Od „četiri sata šoka, krvi i užasa“ do „velikog filma“: Kakve su prve ocene Zafranovićevog filma „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“? – Kultura

Pre premijere održane su dve projekcije – jedna zatvorenog tipa i druga za novinare, a upravo su se na ovoj drugoj mogla čuti veoma podeljena mišljenja: od „odličan film“, preko „nije mi se dopao, ali ima tih divnih poetskih scena“, pa sve do krajnje bizarne opaske jednog od gledalaca da film „tačno dočarava mržnju Hrvata prema Srbima“.

Tokom četiri sata i sedam minuta, koliko film traje, bilo je i onih koji su morali da izađu do toaleta, ali i onih koji su povremeni predah od projekcije tražili uz mobilni telefon.
„Za sve one koji ne žele da gledaju ‘Zlatni rez’ zbog surovosti koju očekuju sa ekrana, moram da kažem da su zapravo najsurovije scene iz dokumentarnog materijala koji je korišćen u ovom filmu. To su scene koje su nastale u Jasenovcu onda kada se sve to dešavalo“, kaže za Danas novinarka Radio Beograda 2 Nevena Matović.

Ona podseća da je Zafranović temom zla koje je ustaški režim sprovodio počeo da se bavi još na samom početku svog filmskog opusa, a da je „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“ njegovo životno delo.

„Dužina filma mi nije smetala. Nisam ni osetila da je prošlo četiri sata i sedam minuta. Prepoznala sam Lordana Zafranovića i njegovu potrebu da stavi tačku na to čime se bavio, evo, do današnjeg dana. U jednom intervjuu je rekao da je on taj film porodio na premijeri, na otvaranju 53. FEST-a, i to je ono o čemu sam razmišljala – kako se reditelj oseća u trenutku kada njegovo delo izlazi pred oči javnosti“, kaže Matović.

Dodaje da ne može da kaže ko je u filmu najbolji jer je „glumačka podela fantastična“, ali izdvaja uloge Milivoja Beadera, Leona Lučeva, Renea Bitorajca, Alekseja Bjelogrlića, kao i mladih Milice Stanković i Vuka Trnavca.

„Naravno, upečatljiva je uloga Predraga Mikija Manojlovića, koji igra Vukašina, čoveka čije se reči (‘Samo ti radi svoj posao, sine’, prim. A. Ć.), kada je reč o Jasenovcu i svemu što se tamo dešavalo, citiraju već godinama, a odlično je svoju ulogu izneo i glumac Miodrag Dragičević. Primetila sam, slušajući Lordana Zafranovića, da u ‘Zlatnom rezu’ postoji i nekoliko njegovih ličnih posveta svemu onome što mu se dešavalo u životu, kao što je igrokaz iz scene ‘Mala Floramye’, kada se pominju Dalmacija i Split. Takođe, ‘Djeca Kozare’ se ne bave samo zločinima u Jasenovcu, već i sudbinom dece koja su preživela stradanja u tom logoru. Film postavlja mnoga pitanja, a neka od njih su da li je bilo bolje preživeti ili umreti, ali i šta je bilo sa tom decom pošto su preživela rat. Gde su ona, u kojim uslovima su odrastala i kako su bila vaspitavana“, ukazuje Matović.

Za nju je, sveukupno, „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“ film „veći od svih nas, pa možda čak i od reditelja, a od FEST-a sigurno“.

„Zaslužuje pažnju, koju će, nadam se, dobiti“, poručuje Nevena Matović.

Hroničar pop kulture Zlatko Crnogorac ima drugačiju ocenu filma.

„Film ‘Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)’ je Zafranovićev Sizifov kamen koji poput Atlasa na sebi nosi još ‘Okupaciju u 26 slika’ i ‘Pad Italije’, za koje je dobio Zlatne arene u Puli, kao i dokumentarni film ‘Krv i pepeo Jasenovca’ iz 1983, te neposredno praćenje suđenja Andriji Artukoviću u Zagrebu 1986. – nedovršeni nastavak. Ali ako su u onovremenoj Jugoslaviji ti filmovi imali i umetničku i istorijsku važnost, plašim se da ‘Rez ’42’ neće polučiti katarzu hrvatskog društva, već samo pojačati uvreženu srpsku autoviktimizaciju“, ocenjuje Crnogorac.

Prema njegovim rečima, jedan od većih izazova za Zafranovića bio je način na koji će transponovati scenario Arsena Diklića, imajući u vidu njegovu posebnu saradnju sa Mirkom Kovačem.

„‘Djeca Kozare’ jesu Zafranovićev kapitalni legat i istorijsko zaveštanje, ali manirom tehnološki prevaziđena ekranizacija davnašnjeg scenarija Arsena Diklića. Delim lični utisak da bi se on, u logici ‘manje je više’, ipak bolje preklapao u tandemu sa Brankom Bauerom, baš kao i poetičnost Mirka Kovača sa Zafranovićem. Kako je i bilo.

Sam film je hibrid filma i serije, podijeljen u 14 poglavlja, paralelnih dramaturških linija koje se stiču na jednom mestu – logoru Jasenovac.

Stilska transpozicija od Kovača prema Dikliću je, dakle, taj Lordanov najveći izazov, a to se iščitava u usporednosti metafizičke simbolike i u narativu o dvoje logoraške dece čije su sudbine međusobno uvezane. Debitant Vuk Trnavac kao Baja i Milica Stanković – Zora nose priču o snalažljivosti u preživljavanju, sazrevanju i ratnom odrastanju kao protagonisti. Njima nasuprot stoji, ako sam dobro brojao, čak devet eksplicitnih različitih ustaških antagonizovanih tipologija“, primećuje Crnogorac.

I on visoko ocenjuje pojedine glumačke izvedbe, posebno Alekseja Bjelogrlića i Leona Lučeva.
„Od Alekseja Bjelogrlića, u možda najboljoj epizodi filma, do Leona Lučeva u introspekciji preispitivanja, nečeg samozatajnoga poput Fabijana Šovagovića, i Renea Bitorajca, proceduralno samouverenog Luburića s prstohvatom žovijalnosti Borisa Dvornika. Već Milivoj Beader i Milan Marić opterećeni su zadatkom karikaturalnosti“, smatra Crnogorac.

Prema njegovim rečima, film je unekoliko naporan za gledaoca, pogotovo za one odrasle na filmovima snimanim na klasičnoj 35-milimetarskoj traci.

„Kvantum negativaca i scena zločina čini film napornim i izaziva rezistenciju kod gledaoca. Kako sam već napomenuo za Jutarnji list, retoričko je pitanje kako i je li uopšte moguće snimiti ratni spektakl – apokalipsu – danas, u digitalnoj savršenosti, uz našu tradicionalnu naviknutost na atmosferu klasične 35-milimetarske trake poput Bulajićeve ‘Kozare’. Spilberg u ‘Šindlerovoj listi’ pokušava crno-belom tehnikom, dok se ‘Šaulov sin’ i ‘Zona interesa’ fokusiraju na scenaristički sažet i upečatljiv dramski momenat. Meni kao tzv. ikseru, nekamoli milenijalcima i generaciji Z, razumljiviji je ‘Jojo Rabbit’“, konstatuje Crnogorac.

„Tvrdim da je Klasićeva dokumentarna serija ‘NDH’ iz 2021. slikom i pričom zapravo najbolja serija na hrvatsko-srpskom jeziku u našem vremenu i veku. Ali vredi napomenuti da iza ovog Zafranovićevog poslednjeg ostvarenja stoji verovatno najreprezentativnija filmska ekipa profesionalaca u Srbiji, pa donekle i razumem Lordanov premijerni oportunitet“, zaključuje Zlatko Crnogorac.

Reditelj Darko Bajić, s druge strane, veoma visoko ocenjuje Zafranovićev film.

„Vrhunsko ostvarenje koje je u vremenu istorijskog revizionizma našlo pravu meru da mržnju koja je dovela do stravičnog zločina prenese na filmsko platno Drama koju pratite sa velikim uzbuđenjem i koja vam stvara osećaj da gledate delo koji će te pamtiti ‘Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)’ je veliki film koji je stvorio jedan od najvećih evropskih reditelja“, rekao je Darko Bajić, za Danas.

Pozitivan utisak o filmu ima i spisateljica, novinarka i scenaristkinja Ana Vučković Denčić.
„U filmu mi se dopada ritam, dinamika, jer se ne oseti da film traje i preko četiri sata. Jeste da će ga u obliku serije videti više ljudi, ali mislim da je baš ova integralna verzija u bioskopu pravi način da se doživi ovaj film“, kaže za Danas Vučković Denčić.

Njene pohvale odnose se i na način na koji je dokumentarni materijal ugrađen u film, njegov vizuelni domet, kao i na glumačke izvedbe.

„Sviđa mi se način na koji je inkorporirana arhiva, način na koji Zafranović kao slikar među rediteljima komponuje kadar, ali i to kako se referiše na svoje prošle filmove. Posebno su me dotakli magijski i fantastični momenti na koje nailazimo na nekoliko mesta u filmu, ali i epizoda vešanja u kojoj briljira Ana Sakić. Glumci su izuzetni, pored uvek dobrog Leona Lučeva, koji je ovde junak na kome se sve prelama, sjajni su Miodrag Dragičević i Aleksej Bjelogrlić, koji tek treba da dobijaju svoje velike filmske uloge“, ocenjuje Vučković Denčić.

Kada je reč o primedbama, one se odnose na, kako kaže, nepotrebno poentiranje u pojedinim scenama.

„Ono što je moja zamerka je verbalno pocrtavanje nekih slika koje bi bile efektnije da su bile samo vizuelne, neke holmarkovske scene bez kojih se moglo, ali je moj utisak o filmu pozitivan i volela bih da ga zbog značaja teme i izvedbe vidi što više ljudi“, zaključuje Ana Vučković Denčić.