Rob Mazurek pred koncert Chicago Underground Dua na Beogradskom džez festivalu: „Očekujte neočekivano” – Kultura

Zasnovan na dugogodišnjem muzičkom dijalogu Mazureka i Tejlora, ovaj duo istražuje prostor između džeza, elektronike i slobodne improvizacije, gradeći zvuk koji izmiče žanrovskim odrednicama.

Kroz improvizaciju, elektroniku i elemente različitih muzičkih tradicija, povezuju iskustvo čikaške scene sa pogledom ka budućnosti. Nakon jedanaestogodišnje pauze, Chicago Underground Duo se 2025. vratio albumom „Hyperglyph”, nastavljajući istraživanje nepredvidivih zvučnih struktura i novih mogućnosti zajedničkog muziciranja.

U razgovoru pred beogradski koncert, Rob Mazurek govori o umetničkom pristupu koji povezuje različite discipline, kreativnom dijalogu i muzici koja nastaje u neprekidnom traganju za nepoznatim.

Ulaznice se mogu nabaviti na svim eFinity prodajnim mestima i onlajn.

Vaš rad oduvek se kreće između džeza, elektronske muzike, improvizacije i vizuelne umetnosti. Šta Vas i dalje privlači povezivanju tako različitih oblika izražavanja i kako taj pristup oblikuje muziku koju danas stvarate?

– Sebe smatram apstraktivistom. Za mene zvuk, slikarstvo, skulptura, film, poezija i arhitektura nisu odvojene discipline, već međusobno povezane mogućnosti unutar jedinstvenog polja umetničkog istraživanja. Zanima me svođenje stvari na njihovu suštinu, otkrivanje skrivenih veza između elemenata koji naizgled nemaju ništa zajedničko i stvaranje nečega što ranije nije postojalo.

Zvuk može postati crtež, crtež može postati slika, slika može postati zvuk, a taj zvuk može prerasti u potpuno novu arhitekturu percepcije. To je neprekidan proces transformacije, pomeranja i otkrivanja. Zanima me prostor između stvari. Nepoznato. Mogućnost stvaranja novih perceptivnih stvarnosti. Moj rad se danas sve više bavi rastvaranjem granica, pri čemu svi ti elementi koegzistiraju, utiču jedni na druge i neprestano se menjaju.

Chicago Underground Duo postoji više od dve decenije, a projekat se i dalje razvija. Šta održava Vaš muzički dijalog sa Čedom Tejlorom otvorenim i nepredvidivim posle toliko godina zajedničkog sviranja?

– Čed i ja stvaramo muziku zajedno gotovo trideset godina. Između nas postoji izuzetno poverenje i razumevanje, ali jednako je važno i to što smo spremni da to razumevanje narušimo. Neprestano slušamo, preispitujemo, izazivamo jedno drugo i otkrivamo nove mogućnosti. Nijednom od nas nije cilj da ponavlja ono što smo već postigli. Muzika mora da nastavi da se kreće ka nepoznatom.

Postoji nešto veoma snažno u susretu dvoje ljudi koji su tokom godina razvili dubok zajednički muzički jezik, ali su i dalje potpuno spremni da ga u svakom trenutku razgrade. Naš dijalog ostaje živ zato što smo i dalje radoznali. I dalje tragamo. I dalje smo spremni da rizikujemo neuspeh kako bismo otkrili nešto izuzetno.

Improvizacija je u središtu Vaše muzike, ali prisutan je i snažan osećaj za strukturu i kompoziciju. Kako pronalazite ravnotežu između unapred pripremljenog i onoga što nastaje u trenutku?

– Ne doživljavam nužno kompoziciju i improvizaciju kao suprotstavljene sile. One su različiti izrazi iste kreativne energije. Kompozicija može biti skup mogućnosti, a ne fiksni niz uputstava. Može da nagovesti pravac, gustinu, boju ili gravitaciono središte, ali njeno stvarno ostvarenje odvija se u trenutku izvođenja.

Zanimaju me strukture koje dišu, šire se, urušavaju i ponovo nastaju. Neočekivano je suštinski važno. Ponekad se najdublja otkrića dogode kada kompozicija počne da se raspada i iz toga nastane nešto sasvim nepredviđeno. Ravnoteža nije nešto što svesno proračunavam. Ona se otkriva kroz pažljivo slušanje, intuiciju i kolektivnu inteligenciju trenutka.

Chicago Underground Duo razvio je zvuk koji je teško svrstati u jedan žanr. Da li i dalje razmišljate u okvirima žanrova dok stvarate muziku ili su te granice za Vas postale manje važne?

– Žanrovi su korisni za organizovanje prodavnica ploča, ali imaju veoma malo veze sa samim činom stvaranja.

Nikada me nije posebno zanimalo da se pridržavam stilskih kategorija. Moj rad bavi se zvukom, formom, energijom, percepcijom i mogućnošću transformacije. Džez, elektronska muzika, savremena klasična muzika, buka, ritual, tišina – sve su to materijali, istorije i mogućnosti koje mogu da postoje zajedno, bez hijerarhije. Ideja apstraktivizma u svojoj suštini ne poznaje granice. Ona podrazumeva uključivanje, a ne isključivanje. Želim da muzika postoji prema sopstvenim zakonitostima, bez ograničenja koja nameću unapred određene klasifikacije.

Važno je da li delo osvetljava nešto što ranije nismo videli ili čuli.

Već ste nastupali na Beogradskom džez festivalu. Da li se sećate nečega iz te posete, publike ili atmosfere u Beogradu? Šta Vam prvo padne na pamet kada se osvrnete na taj nastup?

– Oduvek sam osećao snažnu povezanost sa publikom koja je spremna da zajedno sa umetnikom zakorači u nepoznato. Stvara se posebna energija kada ljudi slušaju otvoreno i radoznalo, spremni da dožive nešto što prevazilazi njihova očekivanja.

Iz nastupa mi često manje ostaju u sećanju konkretni detalji, a više razmena energije između izvođača i publike. Ta razmena može da pretvori koncert u nešto mnogo veće od pojedinaca koji u njemu učestvuju.

Radujem se povratku u Beograd i nastavku tog razgovora.

Šta publika u Beogradu može da očekuje od Vašeg nastupa na ovogodišnjem festivalu i šta se Vi radujete da donesete na scenu ovog puta?

– Očekujte neočekivano.

Čed i ja ćemo izvesti muziku sa našeg najnovijeg izdanja, „Hyperglyph“, uz druge kompozicije i spontane muzičke konstrukcije koje mogu nastati tokom nastupa. Želimo da stvorimo sveobuhvatno zvučno iskustvo u kojem ritam, melodija, elektronika, tišina i sirova fizička energija koegzistiraju i međusobno se preobražavaju.

Svaki nastup prilika je da zakoračimo u novu dimenziju mogućnosti. Ne zanima nas reprodukovanje snimka niti predstavljanje nečega unapred određenog. Želimo da stvorimo iskustvo koje može da postoji samo u tom prostoru, sa tim ljudima i u tom trenutku.

Nešto živo, nepredvidivo, možda čak i otkroviteljsko.