Bez promene Ustava neće biti pravde – Lični stavovi

Ipak, iz ugla tranzicione pravde, primećuje se da programu fali eksplicitno suočavanje sa teškim nasleđem ratova i sistemskim kršenjima ljudskih prava. Iskustva postkonfliktnih društava širom sveta pokazuju da se politička, ekonomska i institucionalna tranzicija ne može uspešno sprovesti ukoliko društvo istovremeno ne prođe kroz proces suočavanja sa prošlošću. Neadekvatan odnos prema državnim zločinima, nereformisane službe bezbednosti i falsifikovanje istorije predstavljaju skrivene prepreke koje svaku demokratsku promenu vremenom degradiraju i vraćaju u autoritarizam.

Pojam tranzicione pravde nije poznat široj javnosti. Od početka su se mnogi koji su čitali moja pisma pitali šta to znači tranziciona pravde, područje kojim se bavim, a koje će u momentu pada režima biti najvažnija tema. Ono se bavi svime što treba da obezbedi pravdu u procesu tranzicije iz autoritarne u demokratsku vlast, od reforme policije i bezbednosnih službi do reforme pravosuđa i Ustavnog suda.

Prva tačka studentskog programa s pravom insistira na oslobađanju sudova i tužilaštva, uz inovativni predlog formiranja Specijalne tužilačke policije. Ipak, da bi se vladavina prava istinski utemeljila, ova reforma mora eksplicitno obuhvatiti specijalizovana odeljenja za ratne zločine, koja su godinama paralisana političkim uticajima. Pravo na pravdu podrazumeva krivično gonjenje onih koji su zloupotrebili državni aparat za sprovođenje masovnog nasilja.

Međutim, kao što sam pisao u prošlom pismu, ključno je da proglasite predsedničke abolicije protivustavnim i to bi trebalo i da se deklarativno unese u novi Zakon o pomilovanju, koji više neće sadržavati predsedničku ovlast abolicije od krivičnog gonjenja, a u prelaznim odredbama proglasiti takve abolicije iz prethodnog perioda nevalidnim.

Osim toga, glavna kočnica promena biće Ustavni sud. Ova zarobljena institucija na čelu sa Vladanom Petrovom, koji je komentarisao aferu nezakonitog prisluškivanja studenata pitanjem: „Ako nemate šta da krijete, zašto se brinete?“. Ova moćna institucija može da sruši svaki zakon buduće vlasti kao protivustavan i tako blokirati reforme. A reforma Ustavnog suda neće biti moguća bez promene Ustava. Zbog toga je apsolutni prioritet nove vlasti promena Ustava.

Kako? U poštenim izbornim uslovima bi studentska lista osvojila dvotrećinsku većinu potrebnu za promenu Ustava, ali ako uzmemo da će vlast pokrasti oko 15% onda je realnije očekivati pobedu studentske liste natpolovičnom većinom.

Ipak, do ustavnih promena se može doći na dva načina. Prvo je koaliranje sa drugim opozicionim strankama, kao i sa privlačenjem glasova poslanika dosad vladajućih struktura („preletači“) Međutim, znamo da je ovo poslednje ugovor sa đavolom. Drugi put je da se oslobode mediji, reformiše birački spisak i obezbedi sve što je potrebno za slobodne izbore i da se u narednih godinu dana raspišu novi parlamentarni izbori na kojima će Studentska lista osvojiti 2/3 većinu i dobiti moć da menja Ustav.

Centralna tema tranzicione pravde su suđenja za ratne zločine. Ova suđenja se u Srbiji već duže vreme odvijaju u opštoj društvenoj „atmosferi poricanja“. Postupci traju predugo, a Tužilaštvo za ratne zločine podiže mali broj optužnica, koje gotovo isključivo ciljaju direktne izvršioce niskog ranga. S druge strane, visoki oficiri i nalogodavci ostaju zaštićeni od pravnog gonjenja. Pored toga, izrečene kazne su neprimereno blage i često se nalaze ispod zakonskog minimuma.

Regionalna pravosudna saradnja sa BiH i Hrvatskom nalazi se na istorijskom minimumu u posleratnom periodu. Zbog toga je potrebno donošenje nove Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina. Specijalna tužilačka policija, čije ste osnivanje predložili, morala bi imati posebno i nezavisno obučeno odeljenje koje će istraživati duboku povezanost aktuelnih državnih i kriminalnih struktura sa zločinima iz prošlosti, čime bi se konačno razbila kultura nekažnjivosti.

Druga tačka vašeg programa zahteva zakon o poreklu imovine i lustraciju javnih funkcionera, dok se peta tačka bavi departizacijom javnog sektora. Analiza tranzicionih procesa pokazuje da je lustracija u Srbiji do sada bila potpuno neuspešna. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji), donet 2003. godine, ostao je mrtvo slovo na papiru sve do svog isteka 2013. godine. Tokom te čitave decenije, usled nedostatka institucionalne podrške i političke volje, nijedan javni funkcioner nije lustriran.

Uvid u zloupotrebe aparata državne bezbednosti pokazuje da je sprovođenje lustracije i departizacije apsolutno nemoguće bez otvaranja arhivskih dosijea tajnih službi (UDBA i BIA). Državni zločini od ubistava Zorana Đinđića do Olivera Ivanovića, od napada u Banjskoj do prisluškivanja nevladinog sektora i studenata, su zaštićeni pod velom državne tajne, što onemogućava adekvatno utvrđivanje odgovornosti. Otvaranje ovih arhiva, po ugledu na prakse država istočne Evrope koje su uspešno sprovele tranziciju, predstavlja osnovni preduslov za bilo kakvo čišćenje državnog aparata. A kako se ne bi ponovilo, potrebno je uvesti telo građanskog nadzora nad tajnim službama po uzoru na evropske zemlje koje to imaju.

Pored inovacija u obrazovanju, što predviđa šesta tačka programa, treba izvršiti temeljnu reviziju samog sadržaja obrazovanja, pre svega iz predmeta nacionalne istorije. Istorija je glavni uzrok društvenih podela, a svakoga ko pokušava da propitkuje kosovsku mitologiju, naduvanu brojku od 700 hiljada srpskih žrtava u Jasenovcu, ukaže na zločine četničkog pokreta i Nedićevog režima, ili zločinačku ratnu politiku 1990-ih se proglašava izdajicom srpskog naroda ili „Ustašom“. Bez suočavanja sa prošlošću neće biti moguće izgraditi zdravo društvo koje razume istorijske uspehe i greške i koje neće moći olako lepiti etikete.

Istoričarka Dubravka Stojanović je u opsežnim analizama obrazovnog sistema dokazala da zvanični udžbenici istorije u Srbiji već decenijama služe kao poligon za kreiranje novog, falsifikovanog identiteta. Promene udžbenika od 1990-ih do danas su donele svesnu rehabilitaciju kvislinških i kolaboracionističkih pokreta iz Drugog svetskog rata (izjednačavajući partizane i četnike), dok se ratni zločini srpskih snaga iz 1990-ih godina sistematski prećutkuju. Takav pedagoški narativ generiše strah, održava stanje permanentne ugroženosti i namerno zakopava društvo u mitomansku prošlost, čime se stvara psihološka baza za svaku autoritarnu vlast.

Iz perspektive tranzicione pravde, usklađivanje nastavnih planova sa sudskim činjenicama, presudama međunarodnih sudova i nalazima forenzičara (uključujući suočavanje sa činjenicama o genocidu u Srebrenici i masovnim grobnicama u Batajnici) predstavlja esencijalni zadatak edukacije i ključnu garanciju neponavljanja.

Pravo na istinu zahteva sistemsko i državno okretanje ka regionalnom pomirenju. Do istine se može doći samo slušanjem i drugih strana konflikta, a ne jednostranim perspektivama. Zbog toga buduća vlast treba prepoznati značaj regionalnog utvrđivanja činjenica. Iako su države naslednice bivše Jugoslavije odustale od osnivanja međudržavne komisije (REKOM), politički program koji pretenduje na suštinsku demokratizaciju mora pružiti institucionalnu i materijalnu podršku ovakvim naporima, kako bi se sprečile dalje manipulacije brojem žrtava.

Bez tranzicione pravde, ono što je juče bio poziv na ubistvo sto Muslimana za jednog Srbina, sutra može da bude poziv na ubistvo sto „Ustaša“ za jednog Ćacija. A znamo da ovde „Ustaše“ nisu Hrvati.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.