Ako ne mogu da vladam ja, neće vladati niko – Lični stavovi

Predugo se spavalo, a danas je jasno svakome, sem redovnim gledaocima Informer trovačnice, da je vlast odgovorna što smo došli dotle da se svakodnevno vode rasprave o tome šta će se u slučaju jednog ili drugog rezultata izbora događati u noći 25. oktobra, posle objavljivanja rezultata, i danima kasnije. Pristalice međusobno nepomirljivih strana, optužuju suprotnu da su spremne za nasilje.

Pitanje nije samo političko. Zato će oko 90 odsto karaktera ovog teksta biti citati preuzeti sa raznih medicinskih sajtova i deo naravno od VI.

Ranije sam već pisao da je narcisoidni poremećaj ličnosti težak mentalni poremećaj, a da se „maligni narcizam u psihijatriji i političkoj psihologiji smatra njegovim najtežim i najopasnijim podtipom ili kombinacijom više ozbiljnih poremećaja: narcizma, antisocijalnog ponašanja (sociopatije), agresije, sadizma i paranoje“.

„Osobe sa osobinama Mračne trijade (u koje spada i maligni narcizam) često imaju ozbiljne poremećaje spavanja zbog sledećih psiholoških i neurobioloških mehanizama:

– Stanje stalne hiperbudnosti (hyperarousal): Njihov nervni sistem je neprekidno na oprezu. Budući da su duboko paranoični, stalno skeniraju okolinu u potrazi za potencijalnim pretnjama, izdajama ili napadima na njihov ego.

– Kognitivne petlje (cognitive looping): Mozak malignog narcisa se teško opušta. Uveče često upadaju u opsesivne misli…

Noćne ptice: Istraživanja pokazuju jasnu vezu između mračnih crta ličnosti i hroničnog ostajanja budnim do kasno u noć, jer noć vide kao vreme kada lakše mogu da kuju planove ili deluju bez ometanja“

Uz insomniju, između ostalih simptoma malignog narcizma su, da ponovim:

„Grandiozni osećaj sopstvene važnosti, superiornosti i nepobedivosti.

Neutaživa želja da se bude u centru pažnje.

Često laganje.

Arogancija

Netolerancija oponiranja, neodobravanja ili konfrontacije uz redovno izražavanje ljutnje.

Manipulisanje drugim ljudima i njihovo povređivanje.

Odsustvo empatije i kajanja.

Ponavljajuće nepoštovanje ili kršenje zakona i prava drugih.

Nesposobnost da se napravi razlika između ispravnog i pogrešnog.

Nedostatak odgovornosti.“

Uveren sam da ni kod jednog srpskog političara ove simptome ne prepoznajete.

Odgovori struke na hipotetičko pitanje šta se može očekivati kada bi nekim slučajem takva osoba bila na vlasti, što u Srbiji naravno nije slučaj, pa izgubila izbore, glase:

„Gubitak vlasti za osobu sa sindromom malignog narcizma koja je godinama sprovodila autoritarnu vlast predstavlja ultimativnu psihološku katastrofu. Može da reaguje:

1. Ekstremnom paranojom

Gubitak vidi isključivo kao rezultat „izdaje“, „globalne zavere“, „spoljnih neprijatelja“ ili „sabotaže“.

2. Taktikom „spaljene zemlje“ (sadističkom destrukcijom)

Pošto je njegova ličnost potpuno stopljena sa institucijom vlasti („Država – to sam ja“), gubitak moći doživljava kao sopstveni biološki ili psihološki kraj. NJegova logika postaje: Ako ne mogu da vladam ja, neće vladati niko.

– Spreman je da uništi institucije, ekonomiju ili stabilnost zemlje kako bi otežao posao naslednicima.

– Može svesno izazvati haos, nerede ili konflikte kako bi dokazao da je sistem bez njega neodrživ.

3. Narcističkim besom

Ovo nije običan bes, već nekontrolisana, slepa agresija izazvana dubokim stidom i javnim poniženjem (tzv. narcistička povreda). Reakcija uključuje:

– Otvorene pretnje i osvetoljubivost prema svima koji su doprineli njegovom padu.

– Nemogućnost racionalnog pregovaranja o mirnoj tranziciji vlasti, jer svaki kompromis vidi kao totalni poraz.

4. Ekstremnim poricanjem i kreiranjem alternativne realnosti

Da bi zaštitio svoj krhki ego od realnosti u kojoj više nije moćan, lider može pobeći u potpuno poricanje stvarnosti:

– Nastavlja da se ponaša kao da je i dalje na vlasti, ignorišući zvanične rezultate, zakone ili procedure.

– Formira paralelne narative za svoje preostale sledbenike, tvrdeći da je on jedini „legitimni“.

5. Psihološki slom i dekompenzacija

Kada svi odbrambeni mehanizmi (poricanje, bes, projekcija) otkažu i kada realnost gubitka moći postane neizbežna, nastupa teška psihološka dekompenzacija:

– Može pasti u duboku, psihotičnu depresiju.

– Gubitak spoljnog izvora moći može dovesti do potpunog gubitka smisla života, što u ekstremnim slučajevima vodi ka suicidalnim idejama ili aktima.“
A moguća reakcija opozicije u slučaju izbornog poraza?

„Reakcija opozicije i njenih pristalica na neuspeh na izborima zavisi od političkog konteksta, stepena poverenja u izborni proces i opšteg stanja u društvu. U demokratskim sistemima ove reakcije se kreću od mirnog prihvatanja poraza do uličnih protesta i institucionalne blokade.

Evo pregleda kako opozicija i njene pristalice najčešće reaguju u slučaju neuspeha:

1. Institucionalne i unutarstranačke reakcije

Priznavanje poraza i čestitka pobedniku, unutarstranačke reforme i ostavke, pravno osporavanje rezultata

2. Vaninstitucionalne reakcije i protesti

U zemljama sa nižim nivoom demokratije ili kada postoje ozbiljni dokazi o izbornim neregularnostima, reakcije se sele na ulice: ulični protesti i demonstracije, bojkot institucija, građanska neposlušnost u ekstremnijim slučajevima.

3. Psihološke reakcije pristalica

Kod samih glasača i aktivista opozicije, neuspeh izaziva širok spektar emocija: razočaranje i apatija, gnev i polarizacija, teorije zavere“

Kakva se reakcija opozicije može očekivati u nedemokratskim državama, posebno u kontekstu Srbije? Citiram:

„1. Vaninstitucionalna borba i protesti

– Ulični protesti i okupljanja: Pozivanje građana na demonstracije ispred ključnih institucija. Ovi protesti uključuju šetnje, blokade saobraćajnica i sednice na otvorenom.

– Radikalizacija metoda pritiska: Ekstremnije forme političke borbe, kao što su višednevni štrajkovi glađu ili blokade državnih institucija i fakulteta.

– Zahtevi za poništavanje izbora i međunarodnu arbitražu

2. Institucionalni potezi i strateške dileme

Unutar samog sistema, opozicija se suočava sa teškim odlukama:

– Pravna borba: Podnošenje velikog broja prigovora i žalbi lokalnim i republičkoj izbornoj komisiji, iako postoji opšte nepoverenje u to da će institucije promeniti ishod.

– Bojkot ili odbijanje mandata: inicijative za vraćanje osvojenih mandata ili privremeni bojkot parlamenta kako bi se delegitimizovala vlast, mada unutar same opozicije retko postoji potpuni konsenzus oko ovog koraka.

3. Unutaropoziciona fragmentacija i apatija pristalica

Neuspeh na izborima gotovo uvek pokreće unutrašnje krize:

– Međusobne optužbe: Opozicione stranke i koalicije često ulaze u krug prebacivanja krivice – raspravlja se o tome da li je strategija bila dobra, ko je bio „remetilački faktor“ i da li je trebalo izaći u jednoj, više kolona ili bojkotovati izbore. To redovno vodi ka dodatnom usitnjavanju (fragmentaciji) opozicione scene.

– Politička letargija glasača: Kod dela pristalica javlja se duboko razočaranje, pad motivacije i osećaj da su promene kroz institucije nemoguće. To rezultira apatijom i smanjenom spremnošću za učešće u narednim protestima ili izbornim ciklusima.

S druge strane, vladajuća opcija u tim trenucima obično nastupa sa pozicije „odbrane izborne volje građana“, proglašavajući proteste pokušajem destabilizacije zemlje i nelegalnog preuzimanja vlasti na ulici.“
Teško da iko može da pruži odgovor na pitanje šta nas čeka, sem javnosti nepoznatih ljudi obe strne koji u svojim štabovima planiraju, razrađuju akcione i reaktivne aktivnosti za izborni dan i noć, i one koji slede. Zato sam samo citirao moguće scenarije, ne usuđujući se da iznesem svoje mišljenje.

Autor je političar i diplomata, član Predsedništva Novog DSS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.