Fabrika dronova sa Izraelom: Šta se zna, a šta i dalje ostaje tajna? – Ekonomija

„Mi ćemo u septembru da otvorimo fabriku dronova, sa Izraelcima“, rekao je Vučić 8. avgusta na konferenciji za medije sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim. Kao moguće datume otvaranja najavio je 15. ili 20. septembar.

A šta javnost do sada zna o ovom srpsko-izraelskom projektu? Činjenica je da se ne zna mnogo.

O otvaranju ove fabrike Vučić je prvi put govorio u decembru prošle godine. Na polaganju kamena temeljca za novu zgradu Ministarstva odbrane i Generalštaba na Banjici, Vučić je prvi put javno najavio veliku fabriku vojnih dronova.

Tada je rekao da će fabrika biti otvorena krajem marta ili najkasnije početkom aprila 2026. godine i da će proizvoditi „visokosofisticirane dronove“. Naglasio je da nije reč o postojećim domaćim sistemima „Komarac 1“ i „Komarac 2“, već o mnogo naprednijim letelicama.

Takođe je rekao da će se proizvodnja odvijati u Srbiji sa „jednom velikom stranom silom“, ali tada nije imenovao partnera.

Međutim, do otvaranja fabrike nije došlo na proleće, kako je prvobitno najavio predsednik.

O ovom projektu Vučić je ponovo govorio početkom marta, na predstavljanju nacionalne strategije „Srbija 2030“.

U međuvremenu su BIRN i Haaretz otkrili da je Srbija dogovorila proizvodnju dronova na svojoj teritoriji sa izraelskim vojnim gigantom Elbit Systems, kompanijom koja je godinama kritikovana zbog svoje uloge u izraelskim vojnim operacijama u Gazi i na Zapadnoj obali.

Takođe su otkrili da će Elbit imati 51 odsto vlasništva u fabrici dronova, dok će 49 odsto pripasti domaćem Jugoimport SDPR-u.

Prema dokumentima do kojih su došli BIRN i Haaretz, kao i navodima dva nezavisna izvora, planira se proizvodnja dve vrste dronova – za bliske i daleke misije.

Nekoliko dana kasnije, predsednik Vučić je, odgovarajući na pitanje novinara da li je Izrael država koja će sa Srbijom proizvoditi vojne dronove, potvrdio ovu informaciju.

„Ne umemo mi da napravimo dronove kakve ume Izrael da napravi. Ja se time dičim, zajednički ćemo to da radimo, biće pola-pola, 50-50″, rekao je Vučić sredinom aprila na obeležavanju Dana Odreda vojne policije za specijalne namene „Kobre“. I dodao da će Srbija tako imati „najbolje dronove u ovom delu sveta“.

Objasnio je i šta očekuje od nove tehnologije: dronovi neće biti jeftini, ali će biti „strahovito efikasni“. Biće namenjeni i za dejstvo protiv žive sile i oklopnih vozila.

Vučič je tada rekao da od Izraela Srbija dobija pamet i inovativnost, dok bi srpski stručnjaci kroz projekat trebalo da steknu znanje koje će im u budućnosti omogućiti da takve sisteme proizvode samostalno.

Međutim, u vezi sa ovim projektom i dalje ostaju brojna otvorena pitanja.

Kada je potpisan ugovor o izgradnji fabrike? Šta tačno piše u dokumentu koji su dve strane potpisale? Koliko će tehnologije Izrael preneti Srbiji? Da li će fabrika zaista proizvoditi dronove ili će se posao svesti na njihovo sklapanje? Koliko je investicija koštala, koliko ulaže izraelski Elbit, a koliko srpski Jugoimport? Da li je Srbija obezbedila subvencije i, ako jeste, u kom iznosu?

Otvoreno je i pitanje lokacije proizvodnje.

Kao moguća lokacija prvo su se pominjali Šimanovci, odnosno zakupljeni prostor čiji je vlasnik kompanija za proizvodnju vojne opreme PR-DC Željka Mitrovića, o čemu je pisao BIRN.

Međutim, kasnije je Radar došao do saznanja da bi fabrika mogla biti izgrađena u Utvi u Pančevu. Nakon toga kao moguća lokacija pominjan je i Vojnotehnički institut u Žarkovu.

Zašto saradnja sa Izraelom nije iznenađenje?

Elbit Systems je velika izraelska kompanija koja se bavi vojnom tehnologijom. Nije samo proizvođač dronova – razvija i proizvodi sisteme za kopnenu vojsku, artiljeriju i avijaciju, kao i bespilotne letelice, sisteme za izviđanje, elektronsko ratovanje, optoelektroniku, komunikacije i municiju.

Prema najnovijem godišnjem izveštaju kompanije, Elbit je 2025. godine imao 7,94 milijarde dolara prihoda, 28,1 milijardu dolara narudžbina i više od 20.000 zaposlenih.

Kompanija je nastavila da raste i tokom 2026. godine. U prvom kvartalu imala je 2,19 milijardi dolara prihoda, dok je iznos narudžbina dostigao 30,2 milijarde dolara.

Srbija već ima veliki posao sa Elbitom.

Elbit Systems je u novembru 2024. saopštio da je dobio ugovore vredne oko 335 miliona dolara sa jednom neimenovanom evropskom državom za isporuku PULS raketnih sistema i Hermes 900 bespilotnih letelica. Vučić je narednog dana potvrdio da je Srbija zaključila ugovore za nove raketne sisteme i dronove.

Nakon toga je u avgustu prošle godine „Globes“ objavio da je jedna „evropska zemlja“, koja je zatražila da ostane neimenovana, kupila od kompanije Elbit Systems odbrambena rešenja u vrednosti od 1,63 milijarde dolara. Ubrzo je otkriveno da je reč o Srbiji.

Zato fabrika nije izolovan projekat. Ona je deo mnogo šireg srpsko-izraelskog vojnog aranžmana.

Radulović: Srbija ima iskustvo, ali je ključan transfer izraelske tehnologije

Jedno od važnih pitanja koje se otvara jeste da li Srbija ima dovoljno stručnog kadra i iskustva za ozbiljnu serijsku proizvodnju vojnih dronova.

Vojni analitičar Vlade Radulović smatra da Srbija u osnovi ima iskustvo koje je potrebno za proizvodnju bespilotnih letelica, ali da mnogo zavisi od toga o kakvim će se platformama konkretno raditi.

Radulović podseća da Srbija već ima iskustva u proizvodnji različitih kategorija bespilotnih letelica, navodeći „Komarac“, za koji je, ukazuje, razvijeno nekoliko varijanti – „Komarac 1“, „Komarac 2“ i „Komarac 3“, kao i varijanta presretača…

Takođe, ističe da Srbija ima iskustva i sa većim platformama, poput „Vrapca“ i „Pegaza“, koji su namenjeni drugačijim zadacima.

Zbog toga, smatra on, sama činjenica da se ulazi u proizvodnju dronova ne predstavlja potpuni početak za domaću industriju.

Ipak, dodaje Radulović, jedno je imati iskustvo u razvoju i proizvodnji pojedinačnih sistema, a drugo organizovati ozbiljnu serijsku proizvodnju. Upravo tu, prema njegovoj proceni, ostaje više nepoznanica.

Za sada nije poznato ni ko će sve biti uključen u proizvodni proces. Radulović kao potencijalne domaće kapacitete izdvaja Vojnotehnički institut, ali i pančevačku Utvu, koja je deo Jugoimporta.

Međutim, kako kaže, za pokretanje ozbiljne proizvodne linije neće biti dovoljno samo domaće iskustvo. Radulović očekuje da će početak posla pratiti i podrška izraelskih stručnjaka.

„Ja sam prilično siguran, nemam dokaza, ali sam siguran da će početak tog posla pratiti podrška izraelskih stručnjaka“, kaže Radulović.

Upravo se na ovom mestu otvara jedno od ključnih pitanja celog projekta: da li će Srbija dobiti deo tehnologije potrebne za samostalnu proizvodnju ili će se posao uglavnom svesti na sklapanje dronova čije se ključne komponente proizvode u Izraelu.

Radulović kaže da je odgovor na to pitanje trenutno skriven u samom dogovoru između dve zemlje, o kojem javnost ne zna dovoljno. Ipak, smatra da određeni transfer tehnologije mora da postoji.

„Sasvim je sigurno da će Izrael nešto morati da da, jer ovde govorimo o platformi koju Elbit već proizvodi. U tom smislu moraćemo da dobijemo nešto“, navodi Radulović.

To, međutim, ne znači da će izraelska kompanija Srbiji staviti na raspolaganje kompletnu tehnologiju, dodaje Radulović.

„Naravno da ne treba očekivati da će Izraelci stoprocentno učiniti dostupnim, jedan deo svakako da hoće“, kaže on.

Postavlja se i pitanje da li bi nova fabrika mogla da potisne ili ugrozi postojeće domaće projekte, pre svega „Komarac“, „Vrabac“ i „Pegaz“.

Radulović ne očekuje da će doći do direktne konkurencije, jer bi nove platforme, prema onome što je do sada poznato, trebalo da popune deo spektra koji domaća industrija nije uspela u potpunosti da osvoji.

„Ne bih rekao da pravi konkurenciju, jer, bar prema onome što je poznato, u pitanju će biti platforme koje mi ne proizvodimo“, kaže on.

Poseban problem vidi u većim platformama, koje lete na većim visinama i imaju veći domet. Srbija, prema njegovoj oceni, tu još nema dovoljno razvijenu proizvodnu bazu.

Kao primer navodi upravo „Pegaz“, čiji je razvoj imao probleme zbog kojih je Srbija potražila pomoć i podršku u Kini.

Zato bi saradnja sa Elbitom, smatra Radulović, mogla da donese dva pozitivna efekta. Prvi bi bio jačanje domaćeg znanja i proizvodnih kapaciteta, a drugi izlazak na međunarodno tržište uz partnerstvo sa velikom izraelskom kompanijom.

Ko će kupovati dronove?

Na pitanje ko bi mogao da bude prvi kupac novih dronova, Radulović ne vidi mnogo prostora za dilemu. To bi, pre svega, trebalo da bude Vojska Srbije.

„Ono oko čega dileme nema i mislim da je to negde direktno ili indirektno rečeno, to će svakako biti Vojska Srbije, što je negde i logično. Prvo ide za vaše potrebe“, kaže on.

Međutim, ne isključuje mogućnost da bi višak kapaciteta mogao da bude usmeren na izvoz. „Pretpostavljam da će ta novoosnovana srpsko-izraelska kompanija izaći i na svetsko tržište“, navodi Radulović.

Takva proizvodnja bi, prema njegovoj proceni, mogla da bude zanimljiva i državama koje ne sarađuju sa Izraelom ili ne žele da direktno kupuju izraelsko naoružanje.

„S jedne strane, to je možda i win-win situacija, jer one zemlje koje nemaju ostvarenu saradnju sa Izraelom ili koje izbegavaju da direktno kupuju naoružanje od Izraela, pronaći će, uslovno rečeno, neku alternativu u Srbiji. Dakle, ako hoće isti kvalitet, ali da ne bude baš Izrael taj koji proizvodi“, objašnjava Radulović.

S druge strane, dodaje, saradnja sa Elbitom mogla bi da bude važna referenca za nastup na međunarodnom tržištu. „Kada se pojavite kao neko ko je u sistemu Elbita, to nosi određenu težinu“, kaže on.

Kada je reč o tvrdnjama da se dronovi iz nove fabrike proizvode za potrebe Ukrajine, Radulović smatra da je o tome za sada iluzorno govoriti.

„Imaju Ukrajinci prilično svojih kompanija za proizvodnju dronova unutar Ukrajine, zatim tu je Poljska, Nemačka. Mislim da je to za sada iluzorno pričati“, zaključuje Radulović.