„Bilo me je sramota. Stideo sam se tog rada. Bio je loš, loš, loš“: Ovo je najpoznatiji izgubljeni film svetske kinematografije – Kultura

Luis je u filmu igrao Helmuta Dorka, nemačkog klovna koji završava u nacističkom koncentracionom logoru. Tamo zabavlja zatvorenu jevrejsku decu, a zatim ih, u jednoj od najmračnijih ideja čitavog projekta, vodi prema gasnim komorama. Film je sniman u Švedskoj, a njegova produkcija vrlo brzo je počela da se raspada.

Problemi su bili i finansijski i pravni. Producent nije uspevao da obezbedi novac za nastavak snimanja, pa je Luis u jednom trenutku plaćao glumce i članove ekipe iz sopstvenog džepa. Deo snimljenog materijala bio je blokiran u švedskoj laboratoriji zbog neplaćenih računa. Istovremeno su se pojavili sporovi oko prava na scenario, čiji su autori bili Džoana O’Brajen i Čarls Denton.

Film nikada nije završen.

Luis je godinama kasnije govorio o njemu sa velikim žaljenjem. U jednom intervjuu rekao je da je film bio „loš, loš, loš“, dok je 2013. za Rojters rekao da ga je bilo sramota lošeg rada i da ga publika nikada neće videti.

I upravo je to dodatno raspirilo mit oko filma. Godinama se pričalo o „izgubljenom“ ostvarenju Džerija Luisa koje navodno negde postoji u celini, ali je stvarnost nešto komplikovanija.

Kada je Luisova lična arhiva dospela u Kongresnu biblioteku SAD, deo materijala bio je pod desetogodišnjim ograničenjem. Ono je isteklo u avgustu 2024. godine, pa je biblioteka tada prvi put omogućila istraživačima da pogledaju deo materijala iz produkcije.

Ali kompletan film nije bio tamo.

Kongresna biblioteka saopštila je da poseduje 13 rolni filmskog negativa, devet rolni audio-zapisa i šest rolni snimaka iza scene. Filmski materijal sadrži oko 90 minuta sirovih, nemontiranih snimaka, dok audio-materijal traje oko 106 minuta. Problem je i u tome što se slika i zvuk, prema proceni arhivista, ne poklapaju, pa nije jasno da li i u kojoj meri mogu da se spoje u funkcionalnu verziju filma.

Jedan od prvih ljudi koji su 2024. dobili priliku da pogledaju arhivski materijal opisao ga je kao niz fragmentarnih i nepovezanih snimaka, bez zvuka, sa mnogo ponavljanja istih scena i velikim brojem materijala iza kamere. Drugim rečima, ono što se nalazi u Kongresnoj biblioteci više liči na tragove produkcije nego na gotov film.

Zato ni danas ne postoji verzija „The Day the Clown Cried“ koju jednostavno možemo da pustimo i pogledamo od početka do kraja.

Na internetu su se tokom godina pojavljivali kratki fragmenti, uključujući snimke povezane sa produkcijom. Međutim, arhivski snimci iz fonda Kongresne biblioteke nisu javno postavljeni na YouTube niti ih biblioteka nudi za gledanje preko interneta. Materijal je dostupan istraživačima uz prethodno zakazivanje i samo za gledanje i slušanje u istraživačkim centrima biblioteke.

Zbog svega toga „The Day the Clown Cried“ je postao neka vrsta filmskog duha: znamo šta je trebalo da bude, postoje snimci koji dokazuju da je zaista sniman, ljudi koji su ga videli imaju veoma različita sećanja na njega, ali ne postoji kompletna, dostupna verzija filma.

A možda je upravo Luisova kasnija odluka da ga zauvek skloni od publike učinila da ovaj nedovršeni film postane jedan od najpoznatijih nikad objavljenih projekata u istoriji Holivuda.

BONUS VIDEO: