Biti živ ili mrtav, pitanje je sad – Nenad Kulačin

Pre neki dan je preminuo moj kolega. Miloš Živković bilo mu je ime i prezime. Uz ime imao je i nadimak Beta koji je stekao tako što je bio dopisnik novinske agencije Beta iz Šapca.

Zajedno sa ostalim kolegama iz Šapca, kojih nije baš toliko malo, obeležio je jedan period života grada na Savi. Teška bolest je i njega dočekala, a život, kako zna da odvuče na svoju stranu, učinio je da prva stranica knjige zaborava bude okrenuta. Ostati bez posla u novinarstvu u poslednjih 15 godina nije lako. Naročito ako taj neko nije spreman da poklekne, odnosno, narodski rečeno, da se proda.

Miša Beta nije savio kičmu kao mnoge njegove kolege i to je imalo svoju cenu. I onda je došla vest o kraju njegovog života. Ta vest je dovela do još jedne poražavajuće činjenice koja govori o propasti naše profesije, potpunom odsustvu solidarnosti i neobjašnjivoj nezainteresovanosti za sudbinu kolega i koleginica.

Našeg kolegu Mišu Betu ispratilo je, između ostalog, samo sedmoro kolega iz Šapca. Mnoge kolege sam očekivao na sahrani. Nisam ih video. Tačno je da je bila ogromna vrućina, a mi novinari baš i nismo u nekoj vrhunskoj formi. To, međutim, nije stvarni razlog za izostanak. Pre će biti da se radi o neopisivom bolu u donjem delu stomaka za kolege i njihove sudbine.

Slika i prilika o tome kakva je naša profesija. Novinarstvo je postalo potpuno nesolidarno i to je osećaj koji me godinama proganja. Ako nismo spremni i sposobni da kolegi odemo na sahranu, teško je da se može očekivati nešto drugo. Ionako smo obeleženi kao strani plaćenici, domaći izdajnici, ustaše itd. Glupo bi bilo još i da se ispomažemo i poštujemo.

I sada kada bih ja rekao da je za ovakvo stanje kriv, znate već ko, mnogi bi se smejali. Međutim, tako je. Onog trenutka kada je dotični uspeo da od naše profesije napravi PR agenciju za svoje prohteve, tog trenutka smo krenuli ka dnu. Nije da mu nismo bili blizu i pre toga, ali smo se nekako držali. Sada je dno iznad nas, što reče Rale Milenković, a rovovi su iskopani.

Sa druge strane, živimo u vreme kada umrlog ratnog zločinca veličaju mladi naraštaji koji se nisu ni rodili kada su tog „Srbendu“, prerušenog u babu, uhapsili državni organi i isporučili Haškom tribunalu. Taj ratni zločinac je odgovoran za smrt nekoliko desetina hiljada ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući i pripadnike sopstvenog naroda.

Plakao je kada je sa vojne kape morao da skine petokraku, ali se brzo prilagodio kokardi i postao miljenik nacionalno opredeljene Srbije, uključujući tradicionalne branitelje srpstva – radikale, socijaliste, julovce. Sada mu spremaju sahranu sa najvišim državnim počastima, a glavna počast bi trebalo da bude prisustvo predsednika Srbije na toj državnoj sahrani. Dva su moguća scenarija, bez obzira na to što se ministar pravde izlajao o sahrani sa najvišim državnim počastima, a onda se korigovao i obećao dostojanstvenu sahranu.

Prvi je taj da sahrane neće biti dok predsednik Srbije ne podnese ostavku i onda u svojstvu „običnog“ građanina, u punom kapacitetu nosioca SNS liste za izbore, možda čak i ponese kovčeg do večne kuće ratnog zločinca. Drugi je da Hag uopšte i ne dozvoli da ratni zločinac bude sahranjen u nekoj srpskoj raki. Nije nemoguće da međunarodna zajednica odluči tako nešto.

U međuvremenu se nižu predlozi da se ratnom zločincu obezbedi povorka kroz Beograd. Predsednik Srbije je dao svoj veliki doprinos time što je svoje redare na predizbornom skupu u Užicu odenuo u prsluke sa likom i delom ratnog zločinca. Ko zna šta nas sve čeka u Novom Sadu. Široka je lepeza naprednjačke kreativnosti po pitanju zločina i zločinaca.

Srbija je davno usvojila pravni akt u svojoj skupštini kojim priznaje presude Haškog tribunala. Napredna vlast taj akt nije povukla niti ga je stavila van snage. Ako je neko proglašen za ratnog zločinca, o kakvoj državnoj sahrani govori ministar pravde?

Mnogo će vremena u Srbiji proći dok smrt ne budemo vrednovali onako kako bi to trebalo. Do tada ćemo svi, poput Miše Bete, odlaziti u tišini, a ratni zločinci uz državnu pompu i počasti.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.