Tri godine u ledu: O knjizi “Nansen” Rolanda Huntforda – Kultura

Vratili su se, pošto je brod ponovo izdržao.

Nakon godinu i po dana shvatili su da će proći nekoliko stepeni daleko od Severnog pola.

Kao da im jedan samoubilački poduhvat nije bio dovoljan, smislili su drugi.

Nansen i Jalmar Johansen – koji je bio svetski gimnastički šampion – napustili su brod.

Želeli su da uz pomoć saonica, pasa, skija i kajaka stignu do Pola i potom se vrate do Svalbarda, gde bi ih pre ili kasnije našao neki kitolovac i odvezao kući.

Posada je bila uverena da će oni prvi stići u civilizaciju, pa im je svako dao pisamce za porodicu.

Istovremeno, Nansen i Johansen su ostavili pisma za svoje bližnje u slučaju da se nikada ne vrate.

Marta 1895. godine krenuli su ka Polu, udaljenom 570 kilometara.

Nisu uspeli.

Isprva ravan, put je postajao sve teži: zaobilazili su pukotine i vertikalne ledene ploče visoke do deset metara.

Temperatura je bila oko minus četrdeset stepeni, te su spavali u istoj vreći da bi se zagrejali.

Istovremeno, led je često plovio na jug, pa su imali utisak da hodaju u mestu.

Odustali su nakon tri nedelje.

Više nisu mogli da pronađu brod, niti su znali gde se nalaze.

U naredna četiri meseca prevalili su 500 kilometara ka jugu, a onda su konačno ugledali čvrsto tlo – nepoznato ostrvce.

Sklepali su kolibu od kamenja, napravili zalihu hrane loveći bele medvede, pa su tu proveli polarnu noć.

Da stvar bude još gora, Nansen se u dnevniku žalio da Johansen hrče.

Sada je vreme za još jednog junaka i za ogromnu slučajnost (koja bi u nekom romanu neuverljivo zvučala).

Britanski istraživač Frederik Džekson je isprva želeo da postane član Nansenove posade, ali ovaj ga je odbio, pa je Džekson organizovao sopstvenu arktičku ekspediciju i tamo, u nepreglednom ledenom prostranstvu, nabasao na – Nansena.

Ovako je opisao susret: „Video sam čoveka na skijama… prekrivenog uljem i mašću i crnog od glave do pete. Kosa mu je bila veoma duga i prljava.“

Vratio ih je u domovinu, a do Norveške je stigao i „Fram“, krivudajući između santi.

Retko ko je očekivao da će ih ponovo videti, a ipak niko od posade nije bio ni povređen.

Bar ne fizički.

Jedan je kasnije postao alkoholičar i izvršio je samoubistvo, drugi se stalno izlagao opasnostima u novim ekspedicijama, a Nansenova porodica se raspala.

„Možda niko ne može da prođe nekažnjeno kroz onakve tri godine“, rekao je supruzi.

Proučivši mapu, produžio sam muzejskom galerijom i u vitrinama gledao naučne aparate.

„Fram“ je bio pokretna laboratorija: dokazali su da Arktički okean postoji, a pritom su doneli opsežne podatke o temperaturama, vetru, salinitetu, dubini mora, strujama, polarnoj svetlosti i magnetnom polju, pa su te nalaze godinama koristili naučnici širom sveta.

Nansen je osmislio posudu za uzimanje uzoraka vode sa određene dubine; uz poboljšanja ona se koristi i danas.

„Fram“ je promenio stranu sveta, odveo je Amundsena na Antarktik, a Nansen je nastavio da menja zanimanja: profesor okeanografije, opet istraživač, istoričar, prvi ambasador Norveške u Londonu, humanitarac.

Kao visoki komesar tadašnje Lige naroda, on je nakon Prvog svetskog rata predvodio projekat za repatrijaciju zarobljenika, a takozvani „pasoš Nansen“ je postao prvi međunarodni dokument za izbeglice.

Ta privremena lična isprava davala im je pravo da putuju i nastanjuju se u drugim zemljama.

Izdato je oko 450 hiljada tih pasoša; posedovali su ga Rahmanjinov, Nabokov, Šagal, Stravinski…

Nobelovu nagradu za mir Nansen je dobio 1922. godine.

U kući nadomak Osla živeo je još osam godina.

Roland Hantford se latio ogromnog zadatka da takav život opiše i dokumentuje.

Konsultovao je desetine arhiva, pročitao mnogobrojne stručne knjige i novinske tekstove, Nansenove dnevnike, beležnice i pisma, zatim dnevnike i pisma mnogih ljudi koji su imali ulogu u njegovom životu…

Rezultat je bogata biografija od 750 strana, živopisnog stila, pregledne kompozicije, sa mapama i fotografijama.

Hantford se očito divi Nansenu, ali ga ne idealizuje, ne skriva njegove loše strane: teške odnose sa ljudima, sujetu, promene raspoloženja.

Prateći različita interesovanja svog junaka, autor istovremeno opisuje tu uzbudljivu epohu.

Delovi knjige koji govore o Nansenovom političkom i diplomatskom radu jesu suviše dugi i detaljni, to je moja jedina zamerka.

Hantford je profesionalni istoričar i ova knjiga nije romansirana biografija.

Ipak sam bio primoran da se upitam – suočen s tolikim stranama punim slika, razgovora, misli i osećanja – da li sve te pojedinosti zaista postoje negde, u nekom dokumentu i svedočenju, ili je na nekim mestima autor bio primoran da nagađa, da nežnim dodirom fikcije oživi scenu na osnovu činjenica i nadoknadi one elemente prošlosti koji su zauvek iščezli.

Ovo nije zamerka.