Građevinski inženjer o urušavanju temeljne jame na Voždovcu: Građevinska industrija u raljama nestručnosti i korupcije – Ekonomija

Dragan Dingarac, građevinski inženjer i autor knjige „Project management bez iluzija“ koja ušravo na primerima iz prakse ukazuje na stanje građevinske industrije, ali i struke, ocenio je za Danas da se građevinski stručnjaci konstantno suočavaju sa zahtevima da se zaobiđu zakoni i propisi.

On ističe da su zaštitu temeljne jame nekada radili posebni inženjeri sa licencom 316, koji su imali posebna znanja, ali da je ta licenca ukinuta i sada svi inženjeri sa licencom 310 mogu to da rade.

„U zaštiti temeljnih jama i u čeličnim konstrkcijama vidim najveće probleme u građevini, jer je tu potrebno mnogo znanja“, upozorava on.

Dingarac ističe da nije video projekat i da je teško reći zašto je došlo do urušavanja jame u Vojvode Vlahovića, ali da se na slikama vidi da su udareni šipovi, kao i da je napravljena naglavna greda.

„Iznad je potporni zid, valjda su mislili da ima uklještenje u naglavnoj gredi. To nisam do sada video“, ističe on.

Dingarac napominje i da moraju da se ispoštuju sve faze gradnje koje projektant propiše i ako se ne nešto preskoči ulazi se u rizik.

„Mora i da se ispita zemljište, a ljudi grade hiljade kvadrata bez ijedne bušotine. Uzimaju rezultate sa nekog obližnjeg gradilišta. Recimo, na projektu od 57.000 kvadrata investicija je oko 47 miliona evra. Bušotine i analiza zemljišta su trošak od petanestak hiljada evra. Tolika je ušteda, a može sve da propadne“, napominje on.

Naš sagovornik koji je radio u svim fazama izgradnje, od projektanta, preko nadzora, predstavnika investitora, do konsultanta i izvođača radova, ističe da je, kada bi ga terali da radi protivno propisima napuštao projekat, a takvi zahtevi se pojavljuju konstantno.

„Samo je pitanje da li je to manje ili više važno. Svako u lancu izgradnje ima svoj interes i ulogu u tome, ali sve kreće od investitora. I sam sam na jednom projektu imao urušavanje jame. Kada sam dođao tamo rekli su mi da je vlasnik tražio da se kopa šire od projekta. Investitori i ne moraju da budu u struci, oni angažuju stručnjake, ali problem je što oni nemaju integritet“, kaže Dingarac.

On ističe i da izvođači radova ili rade na državnim projektima ili su i sami investitori.
„Ne možete danas u građevini da izbegnete takve stvari. Ja sam imao sreće da radim na nekoliko velikih privatnih projekata. Radili smo i na nekoliko zgrada u Beogradu na vodi, ali sam postao nepoželjan kada sam otišao sa studentima u Novi Sad“, ističe on.

Izvođači radova znaju loše da ugovore posao, da olako prihvate iako nemaju celu dokumentaciju kod davanja ponude.

„Onda su oni delimično ucenjeni od strane investitora. Kada loše procene posao, onda se javljaju unutrašnji pritisci da se finansijski ispliva iz projekta“, priča naš sagovornik.

On ističe i da kod nas ima slučajeva da jedan inženjer bude nadzor na čak 22 projekta.
„On ni fizički ne može da stigne da obiđe to. To su često stariji ljudi, u penziji, koji imaju licencu. Onda oni potpisuju stanja na neviđeno, ta 150-200 evra mesečno. Nadzor često nema integritet da kaže ne investitoru koji ga je angažovao, jer žive od provizije“, napominje Dingarac dodajući da je njegov predlog da se propiše da izvođač i nadzor mogu biti na najviše dva objekta i to da budu na određenoj maksimalnoj udaljenosti jedan od drugog.

On ukazuje na sistemsku grešku, koju je država napravila zbog lažnog napretka na Duing biznis listi.
„Uveli su pravilo da tehnička kontrola ne kontroliše Projekat za izvođenje (PZI), već samo Projekat za građevinsku dozvolu (PGD). PGD sam po sebi ne sadrži ništa korisno, osim onoga što zanima lokalnu samoupravu a to su bruto kvadrati i naplata takse koja se prema njoj izračunava. Da bi se naša politička elita pokazala kao brza u izdavanju dozvola, obesmišljen je proces tehničke kontrole. PZI niko ne gleda, osim protivpožarne policije, ali samo u svom domenu“, objašnjava Dingarac dodajući da u projektu građevinske dozvole ni ne nema detalja zbog kojih se jama u Vojvode Vlahovića urušila.

Prema njegovim rečima, oni koji obavljaju tehničku kontrolu su dodatno obesmišljeni našim mentalitetom i najčešće je investitori plaćaju kao dodatnu uslugu samoj projektantskoj kući da ona sama „završi“ i tehničku kontrolu tog projekta građevinske dozvole, jer je neophodna za izdavanje dozvole.

„Između tehničke kontrole i projektanata kao u našoj jadnoj fudbalskoj ligi igra se „3 za 3″. Jedni drugima overavaju projekte bez gledanja, realan rad i trošak usluge ne postoji“, upozorava on dodajući da inženjere koji paze na propise investitori kritikuju da „usporavaju, smetaju, zakeraju“.

„Mnogi stručnjaci su“, kaže on, „razočarani i odlaze u inostranstvo“.

On ukazuje na još jedan veliki problem za naše građevinarstvo.

„To je prelazak sa JUS na Eurokod standard. Mi smo došli u siotuaciju da nemamo nijednu generaciju studenata koji su fakultet završili po novom standardu. Plus je potrebno još tri godine arda da bi se polagalo za licencu. Meni su dolazili projekti, pola po JUS-u, pola Eurokod, ljudi uzimaju iz jednog i drugog šta im odgovara. Niko, ni inženjerska komora, nije držao obuke da to odslušamo, d apolažćemo za licence, jer se radi o potpuno drugom sistemu“, zaključuje on.