Goran Stanković publici u Herceg Novom: Danas mi u našoj zemlji živimo u represiji, način da opstanemo kao ljudi je da se borimo, da o tome pričamo, i da jedni druge podržavamo – Kultura

Ovim rečima je reditelj i scenarista Goran Stanković predstavio svoj film publici na 39. Festivalu Herceg Novi, koji je sinoć prikazan u konkurenciji za ovogodišnje nagrade Zlatna mimoza, a o utisku koje su njegove reči ostavile na publiku na Kanli Kuli svedoče ovacije kojima je ispraćen sa scene.

„Oče naš“ je stigao pred hercegnovsku publiku posle svetske premijere u zvaničnoj selekciji 50. Toronto Festivala (TIFF), nagrade za najbolju režiju u Kotbusu, Specijalnog priznanja žirija na festivalu Tertio Millennio u Rimu i Transilvania International Film Festival u Klužu, a glumac Vučić Perović je za lik glavnog junaka nagrađen Zlatnom arenom u programu Hrvatske manjinske koprodukcije na ovogodišnjoj Puli.

A kako je istaknuto na današnjoj konferenciji za novinare, Stankovićevo ostvarenje kroz priču o svešteniku koji, uveren da čini dobro zloupotrebljava moć i prelazi granicu između pomoći i nasilja, otvara pitanja slobode, odgovornosti, opravdanosti sile…

– „Oče naš“ je inspirisan događajima koji su se dogodili kod nas pre više od 15 godina. Međutim, kako je počeo rad na filmu tako je ta tema postala sve aktuelnija, posebno u trenutnoj situaciji u Srbiji. Ali, ne samo kod nas, već i u svetu, jer smo svesni toga da živimo u jako nasilnim vremenima – rekao je Stanković.

U središtu priče je sveštenik Branislav Peranović, koji je uhapšen 2012. zbog brutalnog premlaćivanja i ubistva štićenika (Nebojše Zarupca) u kampu za lečenje zavisnika, iako je javnost za njegovu „metodu lečenja“ saznala još 2009, kada su iz rehabilitacionog centra „Crna Reka“ kod Tutina, koji je pre toga osnovao, prvi put izašli tajni video-snimci koji prikazuju kako štićenike surovo zlostavlja…

– U filmu, jedan od načina na koji se moć zloupotrebljava jeste nasilje koje se predstavlja kao način da se nekome pomogne. Problem nastaje kada čovek na poziciji moći prestane da preispituje vlastite postupke i prestane da sumnja u sebe. Na kraju, ako pogledate u istoriju, iz takvih načina razmišljanja nastaju najveća zla na ovoj planeti.

Druga važna tema filma, kako je naveo Stanković, jeste sloboda. U komuni u kojoj se odvija priča ljudi dolaze da se leče od bolesti zavisnosti, neki svojom voljom, a neki protiv svoje volje. Njihov život je izolovan od svakodnevice i podređen disciplini.

– Upravo se u tom prostoru između discipline, slobode i moći otvara pitanje koliko čovek zaista slobodno bira da se odrekne dela vlastite slobode. Ljudi u određenom trenutku mogu pristati na takav sistem jer se oko njih izgradi atmosfera i narativ da je upravo to ono što im je potrebno. Ali, kada sve zavisi od jednog čoveka, onda postoji velika opasnost.

I mene je u ovom filmu zapravo zanimalo da istražujem kako nastaje zatvoren sistem koji vremenom počinje da funkcioniše kao represivni i gotovo totalitarni. Jer kada jednom prihvatite njegova pravila, sve što se dešava unutar njega počinje da deluje normalno – istakao je Goran Stanković.

Prema rečima Vučića Perovića, dok se pripremao za lik zavisnika koga igra u ovom filmu, bilo mu je važno da u njemu pronađe deo ličnosti koji nije narušen bolešću zavisnosti.

– Mislim da baš u taj deo mogu da uđu, recimo, crkva ili lekari koji se njima bave u nekim institucijama. Oni su jako odani, jako privrženi i jako zahvalni kad im se ukaže poverenje, odnosno, kad im se ukaže sve ono što su u spoljašnjem svetu izgubili s razlogom.
Mislim i da ovaj film otvara jedan drugačiji uvid u problematiku zavisnosti.

Da to nije samo puko osuđivanje, da su to neki ljudi koji su pokušali da im život postane bolji ili lakši, ali su onda otišli u ozbiljnu bolest. Nisam siguran koliko naše društvo to prepoznaje i koliko tim ljudima olakšava tu situaciju – rekao je Perović.

Glumac Goran Slavić, koji u filmu takođe igra zavisnika, naveo je da je tokom rada bilo važno da svaki lik dobije svoj karakter i prepoznatljivost.

– Insistiralo se na tome da mi damo neki svoj pečat i da vidimo kojim bi to putem trebalo da ide. Mi smo sami morali da pravimo razliku da ne budu svi karakteri isti, a za moj lik smo ustanovili da je u komuni već oko deset godina i da je izlečen, ali da upravo zbog toga ne želi da ode.
Ako ste primetili gledajući film, čak smo stavili da ima ožiljak.

Da li je ožiljak od tih batina u komuni ili ga je zaradio negde drugo nije tako važno, ali je bitno da je taj čovjek bio ranjen i vani, a i da je ranjen i unutra.

Film „Oče naš“ snimljen je u srpsko – crnogorskoj koprodukciji, a kako je navela koproducentkinja, rediteljka Marija Perović, ovom projektu su je privukli, pre svega, tema kojom se bavi, ali i saradnja sa producentskom kućom čiji je jedan od osnivača reditelj Goran Stanković.

– Priča filma otvara pitanje društvenog suočavanja sa problemima koji nijesu vezani samo za jedno mjesto ili sredinu. Mislim da smo kao filmski stvaraoci baš mi najpozvaniji da svako priča o problemu sa kojim se njegovo društvo suočava.

Ovo što se dešava u ovom filmu može da se desi i ovdje u Herceg Novom, može da se i dešava u Kotoru, Nikšiću, ali na sreću nemam takve podatke – izjavila je Perović.

Kao jednu od ključnih poruka filma ona izdvaja pitanje zavisnosti, kao i slobode i moći.

– U životu nije dobro kada se jedna zavisnost zamijeni drugom. I mislim da je to suština ovog filma. Moć je grozna kada apsolutno nemamo svijest da treba da funkcionišemo kao slobodni ljudi, kao što i junaci ovog filma nisu spremni na ono što se dešava napolju, van represivne komune u koju su smešteni – istakla je Marija Perović.

Film „Koke“: Između krivice i opravdanja

Na Kanli Kuli je sinoć prikazan i hrvatski film „Koke“ reditelja i scenariste Igora Jelinovića, takođe u konkurenciji za Zlatne mimoze, koji je trijumfovao na 73. Puli – osvojio je Veliku Zlatnu arenu za najbolje ostvarenje i Zlatnu arenu za najbolji scenario.

„Koke“ su glumici Snježani Sinovčić Šiškov donele Zlatnu arenu za najbolju glavnu žensku ulogu, a našoj Aleksandri Janković Zlatnu arenu za najbolju sporednu žensku ulogu.

Kako je na konferenciji za novinare naveo Jelinović, priča ovog filma inspirisana je njegovim porodičnim iskustvom – njegova majka i njena sestra sukobile su se oko nasledstva kuće na Hvaru.

– Prve verzije scenarija bile su ispunjene ljutnjom, mržnjom i osvetom, ali sam vremenom počeo da pokušavam da razumem glavnu junakinju i da priču sagledam iz njene perspektive.

Jelinović je naglasio i da nije imao obavezu da u filmu doslovno rekonstruiše ono što se dogodilo u stvarnosti, već ono što je mislio da je najbolje za film.

– Ne gledam ga zapravo više uopšte lično, jer se toliko odmaklo od toga – to nije objektivna stvarnost, nego film ispričan iz vizure jednog lika. Upravo je perspektiva glavne junakinje ključna za razumjevanje filma. Ostali likovi nisu predstavljeni nužno onakvima kakvi su bili u stvarnosti, već onako kako ih ona vidi i doživljava u nastojanju da opravda sopstvene postupke.

Iako glavna junakinja donosi odluke koje je teško opravdati, ona nije predstavljena jednostrano kao negativac. Naprotiv, gledalac dobija priliku da razume njenu logiku i motive – rekao je Jelinović.

Aleksandra Janković je govoreći o odnosu dve sestre u filmu istakla da njihov sukob vidi kao nastavak odnosa koji je uspostavljen još u detinjstvu.

– Meni se čini da su to zapravo dve devojčice koje nikad nisu prevazišle svoj odnos. To je moje osnovno osećanje toga, zato govorim da jedna bez druge ne postoje. Mislim da se odnosi koji se formiraju u detinjstvu, naročito unutar porodice, često tokom života menjaju samo po formi, ali ne i u svojoj suštini – izjavila je Janković.

– U filmu se jasno vidi kontrast između njihovih životnih izbora – jedna se odlučila za lagodniji, lakši život, i svojom lagodnošću izabrala da malo zatvori oči, dok je druga ostala u znatno težoj životnoj situaciji. Mislim da svaka žena to može biti – smatra Aleksandra Janković.

Filmski festival Herceg Novi – Montenegro Film Festival završava se u petak, 28. avgusta, svečnom dodelom nagrada na Kanli kuli od 21h, i projekcijom dokumentarnog filma „Planina“ Biljane Tutorov i Petra Glomazića.