“Sklapački model proizvodnje završio svoju Odiseju”: Šta bi potencijalna nova vlast prvo morala da promeni u srpskoj ekonomiji? – Ekonomija

Kao neke od ključnih poteza ekonomisti koje je Danas pitao šta bi trebalo da budu prvi koraci u slučaju promene vlasti izdvajaju odlučnu borbu protiv korupcije, utvrđivanje stvarnog stanja javnih finansija, detaljno „češljanje“ ugovora o javnim projektima, reorganizaciju celokupnog javnog sektora, ali i promenu modela privrednog rasta.

Tako, na primer, doktor ekonomskih nauka i bivši državni sekretar u Ministarstvu za trgovinu Dragovan Milićević smatra da je srpska ekonomija trenutno pred nekoliko ključnih izazova.

Prema njegovim rečima, jedan je ograničen i usporen priliv stranih direktnih investicija jer je, kako kaže, postojeći model zasnovan na obilatim subvencijama i uz „sklapačke“ delatnosti motanja kablova „završio svoju Odiseju“.

„Sada kreće obrnut proces povlačenja i seljenja dividendi i reinvestirane dobiti preko granice. Već sada je to izraženo. U situaciji hroničnog deficita robne razmene, odnosno tekućeg bilansa, postoje dva izvora njegovog pokrivanja, ili krunjenje deviznih rezervi ili zaduženje“, navodi Milićević.

Ukazuje da se Srbija, nažalost, već decenijama nalazi u zamci „deficita blizanaca“ (označava istovremeno postojanje budžetskog deficita i deficita tekućeg bilansa), i ta situacija je, kako kaže, generalno podnošljiva samo dok se može zaduživati i pokrivati oba.

„Sledeća zamka su doznake kao tradicionalni izvor pokrića deficita. U situaciji u kojoj se trenutno nalazi evropska privreda i položaj naših radnika u njoj, teško da će to biti izdašan izvor“, ističe Milićević.

Ono što, dodaje, država mora i što je davno trebalo uraditi jeste forsiranje domaćih investitora jer, naglašava, „pare ostaju u zemlji“.

Ukazuje i da se „hvalimo rastom BDP-a“ koji je, navodi, de facto sada prevaziđena kategorija za ocenu uspešnosti jedne ekonomije, jer gleda samo fakturisanu realizaciju, a ne govori dovoljno o kvalitetu tog rasta i njegovom uticaju na životni standard.

„Glavna priča je posmatrati strateške grane koje proizvode razmenjiva dobra kao generatore stvaranja vrednosti. U obračun BDP-a ulazi kocka, klađenje, droga i prostitucija, pa ne verujem baš da narod od toga ima neke koristi“, navodi Milićević.

Smatra da su izazov i državna preduzeća. Ističe da je EPS posebna priča, kao i ostala velika javna preduzeća u kojima je došlo do velike devastacije poslovnog kvaliteta i pada rentabilnosti i novčanog potencijala.

„Epilog je da ta preduzeća sada, kada se gleda poslovni potencijal i generisanje nove vrednosti, daleko manje vrede nego pre 10 godina“, ukazuje Milićević.

Stručnjak za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne studije Branimir Jovanović kaže da će nova vlast imati pune ruke posla u oblasti ekonomije nakon izbora, jer je, ističe, trenutna vlast preduzela brojne populističke mere kako bi povećala svoju popularnost pred izbore, a koje su teško održive na duži rok.

„Izdvojio bih dva izazova. Prvi i najhitniji biće sređivanje javnih finansija. Snižavanje cena lekova, smanjenje dažbina na gorivo, povećanje plata i penzija, brojne jednokratne isplate – sve su to mere koje je teško održati na duži rok bez povećanja poreza. Zato će nova vlast morati ili da smanji pojedine rashode ili da poveća poreze, što nije popularno. Stanje nije toliko ozbiljno, država nije pred bankrotom, ali nešto će morati da se preduzme, i to će svakako zaokupiti pažnju nove vlasti tokom prvih nekoliko meseci“, smatra Jovanović.

Drugi izazov je, prema njegovom mišljenju još važniji, posebno na duži rok, a to je promena ekonomskog modela.

Naš sagovornik ističe da model iz poslednjih desetak godina, koji se zasniva na privlačenju stranih investicija putem niskih plata, niskih poreza i brojnih povlastica, u kombinaciji sa velikim državnim investicijama, pre svega u autoputeve, „nema više goriva“.

„Javne investicije treba nastaviti, ali ih više usmeriti ka železnici, javnom prevozu i obnovljivim izvorima energije, a ne samo u autoputeve. Stranih investicija više neće biti toliko kao ranije, niti će moći da se privlače na isti način, pa će fokus morati da se pomeri ka kvalitetnijim i visokotehnološkim investicijama“, ukazuje Jovanović.

I najvažnije, dodaje, država će morati mnogo više da podržava domaća preduzeća, posebno ona koja su izvozno orijentisana i imaju potencijal za rast, kroz aktivnu industrijsku i inovacionu politiku, kako bi ona postala novi motor ekonomskog rasta.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Nišu Boban Stojanović smatra da bi prvi korak trebalo da bude utvrđivanje realnog stanja javnih finansija, investicija i ukupnih davanja države.

„Drugi korak trebalo bi da bude reorganizacija javnog sektora, uključujući i lokalne samouprave“, navodi Stojanović.

Kao treći korak izdvaja promenu privredne strukture i novu industrijsku politiku, uključujući i politiku regionalnog razvoja, koja bi uticala na razmeštaj industrijskih, odnosno privrednih subjekata.

„Nedostaje osmišljena politika regionalnog razvoja“, kaže on.

Kada je reč o tome šta bi dugoročno moglo da snizi troškove života, umesto privremenih kontrola cena, Stojanović kao jedno od ključnih rešenja vidi jačanje konkurencije kroz uvođenje novih igrača na tržište.

Takođe, smatra da treba rešiti i druge probleme u trgovini, uključujući visoku koncentraciju na pojedinim tržištima. Kao primer navodi tržište kafe, za koje kaže da je „70 odsto u rukama jednog privrednog subjekta“.

Stojanović ističe da je zbog toga važno raditi i na efikasnijoj poljoprivredi, jer bi veća ponuda mogla da utiče na snižavanje cena, ali i na konkurentnost domaće privrede u odnosu na uvozne proizvode.

On zaključuje da bi se kroz povećanje konkurencije dugoročno moglo uticati na cene, dok je intervencija države, kako navodi, opravdana u situacijama kada je potrebno zaštititi životni standard, poput mera koje se trenutno odnose na naftne derivate.

Ekonomista Ljubomir Madžar smatra da bi među prvim potezima ekonomske politike trebalo da bude odlučna borba protiv korupcije, odnosno stvaranje mehanizama koji bi je sveli na najmanju moguću meru.

Kao drugi važan korak navodi temeljnu reviziju javnih projekata koji su trenutno u izgradnji. Prema njegovom mišljenju, potrebno je preispitati njihovu opravdanost i utvrditi koje projekte treba nastaviti, a koje obustaviti.

Madžar se zalaže i za promenu odnosa države prema poljoprivredi, ocenjujući da je dosadašnja politika prema tom sektoru dovela do njegovog ozbiljnog urušavanja i da je treba prekinuti.