INTERVJU The Ocean: Uvek se najbolje provedemo na turnejama po istočnoj Evropi – Kultura

Jedan od najcenjenijih i najinovativnijih bendova savremene post-metal scene već više od dve decenije pomera granice između post-metala, progresivnog i alternativnog zvuka, a novi album otvara potpuno novo poglavlje u njihovoj karijeri – sa novom postavom i novim kreativnim pravcem.

„Solaris“ je inspirisan istoimenim romanom Stanislava Lema i filmom Andreja Tarkovskog, a kroz muziku se bavi temama ljudske ambicije, tehnološkog napretka, sećanja i suočavanja sa nepoznatim. Album traje 70 minuta i, kako kaže Robin Staps, traži od slušaoca da mu posveti vreme i dozvoli mu da se postepeno upije.

Uoči beogradskog koncerta razgovarali smo sa Stapsom o novom poglavlju The Ocean, Tarkovskom i „Solarisu“, snimanju u legendarnom berlinskom studiju Hansa, odnosu prema tehnologiji i komunikaciji, ali i o tome šta je bend tokom više od dve decenije turneja naučio o ljudima i svetu, i koliko se dobro sećaju prethdonih nastupa u Beogradu.

Karte pronađite na ovom linku.

„Solaris“ označava početak novog poglavlja za The Ocean, sa novom postavom. Kako je ta promena uticala na način na koji pišete, snimate i razmišljate o bendu?

Tek smo na samom početku ovog zajedničkog putovanja, tako da će vreme pokazati. Osnovne pesme bile su već napisane 2021. godine u instrumentalnoj formi, tako da su ključne kompozicije već postojale kada se ova nova postava okupila.

Ali one su se dosta promenile zahvaljujući doprinosima svih članova i načinu na koji je svako uneo svoj instrument u njih. Počeli smo da radimo na albumu prošlog juna, mislim, i od tada smo veoma intenzivno radili na ploči, pokušavajući da te stare predprodukcije oživimo, ali i da ih menjamo.

Album se definitivno mnogo promenio zahvaljujući doprinosima novih članova benda. A još uvek nismo odsvirali mnogo koncerata. Imali smo ukupno dva nastupa, tako da smo još uvek na samom početku našeg zajedničkog puta kada je reč o sviranju uživo. Veoma se radujemo tome da ovaj album izvedemo uživo.

Odlučili smo da ne krenemo odmah na turneju čim album izađe, jer je to veliki komad muzike. Dug je i mislim da mu treba vremena da se slegne. Želeli smo da damo publici priliku da ga zaista upije pre nego što dođemo da ga sviramo uživo.

Zato u novembru i decembru krećemo na prvi deo evropske turneje, zatim će drugi deo uslediti u januaru i februaru, a mislim da će 2027. biti godina velikih turneja.

„Solaris“ je film Andreja Tarkovskog, ali i roman Stanislava Lema. Zašto baš „Solaris“? Šta je u toj priči u ovom trenutku bilo posebno relevantno za The Ocean?

Oduvek sam bio veliki Tarkovski fan. Obožavam njegove filmove. Već sam napravio jednu ploču inspirisanu njegovim filmovima, „Stalkerom“. To je bio „Pelagial“.

Njegovi filmovi su mi veliki izvor inspiracije i na mnogo načina osećam da mogu veoma dobro da ih povežem sa kontekstom The Ocean. Ovo direktno proizlazi iz monologa i dijaloga u filmu. Mnogo toga je vrlo aforistično i odmah funkcioniše kao tekst pesme.

Kada sam pisao „Pelagial“, došao sam u iskušenje da zapravo koristim dijaloge iz „Stalkera“ kao tekstove pesama. Onda smo počeli da snimamo sa Luikom, a naš izdavač nam je rekao da to zbog autorskih prava neće moći. Tako smo morali da napišemo sve tekstove ponovo.

Ovog puta nisam napravio istu grešku, ali u tekstovima i dalje postoji mnogo citata koji direktno potiču iz filma i nekako zaista dobro funkcionišu u kontekstu muzike koju stvaramo. Jednostavno se uklapaju. Dobar su spoj.

Volim sve njegove filmove, ali „Solaris“ je posebno lep primer sporog građenja atmosfere. Morate da mu se prepustite. Potrebno je vreme i odgovarajuće raspoloženje da biste ga gledali.

To je danas veoma dragoceno i retko, u vremenu u kojem je sve prilagođeno veoma kratkoj pažnji i pravljenju filmova koji će izbeći da ih ljudi preskoče zbog YouTube algoritma. Ovaj film je potpuna antiteza tome. Morate da sednete, izdvojite vreme i pustite da vas uvuče.

Mislim da isto važi i za naš album. To je veliki komad muzike, kao što sam rekao. Traje 70 minuta. Potrebno je vreme da ga upijete. Tako da se veoma povezujem i sa obimom njegovih filmova.

A „Solaris“ posebno ima tu veoma sumornu, melanholičnu atmosferu, sećanja na prošla vremena na Zemlji, ali istovremeno i mnogo veoma relevantnih tema koje možda ja učitavam u film.

Recimo, cela tema simulakruma – pojava koje nemaju stvarni pandan u realnosti – jeste nešto što je veoma mnogo postalo deo iskustva postmodernog doba. Nisam siguran da li su Tarkovski ili Stanislav Lem već nagoveštavali nešto takvo u romanu, jer je on nastao još sedamdesetih.

Ali vidim mnogo relevantnosti u tom filmu, njegovim dijalozima i temama, kao i u psihološkim stanjima protagonista i načinu na koji su prikazani. U svemu tome vidim mnogo toga što je relevantno za vreme u kojem živimo i naše lično iskustvo tog vremena.

Zato mi je delovao kao stari film, ali istovremeno veoma savremen, relevantan i zanimljiv.

Tu je i tema tehnološkog napretka – od vremena u kojem je „Solaris“ nastao do današnjeg trenutka, kada govorimo o veštačkoj inteligenciji i sve većem gubitku kontrole nad tehnologijom. Koliko je to uticalo na album?

Apsolutno. To je, na neki način, tema pesme „Light Pollution“.

Potpuno si u pravu – pitanje napretka, odnosno šta uopšte smatramo napretkom, veoma je prisutno u filmu i već tada se njime bavi.

Šta smatramo napretkom?

„Light Pollution“ je, u suštini, pesma o transparentnosti modernog doba, u kojem je sve stalno vidljivo i u kojem svaki aspekt svakodnevnog života delimo sa potpuno nepoznatom publikom na internetu, a da o tome mnogo ni ne razmišljamo.

I tako gubimo tamu u svojim životima, a ona je zapravo veoma važna i lepa stvar. To koristimo kao metaforu za celu temu tehnološkog napretka i komunikacije.

Tokom prethodnog veka videli smo nekoliko revolucija u komunikaciji – od televizije i telefona do interneta i svega što je došlo posle toga. Ali da li je to zaista donelo napredak kada je u pitanju sama komunikacija?

Da li zaista bolje komuniciramo samo zato što je danas sve udaljeno od nas jedan klik mišem i zato što možemo neprestano da komuniciramo sa bilo kim, gde god se nalazio na planeti?

Skeptičan sam kada treba da kažem da je odgovor da.

To je definitivno tema kojom se film bavi na veoma poetičan i lep način i koju smo i mi preuzeli. To je dobar primer načina na koji je album povezan sa filmom.

Naš album nije zamišljen kao soundtrack za film. Ne prati istu hronologiju događaja u filmu, već se poziva na određene teme i aspekte priče. I to je, u svakom slučaju, ono što smo pokušali da uradimo.

Album je sniman u studiju Hansa u Berlinu, veoma važnom mestu u istoriji rok muzike, gde su snimali Dejvid Bouvi, U2, Depeche Mode i mnogi drugi. Da li su istorija i atmosfera tog studija uticale na proces snimanja ili ste namerno pokušavali da zanemarite njegov legendarni status?

Ne, nismo pokušavali da ga ignorišemo. Rekao bih da je apsolutno ostavio trag na nama i da se tokom tih nekoliko dana koje smo tamo proveli zaista mnogo toga dogodilo.

Prvobitno smo došli samo da snimimo bubnjeve. Ali na kraju smo snimili mnogo više stvari, jer su tamo stajali svi ti prelepi stari, vintage klavijaturistički instrumenti, savršeno naštimovani i spremni za korišćenje.

A pošto je Enriko, naš novi vokal, klasično obrazovani pijanista, jednostavno smo odlučili da vreme koje smo rezervisali u studiju ne iskoristimo samo za snimanje bubnjeva, već i da izvučemo najbolje iz svega što su tamo imali.

Na kraju je to postalo veoma spontano snimanje. Bili smo izuzetno inspirisani i za veoma kratko vreme snimili mnogo sjajnih stvari.

Mislim da smo nekako osetili atmosferu tog mesta. U početku je možda bilo pomalo zastrašujuće kada znate ko je tamo sve snimao. Hodate tim hodnicima i pomislite: „Sra*je, ovde je snimljen ‘Heroes’.“

Naravno da smo razmišljali o tome.

Ali na kraju krajeva, to je jednostavno veoma dobar studio, sa odličnom atmosferom, mirnom energijom i izuzetno profesionalnom ekipom koja nam je zaista pomogla da se fokusiramo na muziku i kreativnost, a ne na tehničke aspekte snimanja.

To nam je mnogo značilo. I na kraju je to mesto na koje bih se uvek vratio.

Prelep je studio i kada ste tamo, nekako osećate nasleđe tog mesta. Možda to zvuči ezoterično, ali mislim da je to zaista važilo za sve nas.

Bili smo pomalo zadivljeni, ali ne na način koji bi bio previše zastrašujući, već na način koji vas inspiriše. Pomislite: „Dobro, ovde moramo da napravimo nešto zaista dobro.“

Mislim da je to bilo dobro.

The Ocean je oduvek bio mnogo više od metal benda u tradicionalnom smislu. Kroz tekstove, bavite se naukom, filozofijom, istorijom, ekologijom… Odakle dolazi ta potreba za istraživanjem različitih ideja?

To su oduvek bile teme koje su me lično zanimale. Mislim da to važi za svakog umetnika koji mora da piše tekstove, što za mene može da bude prava muka.

Najteži deo pisanja muzike za mene jeste pisanje tekstova.

Ali, očigledno, morate da pišete o stvarima koje su vam važne i relevantne. Tako sam i završio sa svim tim temama. Uvek su to bile stvari o kojima sam razmišljao i koje sam želeo da utkamo u svoju muziku.

Uvek mi je potreban neki okvir ili smernica kada je reč o pisanju tekstova. Zato sam se uvek priklanjao tome da za album odaberem određenu temu ili koncept i onda krenem odatle, ali istovremeno ostavljam prostor da namerno skrenem sa puta.

Nekad se usput pojave određena vrata i odlučite da prođete kroz njih, pa završite na potpuno drugom mestu od onoga koje ste prvobitno imali na umu.

Ali i to je lepota svega.

Meni je potrebna takva vrsta usmerenja. Potrebna mi je neka crvena nit, makar kao početna tačka.

Kada počnete da pišete tekstove, ispred vas je prazan papir i morate nešto da stavite na njega. Meni je potrebna tema da bih mogao da stavim prve stvari na taj papir.

A onda vrlo često te početne stvari odbacite, prepravite ih, napišete preko njih.

Ali da bi proces uopšte počeo, meni je to uvek bilo veoma važno.

Mislim da su se teme naših albuma tokom godina dosta razlikovale. Imali smo „Centric“ ploče koje su se bavile nasleđem hrišćanstva.

Zatim smo imali seriju konceptualnih albuma o paleontologiji i istoriji Zemlje, koju smo počeli sa „Precambrian“, a nastavili albumima iz „Phanerozoic“ serijala i „Holocene“.

A sada je naučna fantastika.

Bilo je vreme za nešto novo.

Dakle, nema tu jedne stvari – veoma je eklektično. To pokušavam da kažem. Sada sam završio sa paleontološkim temama. Imamo mnogo ploča sa nazivima pesama koje niko ne ume da izgovori i bilo je vreme za nešto drugo.

Veliki deo karijere proveli ste putujući svetom i nastupajući pred publikom širom planete. Šta vas je putovanje sa The Ocean naučilo o ljudima, kulturama i svetu što verovatno ne biste naučili na neki drugi način, van mejnstrim medija i svega ostalog?

Kada putujete svetom kao muzičar ili član benda na turneji, možete da vidite stvari koje ne biste videli kao turista, bekpeker ili neko ko je jednostavno otišao na odmor.

To je nešto što smatram veoma posebnim, jer se direktno povezujete sa ljudima. Spavate kod njih.

Mnogo godina tokom naših turneja nismo imali hotele. U Americi, recimo, nikada nemate hotele. Uvek spavate na nečijem podu ili u nečijoj kući.

I tako možete da vidite kako ljudi žive, šta jedu, o čemu razmišljaju.

To je najdragoceniji aspekt svega – povezivanje sa ljudima u drugim delovima sveta preko iste stvari.

A posebno kada postoji jezička barijera, mislim da je tada sve još neverovatnije.

Sećam se naše prve turneje u Kini 2011. godine. Mnogo ljudi, zapravo većina njih, nije govorilo engleski, a mi nismo govorili kineski.

Tako da nismo mogli da komuniciramo na uobičajen način, putem jezika.

Sve se svodilo na muziku koju smo stvarali i na to kako su ljudi reagovali na nju.

I to je nekako bilo mnogo intenzivnije nego kada imate intelektualni razgovor o umetnosti. To je neposredno iskustvo – kako ljudi reaguju.

Vidite kako određene stvari funkcionišu isto ili drugačije u različitim delovima sveta.

To mi je uvek bilo veoma zanimljivo.

Jedna od mojih glavnih motivacija za pokretanje ovog benda i njegovo održavanje svih ovih godina upravo je bila mogućnost da putujem i odlazim na mesta na koja ne biste stigli radeći neki uobičajen posao.

To mi je uvek bilo veoma važno.

Više od sviranja na velikim festivalima na otvorenom želeo sam da sviram na manjim svirkama u Sibiru ili Ekvadoru.

Činjenica da smo uspeli da uradimo takve stvari nešto je na čemu sam neverovatno zahvalan.

Da li poznajete ovaj deo sveta – Balkan, Istočnu Evropu i region?

Naravno, bili smo na turnejama. U Beogradu ćemo svirati treći put u decembru, ako se dobro sećam.

Poslednji put kada smo svirali u Beogradu bilo je davno. Mora da je bilo oko 2011. ili 2013. godine.

Imam veoma lepe uspomene na ta dva koncerta koja smo tamo imali.

Tako da se zaista, zaista radujem povratku.

Volim da idem na turneje po Istočnoj Evropi. To mi je omiljeni deo Evrope.

Ne kažem to samo da bih vama udovoljio. Jednostavno, koncerti su uvek dobri, a publika je često angažovanija nego u Zapadnoj Evropi.

Ne znam da li je to zato što u mnoge od tih zemalja još uvek dolazi manje turista, pa su ljudi možda manje zasićeni.

Ali uvek smo se najbolje provodili na turnejama po Balkanu.

Bugarska, Rumunija i Grčka takođe su nam oduvek bile svojevrsna uporišta kao bendu.

Tako da, da, volim taj deo sveta i zaista se radujem što ćemo ponovo tamo biti na turneji.

I dobroj hrani.

Prošli ste kroz nekoliko muzičkih era i promena postave. Kada danas pogledate istoriju benda, da li vam ona deluje kao jedno neprekidno putovanje ili više kao niz potpuno različitih života?

Više se pronalazim u ovoj drugoj opciji – kao u nizu potpuno različitih života, ali naravno sa vezivnim tkivom koje sve to povezuje, a to su bend i muzika.

Da, bilo je poglavlja koja su se u mnogo čemu veoma razlikovala.

To je zato što ljudi koji su u bendu, naravno, unose svoj smisao za humor, svoj rad, ljubav, strast i posvećenost projektu.

Veoma je lično.

Bend iz 2009. ili 2010. godine, sa Švajcarcima u postavi, bio je potpuno drugačiji poduhvat u svakom smislu od onoga što je usledilo tokom narednih deset godina sa „Phanerozoic“ postavom, a drugačiji je i od onoga što smo danas.

Tako da bih na istoriju benda gledao kao na različite ere koje su veoma jasne i lične, ali koje se, naravno, povezuju kroz muziku, iste ciljeve i isto iskustvo putovanja i života benda na turneji, sa svim onim što to podrazumeva.

Za kraj, ako bi karijera The Ocean bila putovanje morem, kako bi ono izgledalo upravo sada? Da li je more mirno, plovite kroz oluju ili ste negde potpuno nepoznato?

Definitivno smo negde potpuno nepoznato, daleko na pučini.

Ali more je trenutno relativno mirno.

Možda je to zatišje pred oluju, jer album izlazi sledeće nedelje.

Ali sada je mirno jer se svi radujemo onome što dolazi.

Sunčan je dan, znate? Imamo album koji uskoro izlazi. Radujemo se turnejama koje su na horizontu.

A oluja iz prethodne dve godine trenutno deluje kao da je iza nas.

Ali more je nepredvidivo, tako da ćemo videti šta nas čeka.

Bonus Video: