INTERVJU Lusi Kruger: Ponekad zaboravim zašto je muzika toliko važna, ali znam da jeste – Kultura

Lusi Kruger je muzičarka poreklom iz Južne Afrike, koja danas živi u Berlinu, a svoju muziku gradi negde između art-popa, dream popa i onoga što se često opisuje kao „tender noise“. Sa bendom The Lost Boys do sada je objavila nekoliko albuma, a ove godine predstavila je novo izdanje „A Human Home“, koje nastavlja njeno istraživanje intimnog, atmosferičnog i istovremeno moćnog zvuka.

Kruger je poslednjih godina nastupala širom sveta, uključujući i Srbiju, gde se sada vraća u okviru Changeover festivala. Povodom njenog predstojećeg koncerta u Beogradu razgovarali smo sa njom o prethodnom dolasku u Srbiju, osećaju doma, ranjivosti u muzici, putovanjima, showcase festivalima, ali i o tome šta publika može da ponese sa njenog nastupa.

Već ste nastupali u Srbiji. Čega se najživlje sećate sa tog nastupa i svog boravka u Beogradu? Da li se vaše sećanje na Srbiju od tada promenilo?

Bio je to divan period i divan koncert. Nikada ranije nisam bila u Srbiji, tako da nisam znala šta da očekujem ni od mesta ni od ljudi, a i jedno i drugo delovalo mi je izuzetno toplo i, na neki čudan način, poznato. Volela bih da sam tada imala više vremena i veoma se radujem povratku. Od tada sam čitala više o Srbiji i upoznala prijatelje iz Srbije koji su obogatili moje znanje o tom prostoru i moj doživljaj njega. Veoma mi je drago što se vraćam.

Poreklom ste iz Južne Afrike, živite u Berlinu i neprestano putujete zbog muzike. Gde se ovih dana osećate najviše kao kod kuće i da li se značenje reči „dom“ za vas promenilo tokom godina?

To je pitanje oko kojeg se stalno vrtim i na koje još uvek ne umem sasvim da odgovorim. Menja se u različitim trenucima, kao što je, sigurna sam, slučaj sa mnogim ljudima. Možda je moj dom najvećim delom vezan za određene ljude. Bend je svakako neka vrsta doma. Pomalo je zastrašujuće dati ljudima takav osećaj ukorenjenosti, jer se ljudi stalno pomeraju i menjaju, ali, s druge strane, isto se dešava i sa mestima.

Vaša muzika se opisuje kao art-pop, tender noise, dream pop. Kada biste zaboravili sve te etikete i morali da opišete svoju muziku kao osećaj, koji bi to osećaj bio?

Nežno i ponekad nemirno traganje.

Čini se da vaš rad spaja intimnost i ranjivost sa mnogo većim, ponekad gotovo preplavljujućim zvukom. Da li je ranjivost nešto što svesno unosite u pisanje pesama ili se ona jednostavno dogodi kada počnete da pišete?

Ako ćemo iskreno, mislim da ponekad čak moram da ublažim tu ranjivost iz straha da bi mogla da odbije ljude. Ako ne postoji neka vrsta vela, ili nešto što bi joj bilo protivteža, mislim da ljudima može postati prilično teško da joj se prepuste.

Nastupali ste na priličnom broju showcase festivala širom sveta. Šta mislite da takvi festivali nude, a što običan koncert ili turneja ne mogu? S druge strane, postoji li nešto u sistemu showcase festivala što bi, po vašem mišljenju, moglo da se unapredi?

Ne znam da li sam uvek imala najbolja iskustva sa showcase festivalima, ali jedan od najiznenađujućih nastupa koje smo imali bio je na festivalu MENT. Mislim da tamo nešto rade kako treba. Delovalo je kao da su ljudi zaista došli da otkrivaju novu muziku i da su prisutni i otvoreni, a mislim da upravo tada nešto može da se dogodi. Mnogi ljudi koji su na kraju došli na naš koncert u Beogradu nekako su do njega došli upravo preko tog nastupa. Tako da, šta god da rade – drugi bi trebalo da rade više toga.

Jedna od zanimljivih stvari kod stalnog putovanja zbog muzike jeste to što imate priliku da otkrivate stvari i ljude koji ne dospevaju nužno u mejnstrim medije. Šta ste kroz muziku naučili o svetu, a što verovatno ne biste naučili na neki drugi način?

To je veliko i zanimljivo pitanje i verovatno ću biti spremna da odgovorim na njega tek kada intervju već bude poslat. Bože, ne znam. Ponekad zaboravim zašto je muzika toliko važna, ali znam da jeste. Kada se ljudi okupe u jednoj prostoriji, kada ih pogode zvučni talasi i kada nešto osete, shvatite da je život čudna i misteriozna stvar i da je ono što nam je kao ljudima potrebno istovremeno čudno i očigledno, nedokučivo i konkretno, različito i isto, nešto što delimo i nešto što proživljavamo sami.

Šta ste otkrili na turneji. muzičara, scenu, mesto, ploču ili ideju, za šta biste voleli da više ljudi zna?

Dvoje umetnika koje sam otkrila na turneji i koji su postali izuzetno važni muzičari u mom životu jesu Rosa Anschutz i Hayden Pedigo. Osećam se veoma srećno što sam imala priliku da vidim toliko različitih mesta. Teško mi je da kažem šta je još neistraženo ili nedovoljno cenjeno.

Vaš bend se zove The Lost Boys. Moram da vas pitam – kako doživljavate pesmu „Lost Boys“ Phoebe Bridgers, koja je ovih dana veliki hit?

Prilično sam se intenzivno zaljubila u taj album, ali, začudo, uvek ga počinjem od treće pesme, odnosno one koja dolazi odmah posle „Lost Boys“. Jednostavno zato što se upravo tu za mene osećaj celog albuma pojavljuje i dolazi na svoje mesto.

I za kraj, kada se vratite u Beograd na Changeover Festival, šta biste voleli da neko ko nikada ranije nije čuo Lucy Kruger & The Lost Boys ponese sa vašeg nastupa?

Oslobađanje, nežnost, vatru, osećaj.

BONUS VIDEO: