INTERVJU Jasenka Lalović: Nismo odgovorni za ono što nam je predato, ali jesmo za ono što ćemo predati dalje – Kultura

Književni put počela je trilogijom „Brda od pelina“ – romanima „S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulja“ – a potom je objavila „Bastadur“. Te četiri knjige objavila je Laguna, izdavačka kuća koja je prepoznala njen književni glas i imala važnu ulogu u tome da njene priče stignu do široke publike u Srbiji i regionu. Potom je usledila „Zera luče“, objavljena u izdanju Vidra Books, kod kojeg sada izlazi i „40 konaka“. U svim tim knjigama Lalović se, iz različitih uglova, vraća porodici, nasleđu, ćutanjima i tajnama, položaju žene, identitetu i sudaru lične sudbine sa istorijskim i društvenim okolnostima.

Pet dosadašnjih romana štampano je u više od 80 hiljada primeraka, i to bez klasične reklamne mašinerije kakva obično prati tiražne naslove: prve knjige pronalazile su put gotovo same, preporukom od čitaoca do čitaoca. Lalović pritom s posebnom zahvalnošću govori o Laguni, koja je počela da objavljuje njene romane i dala važan doprinos njihovoj vidljivosti i putu do još šire čitalačke publike, dok je novi izdavački period nastavila sa Vidra Books.

U razgovoru za Danas Jasenka Lalović govori o porodici kao malom modelu društva, nasleđenim traumama i obrascima, o onome što iz prošlosti treba sačuvati a čega se osloboditi, o položaju žene kroz generacije, o prostoru ličnog izbora i o jeziku bez kojeg, kako kaže, nestaje i deo našeg pamćenja.

* U vašim romanima porodica često nije samo okvir priče već gotovo mali model društva. Koliko vam porodična saga omogućava da govorite o promenama jednog vremena, o vrednostima koje nestaju i onima koje nastaju?

– Porodica je ta prva i osnovna ćelija u kojoj se najjasnije vide sve pukotine jednog društva. Ona je najbolji pokazatelj njegovih manjkavosti i valjanosti, jer najneposrednije trpi posledice društvenih kretanja i istorijskih prelamanja. Ona je najosetljiviji lakmus vremena: u njoj se ogledaju nasleđeni običaji, vera kojom se rukovodimo, položaj svakog pojedinca, njegov odnos prema drugima, kao i tereti koji su mu pripali rođenjem.
Tu se jasno vidi razlika između nasleđa koje čoveka utemeljuje i tereta koji ga sputava. Moji junaci upravo tu razliku pokušavaju da prepoznaju. Oni ne beže samo od starog sveta, niti nepromišljeno hrle ka novom, već pokušavaju da sačuvaju ono što ih čini ljudima i da se ujedno oslobode nasleđenih i nametnutih obrazaca koji ih sprečavaju da budu svoji.
Porodična saga mi omogućava da govorim o onome što se prenosi s generacije na generaciju, o nasleđenim obrascima koje često pogrešno nazivamo vrednostima. Jer nije sve što smo nasledili dostojno čuvanja, kao što ni sve što je novo nije korak ka slobodi.

* Posebno vas zanimaju odnosi između generacija, nasleđene traume, porodične tajne i obrasci ponašanja koji se prenose sa roditelja na decu…

– Ne verujem da je moguće sasvim izaći iz porodične istorije. Da bismo iskoračili iz nasleđenih obrazaca, važno je da pokušamo da ih razumemo. Ono što nam se iz današnje perspektive čini neprihvatljivim i što lako osudimo verovatno bismo drugačije posmatrali da smo pripadali tom vremenu. Da bismo izbegli zamku lake osude, moramo uložiti napor da sagledamo svu složenost okolnosti koje su određivale živote ljudi pre nas.
Zato je, pre nego što pokušamo da prekinemo taj začarani krug, važno da ono što se dogodilo smestimo u njegov vremenski, prostorni i društveni okvir. Izlazak iz nasleđenih obrazaca često je bolan i neretko se doživljava kao izdaja vrednosti koje su se vekovima negovale. Upravo odgovornost prema onima od kojih potičemo, ali i prema onima koji dolaze posle nas, određuje kakvi smo činioci društva. Potrebna je mudrost da prepoznamo šta nam je u nasleđu uporište, šta moramo da prevaziđemo, a šta postavljamo kao cilj koji nas oslobađa tih stega.
Nismo odgovorni za ono što nam je predato, ali jesmo za ono što ćemo mi predati dalje. Trudim se da svojim knjigama podstaknem čitaoce da razmišljaju u tom smeru.

* Vaši junaci često žive na preseku privatnog i društvenog: ono što se događa u politici, ekonomiji ili široj zajednici ulazi u njihove brakove, porodice i najintimnije odluke. Koliko je za vas moguće da razdvoje ličnu sudbinu od društvenog trenutka?

– Ne verujem da je ličnu sudbinu moguće odvojiti od društvenog trenutka. Možemo pokušati da se sklonimo od velikih događaja, ali se njihove posledice gotovo uvek usele u našu svakodnevicu. Politika tada prestaje da bude nešto čime ne želimo da se bavimo, jer određuje živote pojedinaca: ko sme da govori, ko mora da ćuti, kakvi su mu izbori i kakvu će cenu za njih platiti. Svako od nas je činilac društva. To što se neko predstavlja kao nezainteresovan ne znači da svojim držanjem ne pogoduje onima koji su vrlo zainteresovani. Često je upravo to suština njihovog delanja: obesmisliti ono što ima smisla, a besmislenost predstaviti kao smisao.

To je naročito vidljivo u vremenima o kojima pišem, kada je prostor lične slobode bio znatno uži, posebno za žene. Ponekad su rat, zakon, siromaštvo ili običaji odlučivali s kim će neko živeti, čega će se odreći i hoće li mu biti dopušteno da sam upravlja sopstvenim životom. Zato su u mojim romanima istorijske okolnosti više od pozadine. One su nevidljiv, ali snažan učesnik u životima junaka, sila koja oblikuje njihove odnose i menja pravac njihovih sudbina.
Upravo unutar tih ograničenja otkriva se čovek. Društveni trenutak može da mu suzi mogućnosti, ali ne može u potpunosti da odluči umesto njega. Tu se postavlja pitanje ličnog izbora. Mene najviše zanima taj prostor između onoga što nametnu vreme i okolnosti i onoga što ipak sami biramo. Taj uzan prostor merilo je naše slobode.

* U porodičnim sagama prošlost nikada nije sasvim završena — ona se vraća kroz sećanja, prećutkivanja, predmete, kuće i porodične legende. Šta vas kao književnicu najviše privlači u tom sukobu između onoga što se zaista dogodilo i onoga što porodica odluči da pamti?

– Svaka porodica živi svoju sagu. Na ličnom nivou, svako od nas u nekom trenutku prepozna teret prošlosti kojeg želi da se oslobodi. Pitanje je šta čemu prethodi: želja da se oslobodimo bremena prošlosti ili potreba da potražimo oslonce koji nas utemeljuju? Verujem da čovek po svojoj prirodi ima potrebu prvo da se oslobodi, a potom da traga za tim osloncima.
Posebno me zanima ono što se u porodici prećutkuje, kao i razlozi zbog kojih se neki događaji pamte, a drugi potiskuju. Porodica ponekad čuva onu verziju prošlosti koja joj omogućava da opstane, dok prećutkuje ono što bi promenilo sliku koju ima o sebi. To je vrlo osetljiva tema kojoj treba pristupiti oprezno i s mnogo razumevanja onoga što se nekada dešavalo. Ako sve posmatramo iz današnje perspektive, upadamo u začarani krug lake osude, površnosti i nerazumevanja nekadašnjih okolnosti. Da bismo se oslobodili, moramo suštinski da razumemo. Tek tada možemo da razdvojimo ono valjano što treba čuvati od bremena kojeg se treba osloboditi.

* Vaše knjige otvaraju i pitanje položaja žene unutar porodice i društvenih očekivanja koja se menjaju mnogo sporije nego što mislimo. Da li se kroz sudbine vaših junakinja može pratiti i promena položaja žene tokom nekoliko generacija?

– Položaj žene kroz istoriju jedno je od ključnih pitanja za razumevanje mnogih društvenih tokova. Njena pozicija u patrijarhalnom društvu bila je strogo određena; menjali su se samo oblici njene neslobode. I danas živimo u svetu u kome se patrijarhalnost javlja u različitim, često prikrivenim oblicima. Iza demokratskih načela odnos prema ženi ne funkcioniše uvek onako kako se to deklarativno predstavlja.

Promena položaja žene neretko se tumači kao njeno odstupanje od uloge koju joj društvo nameće, iako to isto društvo sebe nikada ne bi nazvalo patrijarhalnim, a još manje uređenim po meri muškarca. Kroz sudbine mojih junakinja može se pratiti koliko su se njihove mogućnosti menjale, ali i koliko su neka očekivanja opstajala. Meni je važno da se ženi priznaju svi njeni potencijali i pravo da sama odluči šta će s njima činiti, baš kao što to čine muškarci.

* Kada pišete o velikim društvenim fenomenima, migracijama, promenama sistema vrednosti, klasnim razlikama, raspadu tradicionalnih zajednica, nastojite li svesno da ih pokažete kroz svakodnevni život pojedinca, umesto da ih direktno komentarišete?

– Ne polazim od namere da velike društvene pojave neposredno komentarišem. One me zanimaju zbog toga kako menjaju život pojedinca i porodice. Teme mojih romana vezane su za istorijske trenutke koji su usmerili društvene tokove na ovom delu Balkana.

Migracije su oduvek postojale i za sobom ostavljale velike demografske praznine koje su umnogome oblikovale kasnije društvo. To se posebno odnosi na područja velikih ratnih stradanja, ali i pečalbe koja je odnosila radno sposobno stanovništvo. Vlasti pod kojima su ti ljudi živeli neretko su takva kretanja koristile u svoju korist. U tome vidim i jedan od početaka promena tradicionalne porodice, a zatim i odnosa između svih njenih članova. Dok su muškarci odlazili, žene su održavale kuću, podizale decu i čuvale porodicu na okupu. S jedne strane jača kult majke, a s druge se čeka da se rodi „muška glava“, upravo zato što muškaraca nema. Ponavljam: da bismo valjano tumačili mnoge današnje pojave, moramo valjano razumeti prošlost.

* Ako bismo vaše romane čitali kao jednu širu hroniku porodice i društva, koji fenomen našeg vremena vam se danas čini najvažnijim za književnost: usamljenost, gubitak pripadnosti, raspad porodice, potraga za identitetom ili nešto sasvim drugo?

– Za mene je jedno od najvažnijih pitanja kako se pojedinac, a samim tim i zajednica, postavlja kao moralno biće. U svom pisanju ne mogu da odvojim estetsko od etičkog. Zato mi je važno da iza onoga što napišem mogu da stanem i kao čovek. Tek tada ima smisla da se nekome obratimo i tražimo njegovo vreme.

Čovek po svojoj prirodi celog života traga za onim što ga određuje i utemeljuje, što na koncu daje smisao njegovom postojanju. Važno je da na vreme shvati da odgovor leži u prepoznavanju onoga što jeste, umesto u određivanju sebe kroz ono što nije. Danas se na svakom koraku vidi koliko teško prihvatamo različitosti. Otpor prema njima često govori više o našim strahovima nego o drugima. Prihvatanje prava drugog da bude drugačiji prvi je korak kojim otvaramo prostor da i nas uvaže na isti način. Jedna isključivost rađa drugu, a predrasude koje iz njih nastaju danas skupo plaćamo.

* U vašim knjigama važna je i sama lepota jezika: ritam rečenice, nijanse, način na koji se atmosferom i stilom gradi svet romana. Koliko vam je važno da jezik ne bude samo sredstvo pripovedanja, već i nosilac emocije, sećanja i identiteta?

– Jezik je jedna od prvih odrednica identiteta jednog naroda. Način na koji se menja možda je i najbolji pokazatelj okolnosti kroz koje taj narod prolazi. Pisanje o vremenu od pre sto i više godina podrazumeva i istraživanje načina na koji se nekada govorilo. Jer kada nestane jezik jednog vremena, s njim se gubi i deo našeg pamćenja. A književnost, između ostalog, postoji i zato da to pamćenje sačuva.

U vremenu u kojem jezik na svakodnevnom nivou trpi promene kao posledicu digitalizacije i u kojem se mnoge reči gube pod pritiskom novih, svima razumljivih izraza, preti mu opasnost da ostane obezdušen. Univerzalnost ne mora nužno značiti dobitak kada je reč o jeziku. Naprotiv, ona ga može osiromašiti i svesti na ravan proste komunikacije. Tada reči prestaju da budu nosioci emocija, brišu se sećanja, a jezik gubi snagu utemeljenja.

Jezik je veoma osetljiv deo identiteta jednog naroda i najbolje se čuva tako što se neguje u svim oblastima umetnosti. Posebna odgovornost, ipak, pripada književnosti. Ja sam je prihvatila kao svoju obavezu i nastojim da je ispunim najbolje što umem. Sreća je što mi je to istovremeno i jedno od najvećih zadovoljstava.