Dejan Atanacković predstavlja oratorijum „Savršena budućnost“: Devedesete su prošle, ali nasilje, nacionalizam i laži nisu – Kultura

Polazeći od tekstova nastalih tokom devedesetih godina, delo preispituje kontinuitet nasilja, državnog kriminala, nacionalizma i laži u srpskom društvu, ali i spremnost društva da se društvo suoči sa sopstvenom prošlošću.

„Savršena budućnost“ povezuje Srbiju devedesetih sa današnjom Srbijom, ukazujući na očigledne tačke preklapanja dva vremena, jednako obeležena nasiljem, državnim kriminalom, nacionalizmom i patološkom promocijom laži.

Narativnu osnovu čine tekstovi koje je Atanacković pisao tokom devedesetih, a koji su tada do publike dolazili putem uličnih plakata, anonimnih novinskih oglasa i galerijskih postavki, upravo u saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju CZKD.

„Na početku nisi ništa, potom dostižeš nebeski ponos, a onda još jednom nisi ništa.“

„Bićeš slobodan i svoj jer ćeš živeti u kući okruženoj baštom cveća i minskim poljem.“

Ovi tekstovi sada dobijaju novi život kroz muziku i scenski nastup, otvarajući pitanje koliko se društvo zaista promenilo tokom proteklih decenija.

„Savršena budućnost – oratorijum“ je muzičko-scensko delo u formi koncerta za tenora, gudački ansambl, naratore i elektroniku, koje je Atanacković osmislio u saradnji sa kompozitorom i dirigentom Damjanom Jovičinom.

Prvobitni muzički podsticaj za nastanak dela bila je pesma „Welcome to the Machine“ grupe Pink Floyd iz 1975. godine. Izdvojena iz izvornog konteksta i preoblikovana u sasvim drugačiju muzičku formu, kombinovana je sa originalnim muzičkim materijalom i postala deo dvadesetominutne kompozicije.

Pesma „Welcome to the Machine“ govori o procesu uslovljavanja i potčinjavanja sistemu koji pojedincu određuje odluke, ukus, želje, pa i snove, u autoritativnom, ali istovremeno banalnom potrošačkom društvu i društvu spektakla.

Muzička struktura oratorijuma prati razmišljanje o prošlosti i budućnosti. Minimalistička kompozicija, inspirisana delima Filipa Glasa, Majkla Najmana i Arvoa Parta, postepeno se gradi, povećava gustinu i intenzitet, da bi se potom iznova smirivala.

Glas tenora Davida Di Raguze predstavlja glas nekog drugog, gotovo mističnog vremena, koje simbolizuje izvesnost i oslonac, nasuprot glasovima glumaca Jelene Stupljanin i Aleksandra Kecmana, koji slušaocu upućuju gorke savete, uputstva i upozorenja.

Jedino je glas deteta, koje tumači Pavle Jovanović, prkosan. Dete se suprotstavlja jeziku i slikama koje su mu ponuđene, ali istovremeno preuzima njihove obrasce, govoreći o pobedi, porazu, krivici, neprijatelju, pravdi i kazni.

Sam naslov „Savršena budućnost“ potiče iz devedesetih godina, kada je označavao ciklus Atanackovićevih radova. Već tada mogao se tumačiti kao ironična predstava budućnosti koja je, paradoksalno, odavno okončana i beznadežno zarobljena u prošlosti.

Vraćanje ovih tekstova u javni prostor, više od dve decenije kasnije, ovoga puta kroz muzičku kompoziciju i scenski nastup, otvara pitanje kontinuiteta: šta se događa sa jezikom, idejama i obrascima ponašanja jednog vremena kada se oni, posle toliko godina, u gotovo identičnom obliku ponovo pojavljuju u sadašnjosti? Šta se događa sa samim vremenom, u fizičkom i jezičkom smislu?

Kako se ističe u najavi, „Savršena budućnost – oratorijum“ nije ni rekonstrukcija niti obrada prethodnih radova, niti nostalgični ili užasnuti povratak ranijem istorijskom trenutku, već novo čitanje materijala nastalog pre više od dve decenije, u trenutku kada je njegova tadašnja budućnost naizgled već odavno iza nas.

Delo, nastalo u kontekstu aktuelnih predizbornih dana, podseća da budućnost možda nije toliko neizvesna koliko su neizvesne promene percepcije prošlosti i spremnost društva da se sa sopstvenom prošlošću suoči.

Istovremeno, ono izražava nadu, ali i postavlja pitanje da li su procesi suočavanja sa prošlošću još mogući i da li su, nakon godina taloženja slojeva laži, ključevi njenog razumevanja uopšte dostupni.

Za muziku, tekst, vizuelni koncept i režiju zadužen je Dejan Atanacković, dok aranžman, orkestraciju, elektroniku i dirigovanje potpisuje Damjan

Jovičin. Nastupaju tenor Davida Di Raguza i glumci Jelena Stupljanin, Aleksandar Kecman i Pavle Jovanović.

Produkciju potpisuje Centar za kulturnu dekontaminaciju.