Queen Sensation i Miki Kalisto za Danas: Jedna ista pesma nekome može da govori o zaljubljenosti, drugome o gubitku, trećem o slobodi – Kultura

Ove godine Queen Sensation obeležava 20 godina međunarodne karijere, a beogradski koncert biće prilika da se njihovom prepoznatljivom izvođenju pesama Queena pridruži i specijalni gost iz Velike Britanije. Miki Kalisto pažnju šire publike privukao je nastupom u emisiji „Britain’s Got Talent“, gde je izveo „Who Wants to Live Forever“, a u Beogradu će prvo nastupiti sa svojim bendom Cosmic, a zatim se pridružiti Queen Sensationu u izvođenju nekoliko pesama.

Sa Queen Sensationom i Mikijem Kalistom razgovarali smo o tome šta muziku Queena čini toliko posebnom i zašto pesme Fredija Merkjurija i benda i danas okupljaju generacije publike, ali i o tome kako izgleda pronaći sopstveni izraz u pesmama koje su već postale deo muzičke istorije.

Miki Kalisto za Danas: 

Nastupali ste sa pesmom „Who Wants to Live Forever“ u emisiji „Britain’s Got Talent“, a sada tu pesmu i svoju interpretaciju Queena donosite pred publiku u Beogradu. Šta je to u muzici Queena što je čini toliko moćnom za pevača?

Za mene je muzika Queena pitanje strasti, ali i pesama koje su postale himne i koje publika može da peva zajedno sa vama. Većina ljudi zna te pesme i možete da osetite strast publike dok ih peva, baš kao što je i vi osećate.

Fredi Merkjuri imao je neverovatnu sposobnost da ogromnu publiku natera da se oseća kao da peva direktno svakome od njih. Šta mislite da ga je činilo tako jedinstvenim izvođačem i postoji li nešto što lično pokušavate da naučite od njega?

Fredi je svojoj publici davao sve. U jednom trenutku mogao je da nastupa poput gladijatora, a već u sledećem da bude toliko ranjiv u svojim pesmama. Pokušavam da unesem sličnu energiju u svaku pesmu koju pevam. Muzika mi kao izvođaču mnogo znači i on me je naučio da je publika jednako važna kao i izvođači na bini.

Kada pevate pesmu Queena, kako pronalazite ravnotežu između poštovanja originalnog izvođenja i toga da pesma postane vaša?

Svi imaju subjektivna mišljenja kada drugi ljudi izvode pesme Queena. Ja pokušavam da pružim istu energiju kao Fredi, ali sa sopstvenim pečatom. Ono što ljudi ne shvataju jeste da to nije imitacija. Ja postajem ta muzika i unosim svoju dušu u nju. Mislim da je to važno kada pevate Queen.

Vokalno, to je moj prirodni glas, samo se slučajno dobro uklapa sa Queenom. Takođe je zabavno ubaciti neke Fredijeve pokrete, iz poštovanja i kao omaž Frediju i Queenу.

Muzika Queena može da bude neverovatno teatralna i moćna, ali mnoge njihove pesme nose i veoma lične poruke o ljubavi, identitetu, slobodi i ranjivosti. Koja strana Queena vam se kao umetniku najviše obraća?

Definitivno sve navedeno. Kao izvođač i tekstopisac, želim da svojim fanovima i ljudima koji me gledaju i slušaju pružim pravi osećaj zajedništva i bekstva od svakodnevice. Postoji mnogo složenih aspekata moje ličnosti i mog nastupa, ali sve je pozitivno i predstavlja prostor u kojem mogu da izrazim svoj identitet pred univerzalnom publikom.

Koncert ćete otvoriti sa Cosmicom, a zatim ćete se pridružiti grupi Queen Sensation u izvođenju nekoliko pesama Queena. Koliko se za vas razlikuje nastup sa sopstvenim bendom od ulaska u svet Queena?

Sa Cosmicom imamo veliku posvećenost dobrom pisanju pesama i komponujemo pesme uz koje publika može da peva sa nama i oseti veliku energiju. Definitivno smo pod uticajem Queena, ali svi mi kao pojedinci imamo različite muzičke ukuse i njihova kombinacija stvara zvuk Cosmica.

Kada je reč o nastupima uživo, želimo da ljudima pružimo osećaj sličan onome koji je pružao Queen, ali sa modernijim pristupom.

Muzika Queena nastala je pre nekoliko decenija, a ljudi koji nisu bili ni rođeni kada su te pesme objavljene i danas pevaju svaku reč. Zašto mislite da njihova muzika i dalje dopire do potpuno novih generacija?

Queenov katalog obuhvata toliko različitih žanrova, a pesme imaju tako snažne melodije da ih je nemoguće ne smatrati dobrim. Kao slušalac, svako ih tumači drugačije, što stvara misteriju koja stoji iza tih pesama.

Kao što sam već rekao, teme ljubavi, slobode i izražavanja identiteta nešto su sa čim svaka osoba može da se poistoveti.

Queen Sensation za Danas:

Queenove pesme su toliko prepoznatljive da publika već posle nekoliko taktova zna šta sledi. Kako je svirati muziku u kojoj postoji tako jasna granica između toga da zvučiš kao original i da ipak uneseš nešto svoje?

Izazovno je, u smislu da se trudiš da ta granica nije očigledna. Pre svega moramo da učinimo da svaki pojedinačni instrument, a onda i svi zajedno, zvuči po boji i maniru što bliže originalu. Onda se stvara ta, nazovi granica, preko koje kada pređeš, i dodaš to svoje, to treba da bude u što boljem skladu i kontekstu sa originalom. Nastup svakako ne baziramo na tome, ali šta god da se dešava na bini, publika treba da pre svega doživi Queen koncert, tako da taj deo sa ubacivanjem svojih parafraza koristimo pažljivo i sa velikom dozom mere. Poenta je da se ne izlazi iz stila originalne četvorke. A ako nam se omakne da izletimo iz konteksta, to ume da bude veoma komično, u najblažem smislu rečeno.

Vaš cilj nije samo da odsvirate najveće hitove, već da na sceni prenesete energiju i atmosferu po kojoj je Queen bio poznat. Šta je, po vašem mišljenju, najvažnije da bi se uhvatio taj „duh Queena“?

Mi imamo sve autentične instrumente koje je bend originalno koristio, imamo i kostime, ali to je samo deo cele slike. Queen je bio veoma nepokolebljiv rok bend sa jasnim stavom, što isijava iz njih dok ih gledaš na snimcima. Tu dozu beskompromisnosti je nemoguće odglumiti, prosto moraš da veruješ u to da bi ti se taj osećaj podvukao pod kožu. I poslednji deo koji nedostaje u slagalici je sigurno publika, koja kada krene da učestvuje u toj razmeni energije, nema stajanja, nema nazad. To je to.

Freddie Mercury, Brian May, Roger Taylor i John Deacon imali su veoma različite muzičke senzibilitete, ali su zajedno napravili zvuk koji je teško ponoviti. Šta ste vi kroz godine naučili o njihovom načinu stvaranja muzike, a što se možda ne čuje na prvo slušanje?

Čini mi se da su se oni donekle nadmetali u bendu. Mislim da je postojao jak osećaj konkurencije među njima. Posle nekog vremena dok slušaš neku njihovu pesmu sa kabaretskim uvodom i pomisliš ovo mora da je Freddie napisao, ili, ovaj country riff na gitari je sigurno Brian, a ovaj disco je John, zar ne. I 99% slučajeva je pogodak. Stvarno su bili svestrani kao bend. I svako je pisao na svoj način u potpuno različitom stilu. Neke stvari su se stilski među njima u manjoj meri preklapale. Ali to rivalstvo ih je nekim delom uvuklo u krizu, a kada su to prebrodili, na poslednja dva albuma su potpisivali pesme svi zajedno, ali je i pored toga očigledno da su te pesme dolazile od svakog pojedinačno. Imali su veoma prepoznatljive stilove kao kompozitori.

Ove godine obeležavate 20 godina međunarodne karijere. Da li se vaš odnos prema Queenovoj muzici promenio tokom tih 20 godina. Da li danas neke pesme čujete i izvodite drugačije nego na početku?

Apsolutno. Svaki bend ima karakterističan zvuk, ritam, način aranžiranja pesama. Queen je jedan od onih bendova koji nisu svakodnevni pop komercijalan bend sa MTV, bez obzira na njihov ogroman komercijalni uspeh. Na prvo slušanje ima puno pesama u njihovom katalogu koje zvuče jako kompleksno, sa puno delova, slojeva, kontrasta. Interesantno je da sada neke pesme čujemo i doživljavamo kao mnogo jednostavnije nego kada smo počinjali. Samo ne znam da li smo napredovali kao muzičari, ili smo posle toliko vremena počeli da doživljavamo te pesme kao “normalne”.

Queen je kroz svoje pesme često govorio o slobodi, individualnosti, ljubavi, nepripadnju i hrabrosti da budete ono što jeste. Šta mislite, koje od tih poruka danas najviše dopiru do publike?

Mislim da je ono što je kod Queena posebno upravo to što se njihove pesme ne bave toliko politikom i društvom, već pre svega čovekom i njegovim emocijama. Ljubav je sigurno jedna od najčešćih tema, ali ljubav u najširem mogućem smislu – zaljubljenost, gubitak, usamljenost, potreba za bliskošću, slobodom, prihvatanjem.

Freddie je jednom prilikom govorio upravo o tome, praveći razliku između Queena i autora poput Johna Lennona, koji su kroz pesme mnogo direktnije govorili o društvu i politici. Govorio je o tome da ljudi već dovoljno slušaju o problemima ovog sveta i da je muzika za njega bila i svojevrsni beg – da na trenutak uđeš u neki drugi svet, osetiš nešto i izađeš iz njega drugačiji. Čak i kada su pesme tužne, vrlo često imaju neku svetlost u sebi i neku vrstu ljubavi prema životu.
I mislim da je upravo zato svako može da ih doživi na svoj način, a da njihove pesme i danas ostaju aktuelne, jer je ljubav univerzalna i večna tema. Okolnosti se menjaju, generacije se menjaju, ali ljubav, gubitak, bliskost, usamljenost i želja za nekim ostaju deo svakog čoveka. Jedna ista pesma nekome može da govori o zaljubljenosti, drugome o gubitku, trećem o slobodi ili o nekom potpuno ličnom iskustvu.

Sada Queenove pesme izvodite u kombinaciji sa simfonijskim orkestrom i horom. Šta takav aranžman donosi pesmama koje svi već poznajemo i kako se menja njihova energija kada ih izvodite u tom formatu?

Mislim da je spoj Queenove muzike sa simfonijskim orkestrom i horom zapravo potpuno prirodan. Queen je od samog početka imao mnogo elemenata klasične muzike u svojim aranžmanima – slojevite vokale, horove, bogate harmonije, orkestracije i veoma kompleksne muzičke forme. Zato se ova dva sveta toliko dobro nadopunjuju.

S jedne strane imamo snagu i energiju rock benda, a sa druge širinu, eleganciju i bogatstvo zvuka simfonijskog orkestra i hora. Kada se sve to spoji, poznate pesme dobijaju novu dimenziju, ali ne gube svoju prepoznatljivu energiju i emociju.

Mi te pesme izvodimo godinama i dobro ih poznajemo, ali kada ih čujemo u ovom formatu, imamo osećaj kao da ih ponovo otkrivamo. Neke melodije, harmonije i vokalne deonice koje možda i ne primećujemo toliko u klasičnoj rock postavci, sa orkestrom i horom dobijaju potpuno novu dimenziju. A kada se sve to spoji sa energijom živog benda i publikom, dobije se zaista moćan i, rekao bih, veličanstven doživljaj.

BONUS VIDEO: