Izuvanje u glasačkoj kabini kao posledica “preteranog” napretka demokratije u Srbiji – Lični stavovi

Ne samo što ćemo birati za koju listu ćemo glasati, nego ćemo na samom glasačkom mestu moći da se opredelimo da li ćemo svoju građansku dužnost sa olovkom u ruci ispuniti iza kartonskog paravana ili u ganc novoj kabini.

Šta je prednost kabine? Zaštićen si sa svih strana i možeš da radiš šta god ti padne na pamet. Možeš čak i da praviš selfije za uspomenu kada si konačno glasao ko čovek, a ne onako kriveći kičmu iza kartončića.

Uostalom, imaš puno pravo da se tu razbaškariš, jer skupo je to mestašce, svaka kabina plaćena je 23 hiljade dinara, i to narodnim parama, znači i tvojim parama. Ako su te nažuljale cipele, jer si obuo nove za praznik demokratije, možeš da ih nakratko izuješ i promrdaš prstima.

Ako želiš, možeš čak i da poneseš kafu u termosu, i popiješ je iza zavese. Tek onako, da upišeš sebi u biografiju. Ako ovi iz biračkog odbora počnu da gunđaju i dovikuju da požuriš, zamoliš ih da te ostave na miru, jer želiš da dobro razmisliš kome ćeš dati svoj glas. Zašto to dosad nisi učinio? Nisi, zato što ovakvu intimu nemaš nigde, ni u kući ni na poslu. Pa, čik ako smeju da povuku zavesu i provire.

O nabavci 30 hiljada kabina koje će garantovati tajnost glasanja odlučila je Republička izborna komisija, većinom glasova, a vrednost nabavke iznosi oko šest miliona evra.

Nije bilo vremena za tender, kaže direktor Dimitrijević, zbog hitnosti, pošto će izbori verovatno u oktobru, a dosadašnji paravani ne obezbeđuju dovoljnu tajnost glasanja. Navodno, moralo se udovoljiti zahtevima ODIHR-a (Kancelarije OEBS za demokratske institucije i ljudska prava) koji je tražio zaštitu tajnosti glasanja.

Tačno, reče Sofija Mandić, članica RIK-a, ali ODIHR nigde ne navodi da to moraju biti kabine. Za taj novac, šest miliona evra, kako je rekla u intervjuu na N1, mogao se izgraditi dom zdravlja ili vrtić.

Prema rečima Dimitrijevića, direktora RIK-a, zbog kritika u javnosti oko nabavke novih paravana, odlučili su da zadrže i kartonske pregrade, pa da građani sami biraju gde će glasati. I tako dolazimo do još jednog u nizu apsurda koji za sobom ostavlja naprednjačka vlast i koji nas često skupo koštaju.

Ako kartonski paravani ne pružaju dovoljni nivo zaštite tajnosti glasanja, zašto nisu u celini zamenjeni novim rešenjem i da li su to morale biti kabine? Ako obezbeđuju dovoljnu zaštitu, što dokazuje činjenica da ipak ostaju na biralištima, zašto se uopšte pribeglo nabavci preskupih kabina? Koje će između ostalog, kako reče Sofija Mandić, zauzeti više mesta u prostorijama, pa će se stvarati i veće gužve na biralištima, a upravo je ODIHR zahtevao bolju organizaciju glasanja, u smislu smanjenja gužvi, kada se povećava mogućnost za manipulacije.

Dakle, zašto investicija od šest miliona evra vodi u bolju zaštitu tajnosti glasanja, ali samo za jedan broj glasača? I eto nama nove podele u društvu. Na dan izbora delićemo se i prema potrebi stepena zaštite tajnosti glasanja. Ako, na primer, u džepu imaš listić iz bugarskog voza, ili si dobio zadatak da slikaš glasački listić i fotografiju pošalješ naručiocu, kabina će ti pružiti idealne uslove za takve radnje.

Međutim, moguće su nezgodne situacije. Da zamislimo kako za glasača koji iz pomenutih razloga preferira kabinu, trenutno nema slobodne. On zastaje zbunjeno i kaže da će malo sačekati, jer je rečeno da će moći da se bira – kabina ili paravan. Mogao bi time da se opravda. Ali, na njegovu nesreću, tu se stvorilo nekoliko „blokadera“, mladih, buntovnih, bez dlake na jeziku, kojima je odmah jasno o kakvom glasaču je reč. I, eto mogućeg incidenta. Ili obrnuto.

Nema slobodnog kartonskog paravana, samo kabine, a na red za glasanje došao je „blokader“. Ja ću sačekati da se oslobodi karton, kaže odlučno članovima biračkog odbora. Ne pada mi na pamet da ulazim u tu ćaci kabinu! Nemam šta da krijem. Evo, mogu i javno da glasam. Glasam za smenu ovog režima. Studenti pobeđuju!

A nama u ovom času, dok zamišljamo građane sklone mutnim radnjama, te kabine liče na kabine za presvlačenje. Uđeš kao kakav-takav čovek – koji još ima šansu da to i ostane uprkos zadatku koji je dobio, na koji je pristao – uzmeš olovku i zaokružiš određeni broj. Zatim ispuniš zadatak, a zapravo se „svučeš“.

Odbaciš čast, poštenje, ponos, dostojanstvo – sve to zgaziš, povučeš zavesu i izađeš. Nisi više isti i nikada nećeš ni biti. Ako jednoga dana onaj naš vragolasti građanin sa šoljicom kafe bude pričao svojim unucima šta je prilikom nekih izbora učinio na glasačkom mestu kako bi se podsmehnuo vlasti, oni će se sigurno slatko smejati.

A šta ćeš ti nakon takvog „presvlačenja“ u kabini pričati svojoj deci i unucima? Da si prodao dušu đavolu zato što si to morao, zato što si bio ucenjen, zato što si se bojao. Ne vole deca priče o kukavičluku. Bolje ćuti. Ćuti i stidi se. Ako i to umeš.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.