Studentsku listu ne treba posmatrati samo kao tehnički instrument za izlazak na izbore – Lični stavovi

Nakon više od godinu dana plenuma, blokada, protesta i kolektivnog odlučivanja, studenti u Srbiji su formirali izbornu listu od 250 kandidata za parlamentarne izbore koji se održavaju 25. oktobra 2026. Posebno je zanimljivo to što kandidati nisu sami studenti. Na listi su ljudi iz različitih delova društva – univerzitetski profesori, lekari, naučnici, pravnici, umetnici, aktivisti, radnici i poljoprivrednici – koje su studenti izabrali kroz proces predlaganja, rasprave, i glasanja organizovan kroz fakultetske plenume.

Ovaj proces je posebno važan jer dovodi u vezu dva oblika demokratske prakse koje često posmatramo kao međusobno suprotstavljene: horizontalnost direktne demokratije i vertikalnost predstavničke demokratije.

Studentski pokret u Srbiji je svoj politički kapacitet izgradio na ulicama, fakultetima, u blokadama i, možda najvažnije, kroz plenume. Plenumi nisu samo organizaciono sredstvo protesta. Oni su i prostor u kojem se politička zajednica praktično proizvodi kroz raspravu, neslaganje, pregovaranje, i kolektivno donošenje odluka. I upravo tu nastaje problem sa kojim se u jednom trenutku suočava gotovo svaki horizontalno organizovan društveni pokret: šta se događa kada politička energija proizvedena kroz protest treba da bude prevedena u institucionalnu politiku?

Ostati izvan institucija može omogućiti pokretu da sačuva autonomiju, horizontalnost, decentralizovanost, i distancu prema postojećim političkim strukturama. Ali, predstavnička demokratija funkcioniše kroz institucije, izbore, mandate, i predstavnike. Ulazak u taj prostor zato nužno otvara pitanje vertikalnosti.

Zbog toga studentsku listu ne treba posmatrati samo kao tehnički instrument za izlazak na izbore. Mnogo je zanimljivije pitanje može li ona postati mehanizam artikulacije između dva oblika demokratske prakse. Drugim rečima, pitanje nije jednostavno da li horizontalnost treba zameniti vertikalnošću. Upravo suprotno: može li vertikalna politička struktura nastati iz horizontalnog procesa odlučivanja i ostati odgovorna prema njemu?

U slučaju studentskog pokreta u Srbiji postoji još jedan zanimljiv element. Studenti ne pokušavaju jednostavno da sebe pretvore u profesionalne političare. Oni kolektivno odlučuju ko će da ih predstavlja. Time se otvara mogućnost drugačijeg odnosa između društvenog pokreta i političkog predstavljanja. Naime, pokret može da proizvede političke predstavnike, ali se ne mora zbog toga automatski transformisati u klasičnu političku partiju.

Ovo pitanje postaje još značajnije kada ga stavimo u širi kontekst političke zastupljenosti mladih. Oko polovine svetske populacije mlađe je od 30 godina, dok svega 2,8 odsto parlamentaraca u svetu ima 30 godina ili manje, prema podacima Interparlamentarne unije. Postoji, dakle, očigledan raskorak između političke prisutnosti mladih u društvu i njihove prisutnosti u institucijama predstavničke demokratije.

Istovremeno, poslednjih godina videli smo gotovo suprotnu sliku u javnom prostoru. Od Fridays for Future (2018) i globalnih školskih štrajkova (2019), preko Gen Z protesta u Nepalu (2025), do aktuelne mobilizacije srednjoškolaca u Francuskoj, mladi su pokazali da mogu da organizuju masovne političke akcije, proizvode nove političke zahteve, i menjaju način na koji se određena pitanja pojavljuju u javnosti. Mladi su, drugim rečima, veoma prisutni kao politički akteri, ali ipak mnogo manje kao politički predstavnici.

Zato iskustvo studentskog pokreta u Srbiji možda otvara pitanje koje prevazilazi samu Srbiju. Zašto bi političko delovanje studentskih pokreta moralo da se završi protestom? Da li bi studenti i drugde mogli da počnu da stvaraju sopstvene izborne liste, na kojima bi bili i sami studenti, ali i ljudi iz šireg društva koje kolektivno biraju da predstavljaju njihove zahteve unutar demokratskih institucija?

Takav model svakako nosi rizike. Institucionalizacija može promeniti pokret. Predstavnici mogu postati autonomni u odnosu na one koji su ih izabrali. Horizontalni procesi se mogu izgubiti kada se prevedu u hijerarhiju institucija. A politička logika izbora može početi da određuje pokret koji je nastao upravo izvan nje. Ali upravo zato pitanje nije kako izbeći vertikalnost, već kako je demokratski organizovati.

Možda bi se tada moglo govoriti i o drugačijoj izbornoj strategiji, onoj u kojoj društveni pokret ne mora jednostavno da postane politička partija kako bi učestvovao u predstavničkoj politici. U Bangladešu su, na primer, lideri studentskog pokreta koji je predvodio proteste 2024. naredne godine osnovali Nacionalnu gradjansku partiju ( National Citizen Party ) i tako transformisali deo energije studentskog pokreta u novu partijsku organizaciju. Srpski slučaj za sada ukazuje na drugačiju mogućnost: pokret ostaje izvan partijske strukture, ali kroz sopstvene horizontalne mehanizme proizvodi izbornu listu i političke predstavnike.

To nas vraća Kičeltovom (Herbert Kitschelt) konceptu partije-pokreta (movement party), ali i otvara pitanje političke forme koja ide korak dalje. Može li pokret učestvovati u izbornoj i predstavničkoj demokratiji, a da uopšte ne postane partija? Ne nužno partija koja nastaje iz pokreta – kao, na primer, španski Podemos (2014), nastao u neposrednoj vezi sa horizontalnim pokretom 15-M (2011) – već politička forma u kojoj pokret zadržava sopstvene horizontalne mehanizme odlučivanja, dok istovremeno proizvodi predstavnike sposobne da deluju unutar vertikalnih institucija predstavničke demokratije.

Može li, dakle, iz odnosa između plenuma i izborne liste nastati drugačiji oblik političkog delovanja i predstavljanja, i možda drugačiji način da mislimo odnos između mladih, političkog angažovanja, i predstavničke demokratije?

O AUTORU
Goran Petrović Lotina je istraživač i autor u oblasti studija performansa i političke teorije. Predaje na Sciences Po Paris i UCLouvain u Belgiji, a istraživački je angažovan na Univerzitetu Ca’ Foscari u Veneciji. Autor je knjige Choreographing Agonism: Politics, Strategies and Performances of the Left (Palgrave Macmillan, 2021) i kourednik knjige Performing Left Populism (Bloomsbury, 2023).