Igor Marojević za Danas: Ponekad mi se čini da živimo plišanu verziju devedesetih – Kultura

Kroz glas svoje majke, koju bira za pripovedačicu, Marojević govori o sudbini svoje pokojne sestre, prema kojoj je oblikovana glavna junakinja Itana.

Ona se krajem osamdesetih zaljubljuje u opasnog momka koji će se kriminalizovati, a njegove batine doživljava kao dokaz ljubavi. Kada konačno pokuša da izađe iz toksične veze, on izlazi iz zatvora u dogovoru s policijom kako bi obavio poslove za državu, a tu priliku koristi da pokuša da je ubije“.

Itana preživljava napad, ali narednih jedanaest godina provodi u invalidskim kolicima. O njenoj borbi da uprkos svemu nastavi da živi, ali i agoniji kroz koju zajedno s njom prolazi majka, govori ova, verovatno najličnija Marojevićeva knjiga.

* Zašto vam je bilo važno da napišete ovu knjigu i zašto tek sada, iako ste skicu za nju imali mnogo godina ranije?

– Bilo mi je važno da je napišem jer je najteže pisati o nečemu što osobu najviše pogađa, dakle to mi je bilo važno i sa emocionalne i zanatske strane, u svojstvu izazova. Posle ishoda porodične tragedije, još 2004. godine, ja sam imao skicu za roman koji za osnovu uzima stradanje moje sestre ali nisam bio siguran da ću se vratiti tom tekstu sve do 2024, kad je preminula moja majka. U ovom kontekstu nije nebitno napomenuti da sam, sluteći njen kraj, naše poslednje razgovore snimao mobilnim telefonom.

Želeo sam da ako zaista ode i bude li mi nedostajala, dospem u priliku da makar čujem njen glas. Upravo preslušavanje tih audio-fajlova podstaklo me je da završim roman. Pokazalo mi se da za priču o sestri koju sam zabeležio dvadeset godina ranije ima logike da bude ispripovedana majčinim glasom, koji sam bio u prilici da rekonstruišem i doslutim na osnovu rečenih snimaka. Na kraju krajeva, dve decenije kasnije mogao sam da bolje sagledam ne samo ono što se dogodilo mojoj sestri nego i odnose među članovima porodice, način na koji smo svi reagovali i sopstvenu poziciju u toj priči. Majčin glas mi je na neki način omogućio da tu distancu zaokružim.

* Kako je izgledao sam proces pisanja romana? Kako ste se osećali dok ste ga pisali, a kako kada ste ga završili?

-Sklapajući majčin glas i zbivanja vezana za moju sestru, sve vreme sam osećao neku vrstu olakšanja, koliko god bilo teško držati narativ pod kontrolom. Bez obzira na to, značilo mi je da uvidim da mogu da razvijam tekst za koji sam pre toliko vremena teškom mukom sačinio skicu. Međutim, otkako je roman završen i otkako sam ga pročitao da proverim ima li grešaka, počeo sam da osećam izvesno breme. Počeo sam da sanjam ono o čemu sam pisao i to se ne prekida.

* Dok ste snimali majčin glas, ili možda i ranije, da li ste sa njom razgovarali o tome da biste jednog dana od vaše porodične priče mogli da napravite roman? Kako je ona gledala na tu ideju?

-U jednu ruku je naglašavala da misli da moja pokojna sestra ne bi volela da bude napisan roman o njoj, u šta ja na osnovu šturih nagoveštaja do kojih sam mogao da dođem nisam bio siguran. Čak se retorski pitala kakav bi bio roman koji bi neko napisao o njenoj sudbini. S druge strane, majka mi je na svako pitanje vezano za temu davala odgovor. Doživeo sam to kao njen pasivan pristanak, mada je, eto, bio dobrim delom aktivan.

Drugim rečima, nisam dospeo do njene eksplicitne rečenice u smislu: „Napiši roman“, ali činjenica da je odgovarala na pitanja, da nije zatvarala teme koje su bile bolne i da je govorila o kćerki i o događajima iz prošlosti, za mene je predstavljala neku vrstu prećutnog otvaranja prostora za knjigu.

* Kakvu odgovornost prema književnoj istini ima pisac koji je istovremeno i akter priče? U ovom romanu upadljivo je upravo vaše odsustvo – o vama saznajemo iz perspektive majke. Zašto ste izabrali takvu distancu?

– Priča u kojoj glavna junakinja sa dvadeset dve godine postaje invalid zato što je kriminogeni mladić pokušao da joj se osveti jer ga je ostavila, sama po sebi preti visokim dozama patetike, zar ne? Kako bih osušio taj skliski teren, distancirao sam koliko god sam mogao narativ od ličnih doživljaja, a lik brata protagonistkinje Itane morao sam graditi prema sebi. Paradoksalno, da sam govorio iz muškog roda i bratovljeve tačke gledišta, priča bi bila patetičnija nego što jeste dok je kazuje majka. Književna istina mi je u ovom slučaju bila važnija od dokumentarne istine. Nisam želeo da čitalac dobije policijski zapisnik o jednom događaju, nego da razume kako taj događaj izgleda iznutra.

Posebno mi je bilo važno da majčin glas ne bude samo formalni izbor pripovedača, nego da odredi i ritam i način na koji se priča saopštava. Nisam želeo da majka bude samo neko ko prepričava tragediju, već osoba koja kroz način govora, izbore onoga čega se seća i onoga što prećutkuje postaje jedan od glavnih likova romana. Na kraju krajeva, starajući se jedanaest godina o invalidnoj kćerki, i ona sama prolazi svašta, što takođe udaljuje od centralne tragedije. Nije da se time beži od emocija, ali se izbegava njihov višak i to na način koji unosi svežinu, ili se meni tako čini.

* Gde je za vas u romanu koji se zasniva na stvarnim događajima granica između činjenica i fikcije? Koliko ste sebi kao piscu dozvolili da menjate stvarnost koju ste kao brat i sin poznavali?

– Kao što sam skrajnuo lik brata glavne junakinje, tako sam pokušao da izostavim sve ono što se dešavalo vezano za siže a što ne služi održanju dramaturškog progresa. Postoji i deo priče koji je zanatski trebalo presložiti tako da stvarnosni postupak ne bude sveden na pastiširanje stvarnosti. Pojedini novinari i kulturni delatnici koji su javno govorili o romanu doživeli su da se sve što je u njemu napisano desilo baš onako kako stoji. To je neka vrsta okolišnog komplimenta.

* „Majko, pusti me da idem“ reči su koje Itana izgovara u romanu. Kako vi danas čujete tu rečenicu – kao molbu, vapaj, zahtev ili kao trenutak u kojem je njena sudbina možda još mogla da krene drugim, srećnijim putem?

– U prvoj trećini romana, tamo gde je rečenica izgovorena da bi oslikala želju glavne junakinje da se preseli u Beograd radi nastavka školovanja, tu rečenicu čujem kao molbu. Kad Itana dospe do invalidskih kolica ona ne izgovara tu rečenicu, ali da je to učinila, zvučala bi mi kao mešavina teorijskog zahteva i vapaja.

* Nakon što Itana postane nepokretna, majka nastoji da joj udovolji gotovo u svemu, kao da je to jedini način da joj olakša život. Može li briga, čak i kada proizlazi iz ljubavi i najboljih namera, u jednom trenutku početi da guši potencijal druge osobe za samostalnost i borbu?

-Mislim da je taj mehanizam apsolutno prisutan u romanu. Kako bi joj svedeni život učinila makar udobnijim, majka preuzima čak više kćerkinih aktivnosti nego što to njen invaliditet iziskuje. Time iz najbolje namere zaista smanjuje Itanine kapacitete. Na dosadašnjim promocijama knjige – beogradska je ostavljena za 1. oktobar u „Štriku“ u 18h – dolazilo je do neformalne debate u kojoj je deo publike tvrdio da za sve što se loše desi roditelj mora imati valjanu strategiju jer to podrazumeva njegova odgovornost dok su drugi, velikodušniji, iznosili mišljenje da kad se desi društveni kolaps kakav je bio ovde devedesetih, gde su osuđeni zatvorenici puštani iz zatvora da obave izvesna posla za državu i iskoriste to i za lične osvete, roditelj jednostavno ne može da se postavi adekvatno jer ga novo, rđavo iskustvo prevazilazi. Volim da ne dajem lične odgovore na takva pitanja, već da ih prepustim čitaocima.

* Majka i ćerka u romanu mogu se čitati kao žrtve istog nasilnika, ali i sistema koji nije sposoban – ili nije spreman – da ih zaštiti. Koliko je za vas ovo porodična tragedija, a koliko priča o društvu i državi u kojoj se ona dogodila?

– Sistem nije želeo da ih zaštiti jer je u rečeno vreme izrazito forsirao nasilnike. Glavni negativac romana dospeva u zatvor odakle je pušten da bi učestvovao u jednom atentatu, što on koristi da pokuša da namiri lični račun sa Itanom. Pošto je glavna junakinja završila u invalidskim kolicima, postaje upućena na zdravstveni sistem, što je prilika da se sagleda njegova tadašnja koruptivnost i haotičnost. Zatim, porodica tuži državu za propust što nije obavestila javnost o begu opasnog kriminalca, što je za direktnu posledicu imalo stradanje protagonistkinje… Po meni „Majko, pusti me da idem“ u središtu ima porodičnu tragediju okruženu pričom o društvu i državi u kojoj se ona dogodila.

* Roman nas vraća u devedesete: policija ne reaguje iako majka prijavljuje nasilje nad Itanom, dok njen nasilnik izlazi iz zatvora kada počinje rat kako bi obavljao poslove za državu. Dok ste pisali o tom vremenu, koliko ste u njemu prepoznavali obrasce koji postoje i u današnjoj Srbiji?

– Roman se odvija u doba SR Jugoslavije i prikazuje tadašnje društvene prelepote u obe njene republike, već u zavisnosti od radnje. Nisam ga pisao da bih pravio direktnu političku paralelu sa sadašnjim vremenom, ali poređenja su se nametala dok sam ga završavao. Razlika je, naravno, s jedne strane ogromna: nema ratova, nema sankcija i hiperinflacije u onom direktnom obliku. Ali neke društvene navike, odnos prema institucijama, medijska podeljenost, povremena brutalnost policije i činjenica da su neki iznad zakona, uključujući tu i kriminalce, deluju prepoznatljivo. Sve uzev, ponekad mi se čini da živimo plišanu verziju devedesetih.

* Može li pisac romanom koji počiva na tako ličnoj priči da zatvori jedno poglavlje sopstvenog života ili ga pisanjem samo ponovo otvara?

– Ja sam pokušao da ga zatvorim. Mislim da sam u tome samim tekstom uspeo u smislu da ne verujem da ću se vraćati na