Vladimir Cvijan, Oliver Ivanović, nadstrešnica: Predlog odborničke grupe Dr Dragan Milić za nazive ulica u Nišu – Društvo
Miljković je pozvala građane da im upute „predloge ličnosti koje su bile neposredne ili posredne žrtve Vučićeve vlasti od 2012. godine, a zaslužuju da neka ulica u Nišu ponese njihovo ime“.
U obrazloženju prve takve inicijative, koju je podnela prošlog meseca u ime odborničkih grupa „Dr Dragan Milić“ i Koalicije za Niš, Miljković je navela da je bez obzira na krajnji ishod istrage Cvijanove smrti, neophodno očuvati sećanje na njega „kao važnog činioca jedne tamne istorijske epohe“.
„Činjenica da smrt ovog visoko pozicioniranog političara i advokata koji je za života ustao protiv nepočinstava onih koji su i dalje na vlasti nikada nije istražena, Vladimira Cvijana na neki način čini simbolom patnje građana Srbije pod trenutnom vlašću“, navodi se u odborničkoj inicijativi.
Miljković kaže da takva inicijativa ne presuđuje ono što institucije nisu utvrdile, ali da istovremeno znači da političke opcije koje su je podnele ne prihvataju da ćutanje bude način na koji se rešavaju neprijatne teme.
„Koliko je ta tema neprijatna za vlast najbolje se videlo na samoj sednici Skupštine grada, kada je zavladao muk dok sam za govornicom obrazlagala inicijativu. Tišina je bila neprijatna na strani gde sede naprednjački odbornici, ali se sa druge strane, iz redova opozicije, čulo odobravanje“, kaže ona za Danas.
Prema njenim rečima, inicijativa suštinski nije podneta zbog Cvijanovog političkog i profesionalnog rada, već pre svega zbog potrebe da se „sačuva sećanje na čoveka čiji je životni put pokazao koliko je opasno suprotstaviti se moći kada ta moć počne da potiskuje zakon i institucije“.
„Upravo zato želimo da ime Vladimira Cvijana ostane u javnom prostoru. Uz njega ne treba zaboraviti ni sve druge ljude koji su stradali za vreme aktuelne vlasti, a čije porodice i javnost još čekaju potpunu istinu i odgovornost. Od žrtava političkog nasilja i nerešenih smrti, preko Olivera Ivanovića i Stanike Gligorijević, do žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu – niko ne sme da bude samo broj u nekom policijskom ili tužilačkom spisu. Moramo da pamtimo žrtve, a ne samo funkcionere“, kaže Miljković.
Cvijan je, inače, bio konsultant, savetnik i generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića (2004- 2010), a zbog, kako je sam kazao, neslaganja oko reizbora sudija, u martu 2010. je napustio Predsedništvo, i već narednog meseca pristupio Srpskoj naprednoj stranci.
Tadašnji potpredsednik SNS Aleksandar Vučić predstavio je Cvijana kao jednog od najboljih advokata u Srbiji, tvorca 70 zakonskih predloga i jednog od najpriznatijih pravnih stručnjaka u Evropi. Cvijan je od 2012. bio narodni poslanik SNS.
Krajem 2013. počeo je da se suprotstavlja politici Vučića, koji je tada bio potpredsednik Vlade, optužujući ga, po navodima medija, za zloupotrebu Ustava i zakona, dikaturu, kriminal i nameštanje afera političkim protivnicima. U decembru te godine najavio je nameru da se kandiduje za predsednika SNS, a neposredno nakon toga je podneo krivičnu prijavu protiv Vučića zbog toga što je navodno pokušao da ga fizički napadne na sednici Predsedništva SNS.
Krajem decembra 2013. ipak je napustio SNS i podneo ostavku na sve stranačke funkcije. U januaru 2014. pridružio se manjoj opozicionoj Reformističkoj stranci, sa sedištem u Nišu, postavši njen predsednik. Ubrzo nakon toga, nestao je iz javnog života.
Prema zvaničnoj verziji, preminuo je u januaru 2018. godine utapanjem u Dunavu, ali je njegova smrt skrivana od javnosti pune tri godine, do marta 2021. Takva činjenica podgrejala je teorije o navodnom zataškavanju i potencijalnom političkom ubistvu. Više javno tužilaštvo u Beogradu je slučaj proglasilo samoubistvom utapanjem i arhiviralo ga.
Vladajuća skupštinska većina okupljena oko SNS za sada se nije izjašnjavala o ovoj inicijativi, niti su je njeni predstavnici komentarisali.
Hronologija
Osim Vladimira Cvijana, od 2012. godine bilo je više kontroverznih smrti koje su u manjoj ili većoj meri dovođene u vezu sa vlašću. Neke od njih nisu procesuirane ili su bez sudskih epiloga, a neke su sa upitnim ishodima.
1. Helikopter Vojske Srbije (2015)
Vojni helikopter se srušio 13. marta 2015. godine u blizini aerodroma „Nikola Tesla“ tokom akcije spasavanja bolesne bebe iz Novog Pazara. Poginulo je svih sedam osoba u letelici, od kojih su četiri člana posade, dva zdravstvena radnika i beba. Zvanična istraga Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i vojnih komisija nije ukazala da je let organizovan pod političkim pritiskom, ali je deo medija i javnosti ukazivao da je da je takvog pritiska bilo, a da je cilj leta bila medijska promocija ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara, koji su navodno čekali sletanje na civilnom aerodromu, uprkos katastrofalnim meteo uslovima. Izveštaji su pokazali da je helikopter preusmeren sa bezbednijih vojnih lokacija ka Surčinu. Politički vrh je odbacio odgovornost, a Aleksandar Vučić, koji je tada bio premijer, izjavio je: „Ne dam Gašića i Lončara”. Niko od političkih zvaničnika nije krivično odgovarao.
2. Savamala (2016)
Tokom nelegalnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u Savamali u noći između 24. i 25. aprila 2016. maskirani ljudi sa fantomkama su vezali i maltretirali Slobodana Tanaskovića, noćnog čuvara jednog od objekata. Mesec dana nakon tog događaja, u maju 2016, čuvar Tanasković je preminuo na VMA. Zvanično je saopšteno da je umro usled zdravstvenih komplikacija, ali je u javnosti ostala sumnja da je njegova smrt ubrzana stresom, pretrpljenim strahom i potencijalnim pritiscima jer je bio jedini direktni svedok koji je video lica nekih napadača.
Izveštaj tadašnjeg Zaštitnika građana Saše Jankovića potvrdio je da je policija te noći odbila da reaguje na pozive građana koji su prijavljivali da ih maskirani ljudi maltretiraju, vezuju i oduzimaju im telefone. U izveštaju je navedeno da je operaterima u policiji „sa vrha“ naređeno da građane upućuju na Komunalnu policiju i da policijske patrole ne izlaze na teren.
Tadašnji premijer Aleksandar Vučić je u maju 2016. kazao da je onaj ko je organizovao rušenje tokom noći i pod fantomkama „kompletan idiot“ jer je to trebalo uraditi „usred bela dana“ uz građevinske mašine i po zakonu. Nešto kasnije on je kazao da „iza onoga što se desilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“. U aprilu 2023. je rekao da je „lično naložio rušenje udžerica“ kako bi se izgradio projekat „Beograd na vodi“, naglašavajući da je ponosan na taj projekat. Jedini osuđeni za slučaj „Savamala“ je Goran Stamenković, šef smene u beogradskoj policiji u noći rušenja, koji je 2018. osuđen na pet meseci uslovne kazne za nesavestan rad, odnosno neodazivanje na pozive građana. Stamenković je kasnije rekao da je bio ucenjen od strane najviših policijskih i državnih čelnika da preuzme krivicu kako bi se zaštitili viši nivoi vlasti.
3. Oliver Ivanović (2018)
Lider Građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda” Oliver Ivanović ubijen je s leđa sa šest metaka ispred kancelarije svoje stranke u Severnoj Mitrovici 16. januara 2018. godine. Pre ubistva Ivanović je bio izložen agresivnoj medijskoj i političkoj kampanji na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, posebno na Televiziji Pink, gde je etiketiran kao „izdajnik”. On sam je pre nego što je ubijen upozoravao da je Milan Radoičić, kontroverzni biznismen i potpredsednik Srpske liste, neformalni vladar i maligni „centar moći“ na severu Kosova i Metohiji.
Osnovni sud u Prištini je 2025. proglasio Radoičića odgovornim za organizovanje kriminalne grupe koja je ubila Olivera Ivanovića i preduzela korake za uništavanju dokaza i ometanje istrage. Istom presudom četvorica saučesnika osuđena su na višegodišnje kazne zatvora. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je više puta odbacio bilo kakvu umešanost Radoičića u ovo ubistvo, navodeći da je on „saslušan u Beogradu“ i da je „prošao poligrafsko ispitivanje“. Tvrdio je da su optužbe protiv Radoičića plasirane od strane „pojedinih stranih službi i prištinskih organa“ sa ciljem da se zvanični Beograd i on lično direktno povežu sa ubistvom. Prema dostupnim podacima, Radoičić se nalazi negde u centralnoj Srbiji, gde se sklonio nakon oružanog sukoba u selu Banjska na severu Kosova. Nalogodavci i neposredni izvršioci Ivanovićevog ubistva nisu osuđeni.
4. Naplatna rampa Doljevac (2019)
U saobraćajnoj nesreći na naplatnoj rampi Doljevac 31. januara 2019. godine službeni automobil u kojem se nalazio tadašnji direktor Koridora Srbije i funkcioner SNS Zoran Babić udario je u vozilo koje je stajalo na rampi, pri čemu je poginula Stanika Gligorijević. Osnovni i Apelacioni sud u Nišu zvanično su za to osudili Babićevog vozača, ali je u javnosti ostala snažna sumnja da je za volanom bio sam Babić. Ključna kontroverza u ovom slučaju je nedostatak dva minuta snimka sa bezbednosnih kamera na naplatnoj rampi na kojima se može videti trenutak sudara. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je kazao medijima da je video snimak i da je on „užasan”, te javno obećao medijima da će tražiti njegovo objavljivanje, a porodici stradale Stanike lično ponudio da ga pogledaju. Kasnije je negirao da je ikada obećao javno objavljivanje snimka. Kompletan snimak nikada nije dostavljen tužilaštvu i sudu.
5. Inspektor Dejan Jović (2020)
Dejan Jović, zamenik načelnika Odeljenja za krvne i seksualne delikte beogradske policije, preminuo je u julu 2020. godine u bolnici, zvanično od posledica koronavirusa. Jović je bio policajac koji je istraživao ubistvo Vlastimira Miloševića (slučaj „ubistvo na šinama”), u kojem su glavni osumnjičeni bili vođe navijačko- kriminalnog klana Veljko Belivuk i Marko Miljković, koji su tada volšebno oslobođeni zbog kontaminiranih DNK tragova.
Belivuk i Miljković su, inače, pred Specijalnim sudom, gde im se sudi za teška ubistva, otmice, silovanja i trgovinu drogom, tvrdili da je njihova navijačka grupa „radila za državu“, te tako navodno obezbeđivanje inauguraciju predsednika Aleksandra Vučića, razbijala antivladine demonstracije, sprečavala skandiranja protiv vlasti na Partizanovim tribinama.
Belivuk je tvrdio da je ta grupa navodno učestvovala u nelegalnom rušenju objekata u Hercegovačkoj ulici (Savamala). Vučić i drugi prrdstavnici vlasti kategorički su demantovali ovakve tvrdnje. Nakon slučaja „ubistvo na šinama“, inspektor Jović je prošao kroz policijski i medijski progon, bio je hapšen i prisluškivan, a iza svega je, po izveštavanju dela medija, stajao tadašnji vrh MUP-a na čelu sa Dijanom Hrkalović. Zbog progona koji je preživeo, kao i navodno sumnjivih okolnosti tokom lečenja, u delu javnosti i među njegovim kolegama ostala je sumnja da njegova smrt nije bila posledica bolesti, već da je eliminisan kao „nezgodan svedok sprege države i mafije“.
6. Smrt u policijskoj stanici u Boru (2024)
Dalibor Dragijević, brat Dejana Dragićevića, optuženog da je zajedno sa Srđanom Jankovićem ubio dvogodišnju devojčicu Danku Ilić, preminuo je 7. aprila 2024. od posledica brutalnog prebijanja i policijske torture u Policijskoj stanici u Boru, dok je bio u pritvoru tokom istrage. Iako je MUP u prvobitnom saopštenju tvrdio da je Dragićević preminuo prirodnom smrću od infarkta i da mu je pozlilo u ranim jutarnjim satima, naknadni nalazi obdukcije Instituta za sudsku medicinu u Beogradu pokazali su da je smrt bila nasilna.
U zapisniku se navodi da je smrt nastupila usled poremećaja disanja i cirkulacije zbog višestrukih nagnječenja mekog tkiva i preloma kostiju, uključujući serijski prelom rebara, podlive po licu i telu, kao i teške povrede ekstremiteta nanete višekratnim udarcima tupim predmetom. Istraga o nasilnoj smrti Dragijevića još uvek se nalazi u predistražnoj fazi, a optužnica protiv odgovornih nije podignuta.
Danka Ilić je, inače, nestala 27. marta 2024. u okolini Bora, a nakon desetodnevne potrage, tokom koje MUP nije održao nijednu konferenciju za medije, javnosti se obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je kazao da je devojčica „ubijena“, a da su dva uhapšena lica priznala izvršenje tog dela. Optuženi Dejan Dragićević i Srđan Janković, inače radnici JKP „Vodovod“ iz Bora, terete se da su devojčicu navodno udarili službenim automobilom, potom njeno telo uneli u kola, a kada se ona osvestila jedan od njih ju je navodno usmrtio. Suđenje Dragićeviću i Jankoviću, optuženih za teško ubistvo u saizvršilaštvu, počinje krajem ovog meseca pred Višim sudom u Negotinu.
7. Nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu (2024)
Pri padu betonske nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine poginulo je 16 ljudi, a jedna mlada žena je trajno i teško povređena. U prvoj izjavi nakon tragedije predsednik Srbije Aleksandar Vučić je kazao da su „sve renovirali, samo tu nadstrešnicu 60 godina nisu renovirali“, što se ispostavilo kao neistina.
Istraga je konstatovala da je do pucanja nadstrešnice došlo usled korozije na čeličnim užadima koja su držala betonsku konstrukciju okačenu o krov zgrade, a stručnjaci su ukazali i na dodatno opterećenje koje je nastalo tokom rekonstrukcije dodavanjem masivnih staklenih i mermernih elemenata. Nezavisna Anketna komisija, sastavljena od stručnjaka različitih profila, u svom završnom izveštaju zaključila je da je urušavanje nadstrešnice direktna posledica delovanja organizovane kriminalne grupe na čelu sa predsednikom Srbije.
Zgrada Železničke stanice je kompletno renovirana od septembra 2021. do jula 2024. godine, a vrednost je iznosila, po dostupnim podacima, oko 65 miliona evra. Glavni izvođač bio je kineski konzorcijum CRIC-CCCC, dok je nadzor vršila mađarska firma Utiber. Objekat je svečano otvoren nekoliko meseci pre nesreće, ali bez zvanične upotrebne dozvole. Krivični postupak zbog pada nadstrešnice vodi se protiv ukupno 13 optuženih, među kojima su bivši resorni minstar Goran Vesić i bivši direktori preduzeća „Infranstruktura železnice Srbije“. Ova tragedija je izazvala duboku društvenu i političku krizu i masovne proteste, čija je jedna od osnovih poruka „Korupcija ubija“, a koje su organizovali studenti, kojima su se kasnije priključili zborovi građana.
8. Ubistvo u restoranu „27“ na Senjaku (2026)
U restoranu „27“ na Senjaku je 12. maja 2026. godine ubijen Aleksandar Nešović, kontoverzni biznismen i ličnost iz crne hronike. Za ubistvo je optužen Saša Vuković Boske, koji je, kako se navodi, nakon kraće rasprave i lažnog pomirenja u Nešovića ispalio više hitaca. Bivši načelnik beogradske policije Veselin Milić, koji je to veče bio u restoranu sa akterima ovog događaja, optužen je za neprijavljivanje krivičnog dela i falsifikovanje službene isprave. Tužilaštvo je odbacilo sumnje da je učestvovao u uklanjanju tragova ili bio prisutan u trenutku zločina.
Milić je u delu javnosti označavan kao izuzetno blizak Aleksandru Vučiću, vladajućoj strukturi i SNS, te percipiran kao policijski funkcioner koji je navodno štitio interese vlasti, među kojima i one u slučaju Savamala. Predsednik Srbije Vučić ga je 2018. imenovao za ličnog savetnika za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, a 2021. ga odlikovao Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Milić se pre dva meseca vratio na posao u MUP i dok traje sudski postupak protiv njega biće na poziciji pomoćnika direktora policije.
