INTERVJU Svetlana Bojković: Građanska klasa je kod nas vazda bila rušena, verujem da nam se sada dešava poslednji put i da to više nikada nećemo dozvoliti – Kultura

Kroz susret četiri generacije žena jedne porodice, ono što počinje kao običan porodični skup, u „Gladnim duhovima“ pretvara se u suočavanje sa nasleđenim traumama, tajnama, neizgovorenim emocijama koje svaka od njih nosi, a ulogu najstarije junakinje u ovoj drami igra Svetlana Ceca Bojković.

– Ovaj komad je, takoreći nov, prvi put je izveden u Edinburgu prošle godine, i doživeo je veliki uspeh. Andrej Nosov se postarao da dobijemo autorska prava, i mi smo ovu predstavu počeli da radimo pre leta. Sada je pred publikom i jako se radujem premijeri, jer je to jedna vrlo uzbudljiva priča u kojoj svi možemo da se prepoznamo. Ja sam tu prabaka Ajlin Gilespi koja slavi 90. rođendan, što je početak radnje ovog komada, moju ćerku igra Dara Džokić, njenu ćerku Isidora Minić, a Isidorinu ćerku mlada glumica, studentkinja FDU Vasilija Jezdić – kaže Svetlana Bojković, jedna od naših najvećih glumica, koja je svojom umetnošću glume obeležila ovdašnje pozorište.

Na našim scenama s velikim uspehom igrali su se komadi „crnog humora i brutalnosti“ savremenih irskih dramatičara Martina Mekdona, Enda Volša.., a i ovu dramu Karis Keli Atelje 212 je najavio kao „crnu i uvrnutu komediju“. U kom smislu je „uvrnuta“, i šta simboliše njen naslov „Gladni duhovi“?

– Ima u ovoj drami mnogo slojeva, mnogo nivoa, svega i svačega, a što se tiče humora, neke oporosti i specifičnosti prikaza ona zaista pripada dramskoj literaturi Irske kao što je Mekdona. Ali, mislim da je ova priča univerzalna, govori o arhetipskom prenošenju iskustva s generacije na generaciju koje se dešava u narodima, što je Kris Keli označila kao epigon.

Posebno o odnosu majka – ćerka, ćerka – majka, koji je svuda u svetu isti. Velika ljubav i večiti sukob, a i tu imamo prenošenje iskustva – koliko god hteli da budemo bolji roditelj nego što su naši roditelji bili prema nama, greška je uvek neminovna, i to decu uvek boli.

Ne bih dalje otkrivala sadržaj, a sam naslov komada „Gladni duhovi“ potiče iz stvarnog istorijskog događaja, kada je sredinom 19. veka za samo pet – šest godina u Irskoj preminulo od gladi blizu milion ljudi. Da bi preživele, neke katoličke porodice su menjale veru, prelazile su u protestantizam.

Ovaj društveni fenomen zabeležen je kao „superizam“, od engleske reči za supu, jer su protestantske organizacije zauzvrat nudile hranu izgladnelom stanovništvu. To je ostavilo veliku traumu u kolektivnom sećanju Iraca, i u ovoj drami se „unazad“ odvija ta priča, i postavlja pitanje – da li su na novim generacijama prenosive ili nisu velike traume koje su se desile jednom narodu.

Kako se u „Gladnim duhovima“ tretira ta tema o velikim društvenim traumama?

– Trauma iz ove priče kulminira u najmlađem potomku, u četvrtoj generaciji, u mojoj praunuci. Ona je anoreksična, ide sa majkom kod psihijatra i nikako ne mogu da razreše taj problem. Zato što se to iskustvo i trauma „nagomilavaju“ iz prethodnih generacija, nesvesno, kako bi rekao Jung, u kolektivno nesvesno.  I ovaj komad je vrlo zanimljiv i univerzalan i sa te strane, jer svaki narod ima nešto svoje kolektivno nesvesno, neku traumu koja se prenosi i teško može da se razreši.

Ono što počinje kao obična proslava rođendana, za četiri generacije žena pretvara se u suočavanje sa nasleđenim bolom, gubicima, tajnama i skrivenim emocijama koje svaka od njih nosi. To je jedna kuća puna gladnih duhova i danas. Ali, sve se to priča kroz jedan provokativan i crni humor.

Šta je ono što je kod nas kolektivno nesvesno i trauma koja se prenosi s generacije na generaciju?

– Rekla bih da je to stalno gubitništvo. Mi imamo stalni lament nad gubitkom. U ovom komadu, recimo, razgovara moja ćerka sa svojom ćerkom – ona kaže zašto ti stalno pristaješ na to da mi budemo žrtve, a ova druga odgovara, a zašto ti ne pristaješ da budemo žrtve?

To su, dakle, dva stava. Ali to „nešto“ uvek postoji, i svaki narod ga ima.

Veliki narodi, veliki u smislu kakav im je bio istorijski razvoj države, oni pate od osećaja superiornosti – recimo, ja sam Amerikanac, a vi svi ostali ste „boranija“. ili sam Rus, Kinez, pa sam odmah veliki. Pripadništvo nekom velikom narodu stvara u pojedincu i takav osećaj, a onim drugim suprotan, osećaj „malenkosti“, i to su neke stvari koje su univerzalne.

Kad bi se ova predstava bavila našim prilikama, zašto smo mi u tom stalnom lancu gubitništva i tom pristajanju da budemo žrtve, gde bi bio odgovor?

– Mi pre svega imamo problem sa državotvornošću, kada to bude sazrelo u našem društvu i kada se za to budemo izborili, tek onda možemo da se uhvatimo za zelenu granu.

Kod nas postoji veliki problem što je građanska klasa u našem društvu kroz istoriju vazda bila rušena. Taman se uzdigne, oformi, a onda naiđe talas pa je obori, i onda se ponovo stvara. Pa se ponovo pojavi neki talas da je obori, i to je neka naša sudbina.

Danas smo svedoci da se građanska klasa i njeni najistaknutiji i najvredniji pojedinci marginalizuju, ali proći će i taj talas, verujem da nam se on dešava poslednji put, i da kao građani to više nikada nećemo dozvoliti.

Ko je Vaša junakinja koju igrate, prabaka Ajlin Gilespi koja slavi devedeseti rođendan, i šta je Vama lično najuzbudljivije u „Gladnim duhovima“?

– Ova predstava na mnogo nivoa komunicira sa nama – od onog porodičnog, odnosa majka – ćerka, do kolektivnog nesvesnog ili epigena. Posebno na nivou borbe da se prekine sa tim lancem negativnog iskustva i gubitništva koji se prenosi s generacije na generaciju. A prabaka koju igram pre svega ima već toliko godina, devedeset, preživela je sve i svašta, razne epohe, vreme kada žene nisu imale pravo glasa, i nikakva prava.

Meni je, sa te glumačke strane, najprovokativnije to što je ova predstava u potpunosti timski rad – mi smo sve četiri sve vreme na sceni, toliko zavisimo jedna od druge u u interpretaciji da bi to moralo da se uradi do te mere precizno da bude kao dokumentarno. Ili, kako se žargonski kaže, da se gluma uopšte ne vidi, što je i najteže i najkomplikovanije, i najviši oblik glume.

To je meni najizazovnije u celoj ovoj priči, uz tekst koji je, naravno, odličan. Ima humora i vrlo tragičnih momenata, zaista je kompleksno i „gusto“ dramsko tkivo, i verujem da će publika uživati.

Da li ova drama nudi i odgovore na ono o čemu govori, i šta je, na neki način, njena poruka?

– Ne, ona samo otvara pitanja, posebno pitanje borbe da se preživi. To je na kraju, da tako kažem, i poruka ove predstave. Jer najmlađa, moja praunuka, u ovoj priči kaže: „Ja sam ta koja moram da prekinem ovaj lanac. Ali bako, mi to moramo zajedno“.

U ovoj predstavi nema nikakvog obećanja da će se to desiti, i nema pobede, nego baka kaže: „Borićemo se, jer smo uvek i morali da se borimo“. Ponekad je, dakle, i sama borba smisao života.

Vi se u ove dve godine žestoko borite zajedno sa studentima koji pobeđuju. Kako doživljavate ovo pojačano nasilje i izbore 25. oktobra?

– Bez obzira na sve strašno što se sada dešava, apsolutno sam optimista. Moram da kažem i to da je mene u ove dve godine naše nepodnošljive stvarnosti, agresivnosti, podela, bukvalno spasavao rad. Jer kada uđemo u proces rada, a mi smo jedna mala ćelija, sva naša koncentracija je bukvalno na tome. To je spas od svih dnevnih informacija i trovačnica kojima smo okruženi, i zato se jako radujem ovoj premijeri.

Umetnost je uvek oaza mira i ljubavi, i velika je privilegija imati takvo zanimanje. Umetnost je u doba svih kriza najbolji lek za dušu i za publiku. Jer život je isuviše kratak da bi ga čovek trošio na nekakve strahove, uznemirenja, mržnje, a svaka umetnost je nešto najplemenitije što postoji.

„Gladni duhovi“ su prva premijera koja dolazi pod novim upravnikom Ateljea 212 Ljubišom Ristićem. Komentarišući razloge zašto je imenovan na to mesto, izjavio je da „u Ateljeu ima mnogo problema“, iako je ovo pozorište u proteklih nekoliko sezona ostvarilo velike uspehe i po gledanosti svojih predstava i po nagradama na festivalima. Kako Vi vidite novog upravnika?

– Ovo jeste prva premijera, ali ova predstava nema veze sa novim upravnikom – svi ugovori i dogovori su već bili završeni kad je on imenovan. A to što je izjavio dolazeći na to mesto jasno je da je diktirano „odozgo“, i ne bih sada u to ulazila. Jednostavno, neću da zagađujem prostor koji je neophodan za čistotu naše predstave i premijere. Uostalom, novi upravnik još nije povukao nijedan potez da bih mogla nešto da govorim.

Autorska ekipa

Dramu „Gladni duhovi“ prevela je sa engleskog Ivana Đurić Paunović, dramaturškinja je Gordana Goncić, scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Selena Orb, kompozitor Vladimir Pejković, saradnica za scenski pokret Marija Milenković, saradnica za scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović, a organizator je Boško Radonjić.