Nikad više sajmova knjiga, nikad manje Sajma – Kultura

Istovremeno, Pobunjeni izdavači Srbije organizuju Naš Sajam i ne:Sajam, poručujući, shodno trenutku u kojem živimo: „Oktobarski izbori: Birajte knjige i društvo“.

Veliki igrači organizuju sajmove u svojim knjižarama, dok oni koji nisu mogli sebi da priušte učešće ni na jednoj od manifestacija, ili to prosto nisu želeli, pribegavaju alternativnim rešenjima, poput virtuelnog predstavljanja knjiga.

Svako traži svoju „formulu preživljavanja“ u anarhičnoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi zahvaljujući aktuelnoj vlasti.

Kriza Beogradskog sajma knjiga, međutim, nije počela 2025. godine, ali je ona bila prelomna.

Ljubitelji pisane reči i ranije su kritikovali njegovu komercijalizaciju, dok su se izdavači žalili na visoke troškove učešća, sve manji uticaj na organizaciju i slabljenje kulturnog programa.

Sajam knjiga neretko je umeo da zaliči više na vašar obavijen dimom roštilja, a ponegde i tamjana.

Svega je počelo da biva više nego knjiga, ali se gužve uprkos tome nisu smanjivale.

Sajam je živeo na račun stare slave.

I kada je odavno prestao da bude ono što se za ovu smotru govorilo – mesto susreta pisaca i čitalaca – o njemu se i dalje nostalgično mislilo i očekivalo da će se vratiti svojoj misiji.

Godine 2013. Ljubivoje Ršumović otvorio je Sajam Dositejevim rečima: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“.

Ali u potonjim godinama, nekad manje, nekad više, upravo suprotno toj poruci, zvona i praporci zavladali su srpskom kulturom, pa tako i Sajmom knjiga, gde su oni koji su ga godinama finansijski izdržavali – izdavači i publika – najviše bili ponižavani.

Krešendo takvog stanja bila je 2025. godina, kada se, uz neizvesnost oko budućnosti sajamskog kompleksa i njegovog mogućeg preseljenja u Surčin, otvorio i sukob izdavača sa upravom oko termina održavanja Sajma.

Izdavači su tražili da se manifestacija pomeri za dva dana kako se ne bi poklopila sa 1. novembrom, prvom godišnjicom pada nadstrešnice u Novom Sadu, kao i da se cena zakupa smanji za 30 odsto.

Uprava nije prihvatila njihove zahteve, a prema rečima Zorana Hamovića, najpre je načelno pristala na pomeranje termina, da bi potom od toga odustala.

Usledio je bojkot dela uglednih izdavačkih kuća, ostavke u Odboru Sajma, a onima koji su odlučili da učestvuju, ali da 1. novembra zatvore štandove u znak poštovanja prema žrtvama novosadske tragedije, zaprećeno je finansijskim sankcijama.

Sajam je ipak održan, ali je postalo jasno da je pukotina između njegovih organizatora i onih zbog kojih postoji postala gotovo nepremostiva.

O tome svedoče i brojke: dok je 2024. godine, prema zvaničnim podacima, Sajam posetilo 203.350 ljudi, prošle godine bilo ih je svega 134.750, odnosno gotovo 70.000 manje.

Pad posete od skoro 34 odsto teško se može nazvati uspehom manifestacije koja je decenijama važila za najveći praznik knjige u zemlji.

I, paradoksalno, umesto da se učini sve kako bi se makar jedna tako značajna kulturna manifestacija oporavila i sačuvala, nosioci vlasti se, baš kao i u slučaju drugih kulturnih smotri, prave bezbrižno blesavi.

„Reči grade svet“, zveči prazninom slogan ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga.

Možda je zato bolje poslušati one koji od knjige žive i za knjigu žive – i birati knjige i društvo.