Jovana Stojiljković za Danas: „Ovo je postalo nepodnošljivo, želim nam da kao društvo prodišemo“ – Kultura

Društvo o kojem govori nije samo pozadina filma. „Pukotina u ledu“ je savremena priča oslonjena na bajku o Pepeljugi, koja kroz sudbinu mlade klizačice Marije otvara pitanja ženskog identiteta, seksualnosti, odnosa prema telu, pozicija moći i odrastanja u surovom okruženju.

Upravo za ulogu Marije Jovana Stojiljković je na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Nišu nagrađena za najbolju žensku ulogu.

U razgovoru za Danas govori o pripremama za zahtevnu ulogu, klizanju, snovima i odrastanju mladih žena, kao o društvu u kojem živimo, predstojećim izborima, nadi u promene, cenzuri koja se, kako kaže, „uvlači u sve pore ovog društva“ i tremi zbog toga što prvi put učestvuje u svojoj omiljenoj emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“

Nagrađeni ste na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Nišu za najbolju žensku ulogu, koju ste ostvarili u filmu „Pukotina u ledu“, a prethodnih godina u Nišu ste osvojili i dve Carice Teodore – za uloge u filmovima „Panama“ i „Vera“. Šta vam znači ovogodišnje priznanje, ali i činjenica da je festival ove godine organizovao UFUS?

– To je jedan od naših najznačajnijih festivala, ima dugu istoriju i slavi filmove, a posebno glumce. Jedini festival gde se dodeljuju isključivo glumačke nagrade, i to ih dodeljuju kole0ge kolegama. A najznačajniji je godinama postao i zbog predivne atmosfere u gradu Nišu i najbolje publike – Nišlije koje su uvek verne filmu! Izuzetno je važno što su moje kolege iz UFUS-a uspele da ove godine uz sve poteškoće i probleme ipak održe festival, i to ne samo da je obeležen, već je bio posećeniji, organizovaniji, veličanstveniji nego ikad! Naravno da sam posebno ponosna na priznanje koje sam dobila baš u takvoj atmosferi!

Prošlo je mnogo godina od početka rada na filmu „Pukotina u ledu“. Šta vas je prvobitno privuklo ovom scenariju i kakve je emocije u vama probudio lik Marije?

– Da, prošlo je pet godina od snimanja, a još i više od priprema za film. Mislim da je svet koji je prvenstveno u scenariju stvorila Maja Miloš jako uzbudljiv i dinamičan. Od samog početka se prati narativ dobro poznate bajke Pepeljuga, ali smešten danas u surovom Beogradu. Pratimo devojku Mariju, njenu životnu priču, njen jako poseban i nežan senzibilitet, njene tajne, ali i želje, njeno odbijanje i strah i stid od potrebe da sebe smatra ženom, koja ume i zna da voli. Koja je hrabra i svoja. Kompleksna i zanimljiva uloga. Kao i uvek pristupila sam temeljno pripremanju uloge, kako na glumačkim probama, ovaj put i na fizičkim pripremama u teretani i na ledu, s obzirom na to da je lik Marija profesionalna klizačica.

„Pukotina u ledu“ oslanja se na bajku „Pepeljuga“. Kakvo mesto je ta priča imala u vašem odrastanju? Da li se vaš odnos prema Pepeljugi menjao s godinama i da li vas je ovaj film naveo da o toj junakinji razmišljate drugačije?

– Ova priča me je navela na to da razmišljam kako je danas mladim devojkama jako teško da odrastaju u ovakvom surovom svetu. Na više nivoa… Od toga da je danas sve toliko dostupno i moguće, a opet je često samo onim privilegovanima osiguran put ka uspehu.
Zatim taj konstantni često licemerni odnos prema ženskom telu u patrijarhalnom društvu. Društvene mreže i internet koje nose novu perspektivu savremenog doba, pa se i kroz to treba izboriti. Sve u svemu, svako vreme nosi nešto svoje, ali mislim da je današnjim devojkama izuzetno teško, ali da su sa druge strane mnogo hrabrije i sposobnije od moje generacije.

Šta vam je bilo najinspirativnije u Mariji kao junakinji?

– Sve u vezi Marije je inspirativno. Jako posebna devojka, autentično svoja. Zanimljivo mi je bilo da istražujem kako jedna sportistkinja, naviknuta na disciplinu i jedan poseban odnos prema telu koji je isključivo funkcionalan, polako sebi dozvoljava da duboke strahove otpušta. I da postaje žena. Takođe ta njena potreba da tatu zaštiti, i ta njena uloga žene i majke u kući koju je preuzela izgubivši mamu, a opet u nekim godinama kada joj to ne pripada. Sve je to bilo izazovno. Kao i ceo svet snova Marijinih, onoga što je u njenoj podsvesti. To je prvi put da sam tako nešto na filmu igrala.

Šta su sve podrazumevale pripreme za ulogu Marije?

– Glumačke probe, razgovori sa rediteljkom i kolegama. Ali i fizičke pripreme. Treniranje u teretani, posebna ishrana, časovi klizanja, časovi plesa oko šipke takođe…

Kakav je vaš odnos prema plesu i klizanju i koliko vam je taj fizički aspekt uloge pomogao da izgradite lik?

– Klizanje sam oduvek volela da gledam na televiziji. Od malena. To je nešto tako lepo i graciozno, kao balet na ledu, izuzetno težak sport koji kada ga rade najbolji deluje tako lako i prelepo! Kao mala sam probala da klizam rekreativno, ali sigurno 20 godina nisam stala na led. Tako da su neki novi strahovi koji prirodno dolaze sa godinama morali da se prevaziđu i da uz divnu instruktorku i moju dublerku u filmu Milu, probam da se oslobodim na ledu i da deluje kao da se za početak ne plašim. A kasnije i da deluje kao da se ceo život bavim tim sportom.

Šta vam je bilo najizazovnije tokom rada na filmu i da li sa snimanja pamtite neku situaciju ili anegdotu kojoj se danas rado vraćate?

– Ceo proces je bio izazovan, ovo je prvi put da sam igrala ulogu na filmu koja je gotovo u svakoj sceni. Tako da je koncentracija na samom snimanju potpuno drugačija. Pamtim divne kolege sa kojima sam bila u scenama, divne i talentovane ljude iza kamere iz sektora kostima i scene, i pamtim da je bilo često jako hladno na snimanju.

U filmu ima nekoliko vrlo otvorenih scena seksa, koje istovremeno otkrivaju mnogo o Marijinoj želji, ranjivosti i odnosu prema sopstvenom telu. Kako ste kao glumica pristupili tim scenama i gde je za vas granica između eksplicitnosti koja je dramaturški opravdana i one koja postaje sama sebi svrha?

– Ma to je već toliko puta ispričana tema, malo je i dosadno o tome govoriti. Naravno da sve mora da bude sa razlogom u filmu. Mnogo je strašnije u kakvom društvu živimo, koliko je eksplicitno nasilje, pa i razne vulgarnosti, nešto što je naša svakodnevica. Ovo je ipak film.

Glavne junakinje filma su mlade devojke koje odrastaju u okruženju koje ih često posmatra kao seksualne objekte, do te mere da neke od njih takav pogled gotovo prihvataju kao ranu koju nose sa osmehom. Kada ste vi odrastali, koliko je takav pritisak bio prisutan i jeste li u junakinjama filma prepoznali nešto iz svoje rane mladosti?

– Već sam na to u nekom od prethodnih pitanja i odgovorila. Surovo je i teško današnje odrastanje. Svako vreme nosi nešto svoje. Pre deceniju i više kada sam ja bila u tim nekim godinama, savremena tehnologija je bila manje dostupna, kao i mnoge stvari koje se danas podrazumevaju. Često pomislim da je možda tako bilo lakše, ali i to je veliko pitanje. Svakako je pitanje pozicije moći i autoriteta bilo oduvek prisutno, čini mi se u mnogim generacijama i pre moje.

Rediteljka Maja Miloš govorila je o tome da su snovi bili deo procesa rada na Marijinom liku. Kako ste ih koristili u građenju lika?

– To jeste zanimljiv deo filma. Neočekivan svakako. U tom smislu sam morala da vodim računa, kako igrati lik Marije u snovima. To je nešto što je uvek na nivou naših doživljaja, jakih osećanja ili slika kojih se sećamo kad se probudimo. Ali gotovo nikada ne vidimo sebe u snovima, tako da sam vodila računa o stilu igre. Da bude nešto što je pomereno iz realizma, a opet vrlo blisko tom njenom osećaju realnosti.

Da li vas je Marija, posle toliko dugog procesa rada na filmu, na neki način promenila?

– Teško je da neka uloga može da nas promeni. Tema filma svakako da, da nam ostavi neki utisak i trag, a snimanje lepa uspomena.

Koja, prema vašem mišljenju, važna pitanja otvara „Pukotina u ledu“ i koliko su ona povezana sa trenutkom u kojem danas živimo?

– Film otvara dosta pitanja o današnjem društvu u kome živimo. Pored intimne priče glavne junakinje, jako važan aspekt filma je kontekst današnjeg vremena, Srbije, pitanja pozicija moći u današnjem svetu, surovog okruženja za mnoge devojke različitih profesija… Sve ukupno film otvara mnoge teme i vrlo je povezan sa savremenim trenutkom. Od socijalnih do onih ljubavnih i intimnih.

Postoji li replika iz filma koja vam je posebno ostala?

– Ne mogu da se setim. Svakako tekst pesme „Padaju zvezde“ (Smeh)

Sa kojim biste osećanjem ili pitanjem voleli da publika izađe iz bioskopa posle „Pukotine u ledu“?

– Volela bih da im ovaj film pored mnogih pitanja ipak prenese jaku emociju. Nekako je meni to najvažnije.

Pred Srbijom su izbori 25. oktobra, posle dugog perioda protesta, podela u drtštvu. Čemu se vi nadate od ovih izbora i šta biste voleli da se u Srbiji promeni posle njih?

– Ja se nadam promeni. Verujem i nadam se. Ovo je postalo nepodnošljivo. Već dugo. Nadam se i želim nam da kao društvo prodišemo, to odavno zaslužujemo. Društvo u kome nema strahova, korupcije, mafije, krađa i nasilja… gde je sloboda nešto što se podrazumeva. Da negujemo različitosti, empatiju. Da se vratimo onim suštinskim ljudskim pitanjima. Verujem da postoje mladi, pametni ljudi koji žele da nas vode u bolje sutra.

Kada izađemo iz sveta „Pukotine u ledu“, šta vas dalje očekuje? Na čemu trenutno radite i kojim novim ulogama i projektima se posebno radujete?

– Trenutno se i ne radi baš nešto. Ili bar ja nisam dobijala ponude. Zaposlena sam u Ateljeu 212 i evo čekam da počne sezona i čujem šta će se raditi nadalje.
Gostujem ove nedelje prvi put u emisiji „24 minuta“ sa Zoranom Kesićem. Jako sam uzbuđena i imam veliku tremu, jer sam već godinama veliki fan Zorana Kesića i mislim da je jedan od bisera našeg TV programa. Talentovan, hrabar i preduhovit. To je zapravo jedina emisija koju ne propuštam na TV. Šokirana sam, zbunjena i jako razočarana trenutnim spletom okolnosti. Iako je nama fanovima laknulo da će biti emisije na YouTube-u, kao neko ko se ipak bavi ovim poslom svesna sam koliko je to veliki gubitak za našu medijsku scenu. Ogromna nepravda! Prevashodno mislim na cenzuru, koja je danas nedopustiva! Počela je da se uvlači u sve pore ovog društva.

Pukotina
„Pukotina u ledu“ novi je film rediteljke Maje Miloš, koja je pre 14 godina debitovala višestruko nagrađivanim filmom „Klip“ o tinejdžerima koje muče seksualni i društveni problemi. U svom novom filmu rediteljka ponovo istražuje temu ženske seksualnosti, ali ovaj put kroz priču o klizačici na ledu koja nakon majčine smrti živi s ocem, vozačem kamiona, na periferiji Beograda. Primorana da zarađuje dodatni novac za svoju porodicu, ulazi u svet u kojem su žene seksualno eksploatisane, što stvara još veći pritisak na njenu potisnutu seksualnost. U filmu glume Jovana Stojiljković, Marko Grabež, Anđela Jovanović, Nataša Ninković, Ljubomir Bandović, Milica Tomašević, Nikolina Spasić i Barbara Nola.