Srđan Dragojević za Danas: Nadam se da za četiri godine nećemo reći – kakva knjiga, živimo u diktaturi! – Kultura

U toj tehnološki naprednoj, ali totalitarnoj Jugoslaviji, granica između fikcije i stvarnosti postaje uznemirujuće tanka.

O knjizi, književnosti, filmu i vremenu u kojem živimo razgovaramo sa Srđanom Dragojevićem nakon potpisivanja knjiga u Knjižari Delfi SKC u okviru našeg sajma knjiga, kako su ga nazvali izdavači koji ne učestvuju na Beogradskom sajmu knjiga.

Na pitanje kada će biti promocija rekao je:

„Promociju knjige u slobodi svakako je bolje organizovati, mada je to mač sa dve oštrice. Nadam se da neće biti razloga da za četiri godine kažemo: ‘Kakva knjiga, živimo u diktaturi!’”

Dok ste ranije bili prepoznatljivi prvenstveno u sferi filma, sada ste već dovoljno etablirani u književnosti. Film, dramsko stvaralaštvo i književnost međusobno su isprepleteni, kako sebe danas doživljavate, kao književnika?

-Režiju sam upisao slučajno. Da nisam ustao tog jutra i rekao sebi: „Hajde sad da zeznem svoje ortake s kojima sam se kladio“, i da nisam otišao na taj prijemni, koji mi uopšte nije bio potreban, jer sam već bio apsolvent psihologije i završavao diplomski, sigurno bi mi život bio drugačiji. Pisanje romana zapravo je počelo tako što sam na koktelu u Britanskoj ambasadi naleteo na Veljka Lalića. Popili smo pet-šest džin-tonika i on mi je rekao: „Hajde, daj, piši roman u nastavcima.“ Ja sam pristao da pišem i tako je sve počelo. Da nisam otišao na koktel u Britansku ambasadu, možda se to ne bi ni dogodilo. Film mi je veoma važan i uživam u procesu stvaranja, mada je to veoma različito iskustvo. Morate da razgovarate po dvanaest sati dnevno s glumcima, ekipom i svima ostalima. To ima svoje izazove, ali je i zabavno. Ipak, sve manje možemo da kreiramo na samom setu. Novi film koji sam upravo završio, dolazim iz montaže, snimao sam samo 34 dana, dok smo „Lepa sela lepo gore“ snimali 82 dana, a „Rane“ 78 dana. Sve se, u principu, svodi na egzekuciju, jer su budžeti sve manji, a vreme koje provodimo na setu sve kraće. Zbog toga moram da kažem da mi je književnost u tom pogledu sad superiorna, u društvu sam olovke i gumice.

Diplomirali ste i psihologiju, pored režije. Koliko vam je to značilo u radu na filmu i u književnosti?

– Psihologija mi dosta pomaže, naročito u radu s glumcima. Bio sam u prvoj generaciji učenika Tijane Mandić Kosanović, koja je transakcionu analizu donela u Jugoslaviju. U toj generaciji bilo je dosta medicinara. U početku sam i sam mislio da ću se baviti psihoterapijom, ali me je život odveo drugim putem. Ipak, to iskustvo nije bilo uzaludno.

Danas nije lako davati savete, ali šta biste poručili mladima koji žele da postanu pisci?

– Mladim ljudima ne mogu da ponudim bespogovorni optimizam. Uopšte nije lako. Na početku filmske karijere zaista sam mislio da ću snimati film svake dve ili tri godine i da ću tokom radnog veka snimiti četiri ili pet igranih filmova. Kada se to ne ostvari, čovek zaista mora da se zapita da li vredi nastaviti i da li bi trebalo da se bavi nečim drugim. Sada često posećujem književne festivale. Bio sam u Puli, Osijeku i Kotoru, a odlazim i na brojne književne susrete. Priznajem da danas više volim da se družim s piscima i posećujem književne festivale. Filmski festivali su kod nas danas ponekad i pomalo i patetični, ipak u siromašnim sredinama, a na književnim festivalima su svi svesni da nema mnogo novca i da su takvi festivali namenjeni užem krugu ljubitelja knjige. Ipak, mnogo više volim da se družim s piscima. Ljudi iz moje druge profesije najčešće razgovaraju o fondovima, novcu i tome da li su dobili neki posao ili projekat. Takvi razgovori su mi mnogo manje inspirativni.

Crveni

Radnja romana „Crveni” smeštena je u alternativnu Jugoslaviju koja postoji i 2026. godine, tehnološki je napredna, ali i dalje počiva na totalitarnoj vlasti. Na njenom čelu je Ante Marković, koji je doživotni predsednik i upravo je napunio 101 godinu. Glavni junak je mladi agent Državne bezbednosti, Jugoslav Džanko svojevrsna socijalistička verzija Prljavog Harija, koji radi u sistemu što nadzire sve pore društva, ali vremenom počinje da preispituje temelje poretka koji bi trebalo da štiti. Kroz niz neobičnih likova, izmenjenih sudbina poznatih ličnosti i alternativnih istorijskih scenarija, Srđan Dragojević gradi duhovitu, provokativnu satiru o Jugoslaviji koja je mogla da postoji, ali i o društvu u kojem živimo.