će ključne društvene promene dolaziti iz nevladinih organizacija, profesionalnih udruženja i građanskih inicijativa, odnosno iz organizacija koje nisu direktno vezane za političke partije i vlast.

Fondacija za mir i rešavanje kriza nije zamišljena kao politička stranka niti kao instrument za osvajanje vlasti. NJena uloga bila je da podstiče raspravu o mogućim rešenjima ekonomskih, socijalnih i političkih problema regiona i da pruži institucionalni okvir ljudima koji su delili slične stavove o potrebi mira i saradnje.

Posebno je insistirao na nezavisnosti Fondacije. Naglašavao je da se njen rad finansira isključivo njegovim ličnim sredstvima, a ne novcem kompanije kojom je upravljao niti novcem političkih organizacija ili države.

Želeo je da pokaže da je moguće delovati u javnom interesu bez političke ili finansijske zavisnosti od centara moći.

Kako su ratovi odmicali, Vukobrat je mislio da se prostor za njegove ideje postepeno širi. Tvrdio je da su građani umorni od sukoba i da sve više traže rešenja zasnovana na saradnji, ekonomskom razvoju i normalizaciji odnosa među državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Nasuprot politici nacionalizma i stalnih konflikata, nudio je program regionalne saradnje, decentralizacije i evropske integracije.

Odgovornost za sudbinu zajednice

Vukobrat postavlja i pitanje političke odgovornosti. Smatrao je da politika ne bi trebalo da bude sredstvo za sticanje privilegija i moći, već preuzimanje odgovornosti za sudbinu zajednice.

U tom smislu često je pravio poređenje između poslovnog sveta, gde se uspeh meri konkretnim rezultatima, i politike, gde su se neuspešne odluke često prikrivale nacionalnim emocijama i ideološkim sukobima.

Njegova politička filozofija može se svesti na nekoliko osnovnih principa: mir umesto sukoba, građanin umesto ideologije, decentralizacija umesto centralizma i saradnja umesto nacionalne isključivosti.

Bez obzira na to da li su njegove ideje u datom trenutku izgledale ostvarivo ili utopijske, Vukobrat je verovao da se dugoročna stabilnost regiona može graditi samo na poštovanju različitosti, demokratskim institucijama i odgovornosti prema građanima.

Šta se dogodilo sa Fondacijom

Fondacija za mir i rešavanje kriza nije zvanično ugašena odlukom o likvidaciji, već je tokom vremena prirodno prestala sa radom početkom dvehiljaditih kroz transformaciju njenih aktivnosti.

Osnovana u septembru 1992. godine u Parizu, njena osnovna misija bila je promovisanje nenasilnog rešavanja jugoslovenske krize, izrada modela za novu jugoslovensku zajednicu i jačanje građanskog društva.

Fondacija je prestala sa nekadašnjim obimom rada.

Prerastanje u novu organizaciju CIVIS

A 4. juna 2007. godine Vukobrat je osnovao Asocijaciju nevladinih organizacija Jugoistočne Evrope – CIVIS. Kroz ovu novu asocijaciju nastavljena je misija promovisanja demokratije i civilnog dijaloga sa institucijama Evropske unije, čime je rad Fondacije za mir i rešavanje kriza prerastao u širi regionalni projekat.

Promena društvenih okolnosti tokom godina, a posebno nakon stabilizacije političkih prilika u regionu u prvoj deceniji 21. veka, dovela je do toga da nekadašnji ciljevi Fondacije izgube na aktuelnosti u formi u kojoj su bili postavljeni devedesetih.

Autor je novinar i osnivač sajta Arhiv Simić

Iz biografije kroz „Krize i reforme“

Radnik u „Renou“

Boris Vukobrat diplomirao je na beogradskom Fakultetu za spoljnu trgovinu. Radio je kao novinar u časopisu Ekonomska politika, odakle je otpušten zbog političke nepodobnosti.

Krajem 1965. godine sa suprugom odlazi u Pariz. Tamo živi veoma skromno, radi kao radnik u Renou (Renault) i istovremeno studira francuski jezik i kulturu na Univerzitetu Sorbona i ekonomiju na Visokoj politehničkoj školi za spoljnu trgovinu u Parizu.

Po završetku školovanja zapošljava se u Kopešimu, gde vremenom dolazi na čelo firme koja postaje jedna od vodećih svetskih kompanija u međunarodnoj trgovini petrohemijskim proizvodima.

U poslovanju posebnu pažnju posvećuje trgovačkim odnosima bivšeg SSSR-a i ostalih istočnoevropskih zemalja s Francuskom i drugim zemljama zapadne Evrope.

Za zasluge u unapređenju ekonomskih odnosa Rusije i Francuske, 1983. godine dobija orden Chevalier de la Légion d’honneur i postaje najmlađi stranac – nosilac najveće francuske nagrade za mirnodopske zasluge.

Proglašen je dobrotvorom Francuske akademije, što je čast koja se retkima ukazuje, bez obzira na visinu donacije.

Zajedno sa Butrosom Butrosom-Galijem, nekadašnjim sekretarom UN, Đovanijem Anjelijem, nekadašnjim predsednikom FIATA, i Francuskom akademijom postaje jedan od suosnivača Frankofonskog univerziteta Senghor u Aleksandriji, 1990. godine.

Drugi put, godine 1993, dodeljeno mu je visoko priznanje Officier de la Légion d’honneur iz ličnog fonda predsednika Miterana za mirovna zalaganja u sklopu delovanja Fondacije.

Parole i euforija nacionalizma

Boris Vukobrat imao je oštre protivnike u bivšoj Jugoslaviji, kakvi su bili nacionalistički lideri Srba i Hrvata, pokretači rata Slobodan Milošević i Franjo Tuđman.

Iz vremena Slobodana i Franje ostale su zapamćene ove parole.

„Niko ne sme da vas bije!“ – Milošević, izrečeno u Kosovu Polju 24. aprila 1987. godine.

„Srbija je jedinstvena ili je neće biti“, „Svi Srbi u jednoj državi“, „Srbija iz tri dela, ponovo će biti cela“, „Sa nama nema neizvesnosti“, „Slobo, slobodo!“, „Srbija se saginjati neće“, „Odbrana srpskih ognjišta“.

Ni Tuđman nije ostao dužan Miloševiću. Najpoznatije nacionalističke parole iz vremena vladavine Franje Tuđmana bile su: „Uvijek i sve za Hrvatsku, a našu jedinu i vječnu Hrvatsku ni za što!“, „Imamo Hrvatsku!“, „Svoji na svome“, „Za dom spremni“, „Bog i Hrvati“, „NDH kao izraz težnji narodnog bića“, „Hrvatska od Zemuna do Jadranskog mora“ itd.

Možda je trebalo da strateška budućnost Balkana pripadne idejama Borisa Vukobrata. U atmosferi nacionalizma devedesetih funkcionisala je Vukobratova Fondacija u bivšoj Jugoslaviji.

Latinka Perović u intervjuu Draganu Štavljaninu 2017. godine kaže:

„… Zemlje naslednice bivše Jugoslavije se suočavaju sa istim problemima, sa nacionalizmom kao dominantnom ideologijom, koji se pokazao kao jedina održiva tradicija na Balkanu. U takvoj situaciji nema istinskog pomirenja zbog odsustva poverenja“ – konstatuje Latinka, ističući pogubnost nacionalizma.