Otvorena izložba: Zeleno zvono kao prostor slobode, sećanja i otpora – Kultura

Otvaranje izložbe okupilo je veliki broj ljudi, ne samo iz Beograda i Zrenjanina, već i iz Novog Sada, Valjeva, Vrbasa, Pančeva, Kragujevca, Stare i Nove Pazove, Kikinde i drugih gradova. Muzej devedesetih bio je ispunjen, ljudi su stajali na terasi i ispred Muzeja, a među posetiocima su se susretali ljudi koji se dugo nisu videli, kao i brojni oni koji su različitim povodima bili deo života Zelenog zvona — kao muzičari, umetnici, novinari, učesnici tribina, aktivisti ili publika.

Atmosferu večeri dobro je opisao i jedan od komentara na društvenim mrežama: „Izlaznost kod Gute 200%. 100 ušlo, a 100 ostalo pred vratima.“

Učesnici panela ocenili su da Zeleno zvono nije bilo samo mesto koncerata, predstava i drugih kulturnih događaja, već svojevrsna zrenjaninska agora, prostor u kojem su se ljudi susretali, razgovarali, polemisali i slobodno razmenjivali ideje. Upravo ta otvorenost učinila ga je važnim mestom kulturnog i građanskog života grada, ali i prostorom u kojem su se tokom devedesetih intelektualno i politički formirale čitave generacije.

Osnivač Novog optimizma i jedan od pokretača Zelenog zvona Branislav Grubački istakao je da postavka predstavlja samo mali deo obimne arhive koja svedoči o radu ovog prostora tokom devedesetih i u godinama nakon 5. oktobra. Naglasio je da cilj izložbe nije samo sećanje na prošlost, već i podsećanje da su društvene promene moguće i da nada ostaje važan pokretač građanskog delovanja.

„Želim da animiram ljude da shvate da je sve moguće, da je nada nešto što je imanentno čoveku“, poručio je Grubački, povezujući iskustvo Zelenog zvona sa nasleđem 5. oktobra i idejom Novog optimizma.

Na panelu su učestvovali Željko Bodrožić, novinar i predsednik NUNS-a, Marina Fratucan, novinarka, dr Ivan Medenica, pozorišni kritičar, teatrolog i univerzitetski profesor, dr Ksenija Radulović, redovna profesorka FDU, dr Dragan Popović, istoričar, pravnik i aktivista za ljudska prava, dr Stanislava Barać, književna istoričarka i naučna savetnica Instituta za književnost i umetnost, Janko Baljak, reditelj i redovni profesor FDU, Petar Janjatović, muzički novinar i rok kritičar, dr Rastko Stefanović, akademski slikar, i Vojislava Crnjanski Spasojević, novinarka i kulturna blogerka.

Panel je moderirao Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik lista Danas. Draža Petrović podsetio je na svoje gostovanje u Zelenom zvonu, gde je promovisao knjigu. Kroz anegdotu o dolasku u Zrenjanin i atmosferi koja ih je tamo dočekala, opisao je Zeleno zvono kao mesto spontanosti, druženja i neposrednosti, koje je u velikoj meri nosilo lični pečat Branislava Grubačkog.

Novinarka Vojislava Crnjanski Spasojević govorila je o pritiscima na novinare i sopstvenom iskustvu gubitka posla, ocenjujući da je današnja atmosfera u pojedinim aspektima podseća na devedesete. Navela je da represija danas ima drugačiji oblik, između ostalog zato što deo društva, za razliku od devedesetih, ima ekonomsku sigurnost, zbog čega pritisci mogu biti manje vidljivi i, kako je rekla, „perfidniji“.

Govoreći o Zrenjaninu devedesetih, Crnjanski Spasojević podsetila je na izolaciju i svakodnevne posledice ekonomske i političke krize. Zeleno zvono je u takvom okruženju, prema njenim rečima, predstavljalo prostor u kojem su ljudi mogli slobodno da dišu, misle i govore, kao i mesto otpora zvaničnom političkom i medijskom narativu.

Akademski slikar Rastko Stefanović opisao je Zeleno zvono kao svojevrsnu „zrenjaninsku agoru“, mesto susreta, razgovora, dogovora i razmene ideja. Istaknuto je da vrednost Zelenog zvona nije bila samo u koncertima i kulturnim programima, već u atmosferi javnog prostora u kojem je bilo moguće slobodno govoriti i polemisati.

„Ova izložba pokazuje da Zeleno zvono nije bilo samo mesto koncerata i kulturnih događaja. Mnogo važnije bile su tribine, razgovori i rasprave koje su tamo organizovane, kao i atmosfera koja je okupljala ljude različitih mišljenja i interesovanja. Upravo je ta otvorenost činila Zeleno zvono posebnim. Pod formom pozorišnog kluba, mesta za koncerte, druženje i izlaske, Zeleno zvono je zapravo nudilo nešto mnogo važnije, prostor slobode.“

Književna istoričarka i naučna savetnica Instituta za književnost i umetnost Stanislava Barać prisetila se Zelenog zvona kao mesta na koje se dolazilo zbog programa, ali i posle škole, pa čak i tokom školskih časova.

„To je zaista bila jedna agora“, rekla je Barać, podsećajući da Zeleno zvono nije bilo izolovano mesto, već deo šire mreže prostora u Zrenjaninu u kojima su se mladi susretali, razgovarali i, često toga i ne bivajući svesni, intelektualno i politički formirali.

Prema njenim rečima, upravo su iskustva stečena u Zelenom zvonu, Dramskoj radionici, zrenjaninskoj Gimnaziji i drugim mestima okupljanja pripremala jednu generaciju za društvene i političke događaje tokom devedesetih. Posebno je istakla otvorenost tog prostora, u kojem su ravnopravno učestvovali mladići i devojke, zbog čega ga pamti kao istinski javni prostor.

Osvrćući se na 5. oktobar, istoričar, pravnik i aktivista za ljudska prava Dragan Popović rekao je da taj datum ne doživljava kao propuštenu šansu, već kao jedan od najvažnijih datuma u novijoj istoriji Srbije.

„Nisam od onih koji su razočarani. Za mene je 5. oktobar pre svega vezan za optimizam i veru da društvo može da se promeni. Često se danas govori da je to bila propuštena šansa, ali ne treba zaboraviti kako se živelo i kako je država funkcionisala pre 5. oktobra, a kako posle njega“, rekao je Popović.

Dodao je da se nada da Srbiju čeka „još jedan oktobarski datum“ koji bi mogao da dobije sličan istorijski značaj.

Popović je podsetio da je Branislav Grubački nakon 5. oktobra bio narodni poslanik i član Odbora za kulturu, ocenjujući da je upravo njegov javni angažman deo onoga što vezuje iskustvo Zelenog zvona sa tadašnjim političkim promenama.

„Mislim da nije slučajno što je Guta optimizam vezao za sebe i svoj rad. Ono što povezuje 5. oktobar, Zeleno zvono i njegov višedecenijski angažman jeste upravo optimizam, i tadašnji i ovaj današnji“, rekao je on.

Redovna profesorka FDU Ksenija Radulović ocenila je da Zeleno zvono nije bilo nalik drugim pozorišnim ili kulturnim klubovima tog vremena, već da je predstavljalo poseban prostor koji je okupljao ljude iz najrazličitijih oblasti.

„Ovakav tip pozorišnog kluba praktično nije postojao. Ono što je bilo neverovatno jeste da, kada dođete u Zeleno zvono, na jednom mestu zateknete veliki broj izuzetno zanimljivih ljudi. To je bila jedna od njegovih glavnih karakteristika“, rekla je Radulović.

Govoreći o Branislavu Grubačkom, prisetila se i njegovog specifičnog načina organizovanja događaja, uverenja da će se stvari dogoditi i onda kada se u početku čini da ih je teško organizovati.

„To je taj njegov princip i taj optimizam. Kada vas pozove da učestvujete na nekoj tribini, on praktično računa da ste pristali, a onda shvatite da ste već na plakatu“, rekla je Radulović, opisujući to kao deo prepoznatljivog duha Novog optimizma i Zelenog zvona.

Ivan Medenica, pozorišni kritičar, teatrolog i univerzitetski profesor, ocenio je da Zeleno zvono nije bilo samo pozorišni klub, već svojevrsna agora – mesto na kojem se okupljala zajednica i kroz razgovor oblikovao zajednički sistem vrednosti i ideja.

„Koliko god da je pripadao pozorištu, taj klub je po svojoj suštini bio agora, mesto na kojem se zajednica građana okupljala, razgovarala i potvrđivala određeni sistem vrednosti“, rekao je Medenica.

On je ukazao da je posebnost Zelenog zvona bila u tome što je povezivalo umetničku i pozorišnu produkciju sa kritičkim razgovorima, tribinama i javnim sadržajima.

„Takvo prožimanje umetničke produkcije i društveno-kritičkog sadržaja kod nas je bilo retko. Upravo je to činilo Zeleno zvono posebnim“, ocenio je Medenica.

Reditelj i redovni profesor FDU Janko Baljak prisetio se jedne od retkih javnih projekcija filma „Vidimo se u čitulji“ u Zelenom zvonu, u periodu kada je Srbija bila pod sankcijama i kada je film imao veoma ograničene mogućnosti da bude prikazivan na međunarodnim festivalima.

„To je bila jedna od retkih javnih projekcija filma. Zeleno zvono je bilo mesto na kojem je takav film mogao da bude prikazan i o njemu da se razgovara“, rekao je Baljak.

Baljak je podsetio i na neposrednost sa kojom su u Zelenom zvonu nastajale ideje i organizovali događaji, navodeći da je upravo takva spontanost bila deo posebne energije tog prostora.

Muzički novinar i rok kritičar Petar Janjatović prisetio se Zelenog zvona kao jednog od važnih mesta rok kulture devedesetih, kroz koje su prolazili brojni bendovi i autori, među kojima i oni koji će kasnije steći mnogo širu publiku.

„To je bila neka luda simbioza“, rekao je Janjatović, govoreći o spoju muzike, ljudi i atmosfere koja je postojala u Zelenom zvonu.

Novinarka iz Novog Sada Marina Fratucan prisetila se gostovanja u Zelenom zvonu kao spoja muzike, informisanja i aktivizma. Dodala je da su se tokom devedesetih ljudi borili na različite načine, kroz novinarstvo, aktivizam i muziku, ali sa istom idejom.

Govoreći o 5. oktobru, istakla je da se taj datum ne može posmatrati odvojeno od događaja i protesta koji su mu prethodili.

Novinar i predsednik NUNS-a Željko Bodrožić rekao je da Zeleno zvono za njega predstavlja mnogo više od mesta okupljanja, opisujući ga kao prostor kojem je godinama pripadao gotovo kao član šire porodice.

Govoreći o medijskoj sceni, ocenio je da je pre 5. oktobra, uprkos tadašnjoj represiji, postojala snažnija mreža slobodnih lokalnih medija nego danas.

„Moj utisak je da je pre 5. oktobra bilo više slobodnih lokalnih medija nego danas. Devedesetih je lokalna medijska scena bila veoma jaka, a mreže štampanih, radio i televizijskih medija imale su veliki značaj za građane van Beograda“, rekao je Bodrožić.

On je ocenio da su lokalni mediji kasnije bili izloženi snažnim finansijskim i političkim pritiscima, uključujući isključivanje sa javnih konkursa, slabljenje redakcija i, u poslednjoj fazi, kupovinu lokalnih medija.

O izložbi „Zvonjava protiv tišine“

Izložba „Zvonjava protiv tišine“, posvećena Zelenom zvonu, mestu koje je više od dve decenije bilo jedno od prepoznatljivih prostora alternativne kulture, susreta i drugačijeg mišljenja u Zrenjaninu, otvorena je 5. oktobra u Muzeju devedesetih u Beogradu.

Zeleno zvono počelo je sa radom 1991. godine, u vreme početka ratova, raspada države i sve užeg prostora za različitost. Tokom narednih godina postalo je mesto koncerata, predstava, izložbi, tribina, poezije i razgovora, ali i okupljanja ljudi različitih stavova, profesija i generacija.

Kroz Zeleno zvono prošli su brojni muzičari, glumci, umetnici, pisci, novinari, profesori i aktivisti, ali izložba nije zamišljena kao katalog poznatih imena. U njenom središtu su ljudi koji su u Zeleno zvono dolazili, susretali se i stvarali atmosferu po kojoj je taj prostor bio prepoznatljiv.

Klub je fizički prestao da postoji 2016. godine. Iza njega su ostale fotografije, plakati, snimci, ulaznice, novinski tekstovi i druga arhivska građa, kroz koju izložba podseća na više od dve decenije istorije jednog od najprepoznatljivijih prostora alternativne kulture u Zrenjaninu.

Poruka skupa bila je da se vrednost Zelenog zvona ne iscrpljuje u sećanju na jedno mesto i jednu epohu. Njegovo nasleđe ostaje u ideji da slobodni prostori nastaju tamo gde postoje ljudi spremni da razgovaraju, osporavaju dominantne narative, povezuju se i čuvaju mogućnost društvene promene.

Izložba „Zvonjava protiv tišine“ ostaje otvorena u Muzeju devedesetih u Beogradu i narednih dana, pružajući posetiocima priliku da kroz sačuvanu arhivsku građu upoznaju deo istorije Zelenog zvona i atmosferu jednog od prepoznatljivih prostora slobodne kulture i javnog dijaloga.

„Hvala svim učesnicima panela, moderatoru, Muzeju devedesetih, KUD-u „Sloboda“ iz Zrenjanina, svima koji su pomogli da se izložba realizuje, ali i svima koji su bili sa nama — iz Beograda, Zrenjanina, Novog Sada, Valjeva, Vrbasa, Pančeva, Kragujevca, Stare i Nove Pazove, Kikinde i drugih gradova. Hvala što ste zvonili zajedno sa nama,“ poručili su iz Novog optimizma.