INTERVJU Ratko Dangubić: „Poezija je ono što je stvarnost rekla kada niko nije slušao“ – Kultura

Ona je prostor između dokumenta i sna, između istorije i izmišljanja, između onoga što je zapisano i onoga što je ostalo da luta usmenim predanjem. U toj ravnici nema planina koje bi zaustavile pogled; zato pogled odlazi u vreme.

Autor polazi od arhiva, imena, datuma, železničkih stanica, reka, sela, starih zanata, crkava, ratova, selidbi, trgovaca, sveštenika, lovaca, kovača i običnih ljudi. Ali čim dokument dodirne pesmu, činjenica počinje da sanja.

Matica srpska, antikvarnice, stari zapisi i dokumenti postaju svojevrsni podzemni hodnici kroz koje mrtvi ulaze u savremeni jezik. U knjizi se zato stalno događa nešto paradoksalno: što je istorija preciznija, postaje nestvarnija; što je pesma slobodnija, ponekad postaje dokumentarnija.

A iznad svega stoji jedna velika, gotovo metafizička rečenica: šta ostaje od čoveka kada događaj prođe? Možda ime. Možda trag. Možda reč. A možda pesma. I mi razgovaramo upravo o toj granici — tamo gde se zemlja pretvara u jezik, istorija u mit, a sećanje u poeziju.

„Bačka strana“ počinje geografijom, ali vrlo brzo geografija postaje nešto mnogo veće. Šta je za vas Bačka?

– Bačka je najpre prostor koji sam gledao, a zatim prostor koji je počeo da gleda mene. Čovek dugo može da misli da posmatra ravnicu. A onda jednog dana shvati da ravnica posmatra njega. U toj zemlji nema velikih prepreka pogledu. Nema planine iza koje se možeš sakriti. Horizont je otvoren, pa se pred njim čovek oseća gotovo nezaštićeno. Ali upravo zato Bačka postaje pogodna za razmišljanje o vremenu. U knjizi sam zapisao da je ravnica „linija tako prava da deluje izmišljeno“. To je možda najkraći opis mog odnosa prema Bačkoj. Ona izgleda jednostavno, a ispod te jednostavnosti nalazi se ogromna količina vremena. Bačka nije samo Bačka. Ona je mesto gde se susreću zemlja, ljudi, jezici, ratovi, trgovina, vera, migracije, snovi i zaborav.

Zašto vas je upravo ravnica toliko privukla kao književni prostor?

– Zato što ravnica na prvi pogled nema priču. A kada pisac naiđe na prostor koji navodno nema priču, onda počinje pravi posao. U ravnici se sve vidi, ali se ništa ne objašnjava. Jedna kuća, jedna vrba, jedan bunar, jedna napuštena pruga — sve izgleda kao običan prizor. Ali iza toga može stajati čitav vek. U Bačkoj su događaji dovoljno spori da im čovek može poverovati. Roda se vraća na isti dimnjak. Čovek ponavlja isti posao. Reka prolazi istim putem. Zemlja svake godine prima isto seme. A ipak, ništa nije isto. Tu počinje poezija.

U knjizi se istorija i poezija stalno dodiruju. Da li vi verujete istoriji?

– Verujem dokumentu, ali mu ne verujem slepo. Dokument kaže: dogodilo se. Pesnik pita: šta je to značilo onome kome se dogodilo? Istorija voli datume. Poezija pamti drhtaj ruke. U knjizi me zato zanimaju dokumenta i naredbe napisane čvrstom ili drhtavom rukom. U njima sam pokušavao da vidim ljude, da čujem glasove, muziku, hrapave reči. Mene ne zanima samo istorijski događaj. Zanima me njegova senka.

Da li je onda „Bačka strana“ istorijska knjiga prerušena u poeziju?

– Ne bih rekao. Pre bih rekao da je to poezija koja se stalno sudara sa istorijom. Istorija uđe u pesmu kao stranac u kafanu: prvo ćuti, onda nešto naruči, zatim počne da priča, a na kraju više niko ne zna ko je kome šta rekao. To mi je zanimljivo. U ovoj knjizi nema čiste granice između činjenice i mita. Predanje može biti lažno, ali ponekad bolje govori o čoveku nego proverena činjenica. Zato sam u knjizi ostavljao prostor i policijskim beleškama i usmenom predanju. Jedno i drugo predstavljaju pokušaj da čovek nečemu što se dogodilo da smisao.

U vašoj poeziji mrtvi kao da nisu sasvim mrtvi. Oni se vraćaju kroz dokumente, predanja, imena i glasove. Zašto?

– Zato što mrtvi imaju jednu veliku prednost nad živima: više nemaju obavezu da ćute. Živi su zauzeti. Imaju posao, vlast, strah, novac, porodicu, račune, politička uverenja. Mrtvi imaju samo sećanje drugih. Zato sam pokušavao da ih vratim kroz jezik. Ne da ih oživim, nego da im dam još nekoliko minuta govora. Možda je to jedan od razloga zbog kojih se u knjizi pojavljuju ljudi koji su odavno nestali, a ipak nastavljaju da razgovaraju sa nama.

U knjizi ima čudnih, nadrealnih događaja. Da li je Bačka za vas realističan ili fantastičan prostor?

– Bačka je dovoljno stvarna da bi bila fantastična. Ako dugo čitate stare dokumente, shvatite da stvarnost nema nikakvu obavezu da bude realistična. Čovek pronađe svitak u bunaru. Neko prevozi vino. Neko nestane. Neko razgovara sa anđelom. Neko veruje u vukodlake. Neko vodi računa o novcu. Neko pokušava da objasni svemir u železničkom kupeu. Sve je moguće. Pitanje je samo ko će prvi poverovati.

Vaša pesma često izgleda kao da je sastavljena od fragmenata. Zašto ne pričate priču linearno?

– Zato što ni sećanje ne priča linearno. Sećanje ne kaže: prvo se dogodilo ovo, zatim ovo, pa ovo. Sećanje kaže: miris sena — čovek — voz — crkva — jedan glas — smrt — detinjstvo. I odjednom se sve spoji. U knjizi sam pokušao da napravim takvu dramaturgiju. Fragment nije nedostatak priče. Fragment je njen dokaz. Jer kada se priča raspadne, ostaju fragmenti. A iz njih čovek ponovo pokušava da sastavi svet.

Vaša knjiga ima veoma izraženu ironiju. Zašto je ironija važna kada se govori o istoriji i smrti?

– Zato što je patetika često najbrži način da se čovek udalji od istine. Ironija čuva pesnika od sopstvene ozbiljnosti. Kada čovek govori o velikim stvarima — Bogu, smrti, istoriji, narodu, ratu, ljubavi — vrlo brzo počinje da zvuči kao da je dobio posao glasnogovornika svemira. A ja ne verujem ljudima koji su sigurni da znaju šta svemir misli. Zato u knjizi ponekad pustim da se ozbiljna istorijska scena sudari sa nečim gotovo apsurdnim. To nije bekstvo od tragedije. To je način da tragedija postane još vidljivija.

U knjizi se oseća duh nadrealizma, ali i snažna veza sa književnom tradicijom. Ko su vaši nevidljivi sagovornici?

– Svi oni pisci koji su pokazali da književnost ne mora da bude pristojna prema stvarnosti. U jednoj pesmi sam namerno doveo Bulgakova, Dostojevskog i Crnjanskog u prostor antikvarnice Matice srpske. To nije književna igra samo radi igre. Pisac uvek piše u društvu mrtvih pisaca. Nekada ih pozove. Nekada oni sami dođu. A nekada ih zatekneš kako sede za stolom i jedu čorbu.

Da li vam je bliža evropska ili anglo-američka pesnička tradicija?

– Meni je bliža ona književnost koja ne prihvata granice između visokog i niskog, ozbiljnog i smešnog, istorijskog i privatnog. U tom smislu volim tradiciju koja je spremna da u istu pesmu uvede filozofiju, ulicu, novinski isečak, mit, humor i metafiziku. Velika pesma može početi od krompira i završiti kod Boga. Ne vidim problem u tome. Ako čovek dovoljno dugo gleda krompir, možda će shvatiti nešto o Bogu.

U vašim pesmama reč ima gotovo fizičko telo. Ona može da leti, umire, peva, zapali nešto. Šta je za vas reč?

– Reč je događaj. Ne ukras. U jednoj pesmi kažem da reči umeju da se razjare, da se ulaguju, umiru, pevaju na svadbama i da su plamen koji sve može da zapali. A zatim dolazi jednostavna misao: „pesnik je reč“. To zaista mislim. Pesnik nije vlasnik reči. On je njihov privremeni stanar. Reči su starije od njega i verovatno će ga nadživeti.

U knjizi je vreme možda najveći lik. Da li ste „Bačku stranu“ zapravo pisali kao knjigu o vremenu?

– Da. Možda čak više o vremenu nego o Bačkoj. Bačka je scena. Vreme je glavni junak. LJudi ulaze i izlaze. Sela menjaju imena. Pruga nestaje. Kuće se ruše. Dokumenti žute. Predanja menjaju oblik. A vreme nastavlja da radi svoj posao. Zato mi je važna slika noći koja ne briše ono što je bilo, nego samo podseća zemlju da je više od onoga što se vidi.

Šta za vas znači nestajanje?

– Nestajanje nije samo smrt. Nestaju reči. Nestaju zanati. Nestaju kuće. Nestaju pruge. Nestaju načini života. Nestaju čitavi svetovi koji su nekada bili potpuno obični. Zato postoji „Knjiga o nestajanju“. Nisam želeo da napravim katalog izgubljenih stvari. Želeo sam da pokažem kako nestajanje postaje deo našeg identiteta. Čovek nije samo ono što je nasledio. Čovek je i ono što više ne može da pronađe.

Zašto su u knjizi toliko važni obični ljudi?

– Zato što istorija najčešće pamti pogrešne ljude. Pamti careve, vojskovođe, generale, političare. A neko je morao da im kuva ručak. Neko je morao da popravi točak. Neko je nosio vodu. Neko je sadio dud. Neko je čekao voz. Neko je pokopao mrtvog. Neko je ostao bez pisma. Mene zanimaju ti ljudi. Jer bez njih nema istorije. Samo ima spiskova.

U knjizi ima mnogo humornih i grotesknih prizora. Da li se istorija može pisati kroz humor?

– Ne samo da može — ponekad mora. Čovek je smešno biće koje pati. To je jedna od najvećih tragedija ljudskog postojanja. Čak i kada govori o smrti, on mora da jede. Čak i kada propada carstvo, neko pita koliko košta vino. Čak i kada se rešava svetsko pitanje, na stolu mogu stajati bele rotkve. Takva je stvarnost. Ako je uklonimo iz književnosti, dobićemo nešto veoma ozbiljno i veoma mrtvo.

Kako biste opisali sopstvenu poetiku jednom rečenicom?

– Poezija je pokušaj da se čuje ono što je stvarnost rekla kada niko nije slušao. A možda bih dodao još jednu: „Pesma počinje tamo gde dokument više ne može da govori.“

Šta biste voleli da čitalac pronađe u „Bačkoj strani“?

– Ne bih voleo da pronađe samo Bačku. Voleo bih da pronađe sopstveni nestali kraj. Svako od nas ima neku Bačku. To može biti selo. Kuća. Majčin glas. Jedan voz. Ulica. Miris hleba. Čovek kojeg više nema. Neki predmet koji je ostao u podrumu. Neka reč koju više niko ne koristi. Ako čitalac posle ove knjige počne da razmišlja o nečemu što je njegovo, a što je već nestalo, onda knjiga nije uzalud napisana.