Kako se (ne) čita prognoza izbora: Lični stav profesora statistike – Lični stavovi

A nisu.
Usput smo stigli i od Monte Karla do Monaka. Geografski, put nije naročito dug. Metodološki, ipak, jeste.

Monte Karlo nije izborni kazino

Jedna od živopisnijih reakcija objasnila je Monte Karlo simulaciju kao „gatanje u pasulj“, „loto bubanj“, „tombolu“ i „izborni bingo“. Čuo se čak i „Monako“.
Ovde bi možda važilo staro pravilo da je pre komentarisanja korisno odvojiti nekoliko minuta za pretraživač. Ne zbog Monte Karla kao turističke destinacije, već zbog činjenice da su Monte Karlo simulacije sasvim standardan statistički alat.
Ideja je zapravo jednostavna.

Ako ne znamo da li će neka lista dobiti, recimo, 38, 40 ili 42 odsto, ne pretvaramo se da znamo. Računar mnogo puta simulira moguće izbore, svaki put menjajući neizvesne veličine u granicama koje model smatra verovatnim. Posle desetina hiljada takvih „virtuelnih izbora“ dobijamo ne samo jednu cifru nego raspon mogućih ishoda i verovatnoću pojedinih rezultata.

Dakle, slučajnost postoji. Ali nije isto što i nasumično izmišljanje brojeva.

Monte Karlo ima kazino, ali iz toga ne sledi da je Monte Karlo simulacija rulet. Po toj logici bi statistička metoda pod naslovom „random forest“ zahtevala i šumara.

Anketa nije prognoza, a prognoza nije proročanstvo

BIRODI nije sproveo novu anketu u kojoj je pitao građane za koga će glasati. To je eksplicitno i napisano.

Korišćeni su raniji izborni rezultati, postojeća istraživanja javnog mnjenja različitih izvora, demografske promene, procena izlaznosti i drugi parametri. Ankete CRTA, NSPM, Faktor Plusa, Nacija TV i Ipsosa bile su ulaz u model, a ne njegov konačni rezultat.

Zato je sasvim legitimno pitati: Koje ankete? Kako su ponderisane? Koliko je uzeta u obzir njihova prethodna greška? Kako je procenjena mobilizacija mladih? Zašto baš određena pretpostavka o izlaznosti? To su metodološka pitanja.
Ali pitanje „na osnovu kojih istraživanja?“ postaje pomalo neobično ako je spisak korišćenih izvora već objavljen. A tvrdnja „građani nisu pitani, dakle ovo nije istraživanje“ promašuje vrstu analize. Ni meteorološki model svakog jutra ne pita građane da li misle da će padati kiša.

BIRODI je svoj rezultat opisao kao analitički scenario, a ne kao klasičnu anketu niti konačno proročanstvo izborne noći. To je važna razlika.

Kako se izbori zaista prognoziraju?

Najjednostavnija prognoza može biti poslednja anketa. Malo bolja može kombinovati više anketa, pri čemu se proverava da li neke agencije sistematski precenjuju ili potcenjuju određene stranke.

Druga porodica modela koristi ono što se naziva fundamentalnim faktorima: prethodne izbore, stanje ekonomije, popularnost vlasti, demografiju, političke promene.

Savremeniji modeli kombinuju te izvore. Prate promene podrške kroz vreme, modeliraju izlaznost, uzimaju u obzir strukturu biračkog tela i kroz hiljade simulacija procenjuju neizvesnost.

A upravo je izlaznost jedan od najvećih problema. Nije dovoljno znati koga ljudi podržavaju. Treba proceniti i ko će stvarno izaći.

U hibridnom političkom sistemu posao je još teži. Ljudi možda ne saopštavaju svoje preference jednako otvoreno, medijska izloženost nije ravnomerna, postoje različiti mehanizmi mobilizacije, klijentelističke veze, pritisci, zavisnost od javnog sektora i velika razlika između izražene namere i ponašanja na izborni dan.

Zato model za Srbiju ne bi trebalo jednostavno prepisati iz neke stabilne zapadne demokratije.

Kritika da, pasulj baš i ne

Ništa od prethodnog ne znači da je BIRODI-jev model nužno tačan.

Naprotiv, ozbiljna akademska kritika tražila bi detaljnije objašnjenje pondera različitih anketa, načina korekcije njihovih sistematskih odstupanja, modela izlaznosti, demografskih pretpostavki i samog algoritma simulacije. Idealno bi bilo objaviti podatke, metodologiju, kôd i omogućiti nezavisnu reprodukciju rezultata.

Model može biti statistički sofisticiran i ipak pogrešiti ako su ulazni podaci loši ili su pretpostavke pogrešne. „Garbage in, garbage out“ nije prestao da važi pojavom Monte Karla.

Ali to je bitno drugačija kritika od tvrdnje da je Monte Karlo „gatanje u pasulj“.

A kada rasprava sa metodologije pređe na nadimke, psihijatrijske dijagnoze i lične diskvalifikacije autora, metodološka polemika je, bojim se, već napustila studio.

Da li prognoza može da promeni izbore?

Može — ali ne onako kako sugeriše teorija da se objavljivanjem jedne procene automatski „priprema teren“ za nasilje i buduće proglašavanje izborne krađe.

Istraživanja pokazuju da objavljene ankete i prognoze ponekad mogu uticati na ponašanje birača. Neko može poći za favoritom — takozvani bandwagon efekat. Drugi može podržati autsajdera. Birači mogu glasati strateški, naročito kada je neka lista blizu izbornog cenzusa. Prognoza može i da mobiliše ili demobiliše.

Dakle, prognoze jesu deo političkog informacionog okruženja. Kao i ankete, televizijske emisije, naslovne strane i izjave političara.

Iz toga, međutim, ne proizlazi da je objavljivanje prognoze priprema za krvoproliće. Između statističkog modela i nasilja postoji prilično mnogo uzročnih stepenika koje bi ozbiljan analitičar morao da dokaže, a ne samo da preskoči.

Lek zato nije manje prognoza nego više transparentnosti: objaviti podatke, pretpostavke, intervale neizvesnosti i redovno ažurirati model.

I još nešto: ni veliko odstupanje konačnog rezultata od prognoze nije dokaz izborne krađe. Ono može biti razlog za dodatna pitanja, ali odgovor daju izborni podaci, zapisnici, procedure i izborna forenzika — ne prethodna prognoza.

Malo manje temperature, malo više statistike

BIRODI može da pogreši. Ipsos može da pogreši. NSPM može da pogreši. Moj budući model može da pogreši.

To je priroda prognoziranja.

Pravo pitanje nije ko poseduje kristalnu kuglu, nego čiji su podaci, pretpostavke i metode najtransparentniji i čije se prognoze kroz vreme pokazuju najpouzdanijim.

Možda bi zato posle ove epizode bilo korisno da svi malo smanjimo političku temperaturu, a povećamo statističku pismenost.

A Monako slobodno ostavimo za odmor.

Za izbore će nam ipak više koristiti Monte Karlo.

Autor je profesor statistike u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.