“Srbija je trenutno zemlja uplašenih i besnih ljudi”: Šta kažu psiholozi o porukama koje se šalju u kampanji i na koje emocije političari “igraju”? – Društvo

Psiholog Žarko Korać, na pitanje kako tumači današnje poruke koje politički akteri šalju, na koje emocije kod birača “igraju”, kaže za Danas da vlast ima samo jednu političku poruku.

“Imaju samo jednu političku poruku koja liči na pripovedku “Vođa” Radoja Domanovića – glasajte za Aleksandra Vučića svoga usrećitelja, bez njega ekonomski propadamo i svi neprijatelji, pre svega Hrvati, Albanci i Crnogorci će nas uništiti”, navodi Korać.

On ocenjuje da je celokupna izborna propaganda isključivo zasnovana na Vučićevoj ličnosti, kao što je i njegova vlast.

“Nema tu nikog drugog. On je ovaj put pod pritiskom studentskog pokreta, dodao i prikaz sebe kao “običnog čoveka”. Jako se trudi da se vidi da jede kao obični ljudi, da pije pića kao i oni. Nema tu više skupocenih francuskih vina ili luksuznih automobila. Sve je podedjeno prikazu “skromnog i radnog”, ističe Korać i dodaje da je to ipak poruka prvog reda.

„Bogoljub Karić govori o građanskom ratu, to nije slučajno“

„Poruka drugog reda je suštinski pretnja, „propašćete ako ne glaste za mene“. „Vodiće vas ustaše i pevaće vam hrvatski pevač Tompson”. “Odnarodićete se i komandovaće vam zla Evropa”. Ta poruka je mnogo izraženija nego prva. I mnogo više odgovara njegovoj ličnosti, koja je izrazito agresivna”, ukazuje naš sagovornik.

Korać smatra, takođe, da nikada nismo imali neregularnije izbore, i medijski i pravno, što je uz Vučićevu kampanju izazvalo strah kod ljudi.

“Bogoljub Karić, koji je izašao na izbore da bi pomogao Vučiću i pokušao da uzme malo glasova opoziciji, govori o građanskom ratu. To nije slučajno. Pominje Ukrajinu, a živeo je u Rusiji, kasnije Belorusiji. Zato se pojavljuje kao takozvani “svedok” šta biva ako se odvojiš od lidera, u tom slučaju Putina. Starh kod ljudi ima važnu funkciju, da smanji izlaznost na izborima. Jer uz veliku izlaznost, rastu šanse opoziciji. Vučićevo biračko telo je definisano, ono neće mnogo rasti. Srbija je trenutno zemlja uplašenih i besnih ljudi, a veliki deo strepi za svoju budućnost. Kako i ne bi kada je osnov Vučićeve izborne propagande pretnja da će ostati bez plata i penzija ako pobede “ustaše””, naglašava Žarko Korać.

Psihološkinja i profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Tamara Džamonja Ignjatović rekla je da političke poruke kod birača bude čitav spektar emocija, od optimizma i nade, koje nam, kako je dodala, daju snagu da istrajemo u ovoj borbi, do strepnje, brige i besa.

Kod ljudi koji podržavaju Studentsku listu, kako je navela, prisutni su solidarnost, osećaj zajedništva i pripadnosti, dok sa druge strane, među ljudima koji podržavaju vladajuću stranku ne prepoznaje tu vrstu srdačnosti, topline i podrške, već zajednički interes, ali i prisustvo ljudi koji su dezinformisani. Džamonja je rekla da bi političari, koji šalju zapaljive poruke trebalo da budu svesni njihovog uticaja.

“Međutim, njima je u interesu upravo to da zaplaše, indoktriniraju i ubede ljude bez razmišljanja o posledicama i značenju tih reči. Oni zaista utiču da ceo prostor postaje jedno medijsko, stvarno, blato u kome ne želite da učestvujete, u stvari. Tako da to stvarno utiče na doživljaj jedne neizvesnosti i strepnje“, navela je ona za TV Insajder.

Mobilizacija straha i izazivanje besa

Kako objašnjava psiholog Leo Ivanišević, predizborne kampanje su, između ostalog, velika psihološka borba za pažnju, poverenje i izazivanje emocija kod građana, te vešti eksperti za propagandu znaju da su naše odluke mnogo više oblikovane emocijama nego razumom.

“Svaki izbor je moguće naknadno racionalizovati tako da deluje kao logičan i ispravan, ali ono što je dovelo do odluke su naše emocije – na kraju dana, više nam se “sviđa” jedna opcija od druge. Dakle, politički akteri ne pokušavaju samo da nas racionalnim argumentima ubede da je njihov program bolji, već i da utiču na to kako doživljavamo sebe, druge ljude i društvo u kojem živimo. Različite kampanje koriste različite strategije, ali im je zajedničko to što se obraćaju našim osnovnim psihološkim potrebama: za sigurnošću, pripadanjem, priznanjem, kontrolom nad sopstvenim životom i nadom u bolju budućnost”, ističe sagovornik Danasa.

I on je saglasan da je jedna od najčešćih strategija koju koriste – mobilizacija straha.

“Kada smo uplašeni, možemo postati skloniji jednostavnim objašnjenjima složenih problema i obećanjima autoriteta koji nudi red, zaštitu i izvesnost. Ova strategija može biti posebno delotvorna u društvima koja su tokom dužeg perioda bila izložena ratovima, ekonomskim krizama, političkoj nestabilnosti, siromaštvu i urušavanju poverenja u institucije. Kada generacije ljudi odrastaju sa iskustvom da se pravila neprestano menjaju, da budućnost nije predvidljiva i da malo toga zavisi od njih, može se razviti duboko osećanje nesigurnosti i bespomoćnosti. U takvim okolnostima obećanje snažnog lidera koji će „uvesti red“, „zaštititi narod“ ili „vratiti dostojanstvo“ može imati veliku emocionalnu privlačnost”, objašnjava on.

Kao primer navodi Nemačku između dva svetska rata, kada su ratni poraz, ekonomska nestabilnost i društveno poniženje stvorili okolnosti u kojima je nacistička propaganda uspešno mobilisala strahove i frustracije dela stanovništva.

„Građanima su ponuđeni snažan vođa, obećanje nacionalnog preporoda i jasno označeni krivci za njihove probleme. Naravno, istorijske okolnosti se ne mogu jednostavno preslikavati na današnje društvo, ali psihološki mehanizmi kojima se politička propaganda obraća ljudskim strahovima i potrebama mogu se prepoznavati u različitim epohama“, dodaje Ivanišević.

Druga čestra strategija u kampanjama, kako kaže, je izazivanje besa i pronalaženje krivca, kada se građanima nudi jasno označen protivnik koji je navodno odgovoran za njihove teškoće.

„Bes ima mobilizacionu snagu: ljudima daje osećaj energije, odlučnosti i mogućnosti da nešto promene. Međutim, kada se stalno podstiče neprijateljstvo prema političkim neistomišljenicima ili određenim društvenim grupama, raste rizik od polarizacije i dehumanizacije. Protivnika tada sve manje doživljavamo kao čoveka sa drugačijim interesima i uverenjima, a sve više kao pretnju koju treba poraziti. Psihološki je posebno zanimljivo što se u takvim kampanjama često istovremeno odvijaju dva procesa: idealizacija sopstvene grupe i njenog vođe, i demonizacija protivnika”, naglašava psiholog i dodaje da se često stvaraju podele na “nas” i njih”.

Osim ovih, postoje i kampanje koje se prvenstveno obraćaju nadi, ponosu i osećaju zajedništva, a kao primere Ivanišević navodi Obaminu predsedničku kampanju iz 2008. godine, čije su centralne poruke bile nada i promena, ili kampanju za Brexit 2016. godine, u kojoj je slogan „Povratimo kontrolu“ mobilisao osećaj da građani treba ponovo da odlučuju o sopstvenoj budućnosti.

„Najuspešnija manipulacija nije ona koja nam govori šta da mislimo“

Sama politička kampanja, kaže Ivanišević, ne mora biti štetna po naše mentalno zdravlje, jer građanska angažovanost, osećaj zajedništva i mogućnost da utičemo na društvene promene mogu doprineti psihološkoj dobrobiti, međutim ukazuje da dugotrajna izloženost porukama koje izazivaju strah, bes, neizvesnost i osećaj ugroženosti može doprineti stresu, anksioznosti, iscrpljenosti i osećaju bespomoćnosti. Naročito kada građani imaju utisak da se stalno govori o velikim opasnostima, a da oni sami nemaju gotovo nikakvu mogućnost da utiču na njihov ishod.

Prema njegovim rečima, kod društva sa istorijom kolektivnih trauma postoji još jedan rizik – političke poruke mogu iznova aktivirati sećanja na ranije ugroženosti, poniženja i gubitke.

Građanima zato preporučuje da tokom kampanje obrate pažnju ne samo na ono što im političari govore, već i na ono što pokušavaju da izazovu u njima.

„Da li me ova poruka informiše ili prvenstveno zastrašuje? Da li mi nudi konkretno rešenje ili samo nekoga koga treba da mrzim? Da li me podstiče da razmišljam i odlučujem ili traži da bezuslovno verujem? Emocije su važan deo političkog odlučivanja i ne treba ih potiskivati. Ali upravo zato što su važne, potrebno je da naučimo da prepoznajemo kada neko pokušava njima da upravlja“, navodi Ivanišević.

Dobra politička komunikacija trebalo bi, kaže on, da pomogne građanima da donose informisane odluke, a ne da ih drži u stanju trajne uznemirenosti.

„Najuspešnija manipulacija nije ona koja nam govori šta da mislimo, već ona koja nas dovodi u emocionalno stanje u kojem određeni zaključak počinje da nam deluje kao jedini moguć”, zaključuje Ivanišević.