Spavam sa metalnom šipkom iznad glave: Pavle Cicvarić za Danas – Lični stavovi

Često razmišljam o tome kako su istorijski događaji, društvene promene i odluke prethodnih generacija oblikovali život moje generacije u Srbiji. Pitam se kako bi naš život izgledao da su se neki događaji odigrali drugačije. Prošlost, naime, nije nešto što je završeno i ostavljeno iza nas. Ona živi u institucijama, vrednostima, odnosima među ljudima i društvu koje smo nasledili.

***
Kada pokušavamo da razumemo gde smo danas, ne možemo zaobići ratove, političke promene, ali ni društvo koje je oblikovano nakon 5. oktobra 2000. godine. Sve to utiče na naše živote, čak i kada u vreme ključnih događaja još nismo bili rođeni. Možda baš zato često pokušavam da odgonetnem kako smo stigli dovde i koliko pojedinci, ali i čitave generacije, mogu da utiču na tok istorije.

***
Detinjstvo pamtim po osećaju sigurnosti kod kuće, kod baka i deka, ispred zgrade ili u selu. U selu Vrutci kraj Užica smo se okupljali sa porodicom, roštiljali i pekli rakiju. Kao dete sam posmatrao odrasle, a kasnije počeo da pomažem u porodičnoj destileriji. Danas su mi odlazak na selo i pečenje rakije neka vrsta meditacije i predah od užurbanog sveta.

***
Imao sam sreću da pohađam Montessori predškolski program čiji je moto bio „Nauči me da uradim sam“. Verujem da je to podstaklo moju radoznalost i samostalnost. Odrastao sam na Kamenom koritu, delu Užica nazvanom po staroj kamenoj česmi iz osmanskog doba. Jedno od najranijih sećanja mi je uzbuđenje kada sam prvi put dobio dozvolu da sam odem do prodavnice.

***
Ubrzo su i druga deca počela da izlaze napolje. Okupljali smo se oko zgrada i igrali, dok su nas roditelji nadgledali sa terasa. Bilo nas je više od stotinu, približno istog uzrasta. Imali smo slobodu da se družimo, izmišljamo igre, svađamo se i mirimo, bez mnogo uticaja odraslih. Mnogi iz tog društva ostali su moji prijatelji, a neki su kasnije postali i saborci u studentskim protestima i blokadama. Zanimljivo mi je kako su se naši putevi, započeti u igri ispred zgrade, kasnije ukrstili u borbi za nešto mnogo veće od nas samih.

***
Odrastao sam uz strateške igrice koje su me uvodile u svet istorije, mitologije i velikih civilizacija, Age of Mythology, Age of Empires, Warcraft 3 i World of Warcraft. Gledao sam Troju i Gospodara prstenova, a kasnije i Igru prestola. Privlačili su me istorijski konteksti, sukobi, savezništva i odluke koje menjaju sudbinu zajednica.

***
Cartoon Network mi je pomogao da naučim engleski. Voleo sam i da gledam dnevnik i zapitkujem roditelje ko je ko, zašto se nešto dešava i ko donosi odluke. Nije mi bilo dovoljno da znam šta se dogodilo; želeo sam da razumem i zašto. Danas kažu da ih nimalo ne čudi što sam završio na Fakultetu političkih nauka.

***
Odrastao sam uz KK Partizan i još čuvam prvi dres koji sam kupio, dres Boa Mekejleba. Košarku sam počeo da treniram sa sedam godina i igrao sve do druge godine fakulteta, kada sam zbog problema sa kolenom morao da prestanem.

***
Skijanje je moja druga velika ljubav. Počeo sam sa pet godina, kao većina dece koja su odrastala u blizini Zlatibora, već sa sedam se takmičio, a kasnije osvajao medalje. Tokom pandemije prošao sam obuku za ski-instruktora, pa možda jednog dana i to pokušam da radim. Sport me je naučio disciplini, timskom radu i upornosti. Timski duh i solidarnost važni su i van sporta.

***

Moj muzički ukus oblikovali su otac Radovan, stric Duško i stariji brat od strica Milan. Prvi bendovi koje sam slušao bili su The Who i Franz Ferdinand, a kasnije Ramones, Pixies, Nirvana, The Clash, Hüsker Dü i Dinosaur Jr. Gitaru sam počeo da sviram dok još nisam pošao u školu. Muzika je tako postala mnogo više od slušanja omiljenih bendova, zapravo, bila je način da se izrazim, družim i pronađem nešto svoje.

***
Prvi veliki koncert koji sam posetio bio je Metallica u Beogradu 2012. godine. U srednjoj školi osnovao sam bend sa drugarima, probe smo imali u napuštenoj kasarni JNA u Krčagovu, bez grejanja, pa smo zimi svirali u jaknama. Nije nam smetalo što uslovi nisu bili idealni – bilo nam je važno da imamo gde da sviramo i da smo zajedno.

***
Tokom studija, svirao sam gitaru u Irisu, čiji je zvuk spajao uticaje benda Tool sa melanholičnim melodijama i ženskim vokalom. Objavili smo EP sa pet pesama. Zatim, svirao sam i bas u bendu Arrojo, sa kojim smo snimili album. Mnogi ljudi sa kojima sam svirao zapravo su deca generacije koja je svirala sa mojim ocem i njegovim društvom. I u muzici se, eto, neke stvari prenose s kolena na koleno. Nastupi širom Srbije dodatno su me obogatili i omogućili mi da se povežem s ljubiteljima ovog muzičkog žanra iz različitih krajeva zemlje. Bilo je to ujedno i aktivističko povezivanje.

***
Odrastao sam u porodici u kojoj su se jako cenili obrazovanje, tolerancija, uvažavanje različitosti, ljudska prava i demokratske vrednosti. Roditelji su radili, i još rade u civilnom sektoru, pa su razgovori o društvu i pravima bili deo mog odrastanja. Tako da sam rano shvatio da nije dovoljno da smatraš da je nešto nepravedno. Ako želiš da se stvari promene, moraš i sam nešto da uradiš.

***
Užičku gimnaziju upisao sam kao „na svet ljut tinejdžer“. Nije me mnogo privlačilo da šest ili sedam sati dnevno sedim u učionici kada sam mogao da se družim, flertujem sa devojkama, igram košarku ili sviram gitaru. Često sam eskivirao časove, a nisam umeo ni da držim jezik za zubima, pa sam u tom koktelu dobio etiketu nestašnog učenika. Glavno mesto za bekstvo bio mi je kafić Žiži. Toliko smo bili redovni da na zidu i danas stoji fotografija mene, mojih drugara Luke Rusa i Stefana Zeka i vlasnika kafića Koleta.

***
Razredna mi je bila profesorka srpskog jezika Ružica Marjanović, jedna od organizatorki poznatog festivala „Na pola puta“. Nismo se najbolje slagali jer je insistirala na učenju i redovnom dolasku u školu. Tek kasnije sam shvatio koliko su mi značili njeni časovi i društveno-političke analize koje je unosila u nastavu. Drago mi je što sam joj to posle nekoliko godina i rekao, pa smo na kraju završili na „pravoj nozi“. Tek sa ove vremenske distance prepoznao sam vrednost ljudi koji su pokušavali da nas usmere, čak i kada im se u tom trenutku opiremo.

***
Fakultet političkih nauka u Beogradu upisao sam 2021. godine. Bio sam jedan od osnivača i član neformalne studentske grupe Borba, koja je učestvovala u protestima „Srbija protiv nasilja“. Ubrzo smo na FPN osnovali studentsku organizaciju Demos kako bismo osvojili većinu u studentskom parlamentu, dotad pod kontrolom režima. U aprilu 2024. pobedili smo na izborima za studentski parlement i taj osećaj je bio kao da smo osvojili svet. FPN je postao prvi slobodan fakultet na kojem su studenti uspeli da se organizuju i zaista zastupaju svoje interese. Pokazali smo da organizovan rad može da promeni odnos snaga koji je delovao unapred određen.

***

Istovremeno, aktivizam je donosio sve ozbiljnije pritiske. Režim je delovao u punom kapacitetu. Tokom 2023. i 2024. godine obilato je bilo praćenja, prisluškivanja, pretnji, tabloidskih napada, privođenja, pritisaka na porodicu… Ponekad sam morao da se sklanjam iz stana i spavam kod prijatelja, koje i danas zovem svojim jatacima. Uz to su se gomilale prekršajne prijave, između ostalog zbog ispisivanja reči „ubice“ crvenom bojom po asfaltu i navodnog bacanja rolne toalet-papira prema prostorijama SNS-a.

***
Važan deo mog aktivizma jesu aktivnosti Mostobrana, koji su branili Stari savski most. Pamtim da na protestu oktobra 2024, par dana pre pada nadstrešnice, jedan muškarac me je prepoznao, ispostaviće se član SNS-a, izvadio nož i krenuo prema meni sa ljudima koji su bili s njim. Srećom, na protestu je bilo mnogo ljudi i napad nije uspeo.

***
Sve to menja moju svakodnevicu. Moraš da razmišljaš gde ideš, ko te prati, da li će ti nešto poturiti, da li će se nešto dogoditi ljudima koji su uz tebe… Ipak, nisam želeo da prihvatim da je normalno da se mladi plaše zbog svojih političkih stavova ili javne kritike vlasti.
***
Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, u novembru 2024, svakog petka smo organizovali četrnaest minuta ćutanja ispred fakulteta. U decembru se FPN pridružio blokadama. Fakulteti su postali mesta zajedničkog odlučivanja, plenuma i neposredne demokratije. Spavali smo na fakultetu i pokušavali da pokažemo da studenti mogu da preuzmu odgovornost za prostor u kojem studiraju, ali i za društvo u kojem žive.

***
Krajem decembra 2024. vratio sam se u Užice i povezao sa srednjoškolcima iz gimnazije koji su želeli da organizuju blokade i plenume u školi. Preneo sam im studentska iskustva, ali mi je bilo važno da sami odlučuju i organizuju se. Kada su to kasnije i uradili, bio sam posebno ponosan. U njima sam prepoznao deo sebe iz njihovih godina, ali i generaciju spremnu da preuzme inicijativu.

***
Ubrzo smo organizovali protest „Studenti se vraćaju kući“, do tada najbrojniji u Užicu. U februaru je formiran Zbor UE, platforma koja je povezala studente, građane, civilno društvo i političke aktere. U vreme velikih podela i nepoverenja bilo je važno pokazati da saradnja može da funkcioniše i među ljudima koji se ne slažu u svemu.

***
Leto 2025. je u Užicu bilo jako burno i prepuno ljudi koji su pravdu tražili na ulicama, blokirajući ključne puteve i međunarodnu prugu. Uprkos pretnjama funkcionera da će policija razbiti okupljene, organizovali smo veliki protest i blokirali magistralni put probojem policijskog kordona. Usledila je policijska brutalnost, a brojni građani bili su prebijeni i povređeni. Sutradan smo uhapšeni osmoro mojih saboraca i ja.

***
U pritvoru sam proveo osam dana. Značila mi je podrška sugrađana koji su svako veče protestovali ispred pritvora. U ćeliji sam čitao, pisao, vežbao kada bismo izlazili u dvorište i gledao N1. Bilo je stenica, jedan zatvorenik spavao je na podu jer na krevetu nije mogao da trpi njihove ujede. Jedne noći, dok nisam mogao da zaspim, začuo sam ženski glas koji je pevao nestvarno, kao u filmu. Cimere su mi objasnili da su to robijašice koje redovno pevaju. Čim su završili rečenicu, došlo je do neočekivane promene žanra i začulo se „Veseli se srpski rode“.

***
Pritvor te natera da drugačije razmišljaš o slobodi i svakodnevnim stvarima koje podrazumevaš. Iza pravnih formulacija i optužbi nalazi se tvoj stvarni život, kao i životi ljudi koji su uz tebe. Pušten sam da se branim sa slobode posle velikog protesta u Užicu, na koji su došli građani iz cele Srbije. Bio sam svestan ozbiljnosti optužbi i mogućih posledica, ali me nepravda nije navela da odustanem. Naprotiv, dodatno me je motivisala da nastavim borbu, uprkos ceni koju plaćamo.

***

Godinu dana kasnije, a nekoliko nedelja pre pisanja ovog teksta, podignuta je optužnica koja me tereti za napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, za šta je zaprećena kazna od tri do dvanaest godina zatvora. Suđenje tek predstoji i znam da će biti izazovno i neizvesno.

***
U režimskim medijima aktivisti iz Užica predstavljani su kao kriminalci. U nekoj emisiji na televiziji Informer, Siniša Vučinić, funkcioner SNS-a, rekao je da će jedan od najmlađih učesnika protesta u Užicu uskoro biti ubijen i pomenuo moje ime. Takve reči, izgovorene pred velikim brojem ljudi, nije lako odbaciti kao običnu političku izjavu. Počinješ da razmišljaš o sopstvenoj bezbednosti, ali i o tome kako takve poruke utiču na tvoju porodicu i prijatelje.

***
To se događa dan pred panel-diskusiju koju smo mi, studenti FPN-a posetili, a na kojoj su govorili predstavnici Evropskih demokrata. Zbog bezbednosti sam bio primoran da privremeno boravim u Užicu, a po povratku u Beograd, morao sam da vodim računa o tome gde sam i kuda se krećem. Dešava se da spavam sa metalnom šipkom iznad glave. Nije lako prihvatiti da ti takve stvari postanu deo svakodnevice.

***
Roditelji mi nikada nisu govorili da prestanem da se borim. NJihova poruka bila je: „Guraj za ono u šta veruješ.“ Znam da su brinuli, iako nisu želeli da pokažu strah. Često mi govore da sam „hajdučke krvi“.

***
Svoja akademska znanja sada koristim u aktivizmu, ne samo kroz ulične proteste već i učešćem na događajima širom Evrope. Važno mi je da međunarodnu zajednicu upoznam sa situacijom u Srbiji i predstavim ulogu koju mladi danas imaju u borbi za demokratsko društvo. Povezao sam se sa brojnim aktivistima širom sveta, pripadnicima generacije Z koji se, svako u svom društvu, suprotstavljaju autoritarnim režimima i bore za demokratiju.

***

Dok ovo pišem, pred nama su izbori 25. oktobra koje su studenti tražili od režima još pre 17 meseci. To je važan trenutak u borbi za društvo u kojem institucije rade svoj posao, ali mi znamo da režim sprema ozbiljnu krađu. Zato je važno da se ljudi ne povuku i ne odustanu od mogućnosti da utiču na ono što se događa. Nemamo luksuz da se ograđujemo, međusobno iscrpljujemo sukobima i produbljujemo podele. Razlike postoje i ne treba ih prikrivati, ali je važno umeti da sarađujemo kada nas povezuje cilj – slobodnije i pravednije društvo.

***
Nisam mogao da biram vreme u kojem sam rođen, ni okolnosti u kojima sam odrastao, ali mogu da biram šta ću sa njima da uradim. Meni je važno da, bez obzira na to što mi u fingiranom sudskom procesu preti dugogodišnja zatvorska kazna, mogu da kažem da nisam ćutao i stajao po strani kada sam shvatio da nešto debelo nije u redu sa našim društvom

O sagovorniku
Zovem se Pavle Cicvarić, imam 24 godine i student sam master studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Tokom osnovnih studija bio sam aktivan u Studentskom pokretu, učestvujući u radu brojnih neformalnih grupa poput Borbe, ali i formalnih, poput Demosa. Muzika je važan deo mog života. Svirao sam gitaru u bendu Iris, a bas gitaru u bendu Arohu. Rok muzika je deo mog identiteta od najranijeg detinjstva i predstavlja jedno od mojih najvećih interesovanja. Veliki sam ljubitelj košarke i navijač KK Partizan. Košarku sam trenirao desetak godina, a poslednje dve godine igrao sam za fakultetski tim. Pored košarke, bavio sam se i skijanjem i redovno učestvovao na takmičenjima.

Za slobodnije i pravednije društvo
Pred nama su izbori 25. oktobra koje su studenti tražili od režima još pre 17 meseci. To je važan trenutak u borbi za društvo u kojem institucije rade svoj posao, ali mi znamo da režim sprema ozbiljnu krađu. Zato je važno da se ljudi ne povuku i ne odustanu od mogućnosti da utiču na ono što se događa. Nemamo luksuz da se ograđujemo, međusobno iscrpljujemo sukobima i produbljujemo podele. Razlike postoje i ne treba ih prikrivati, ali je važno umeti da sarađujemo kada nas povezuje isti cilj – slobodnije i pravednije društvo.

Aktivisti iz Užica u režimskim medijima predstavljani su kao kriminalci
Aktivisti iz Užica u režimskim medijima predstavljani su kao kriminalci. U nekoj emisiji na televiziji Informer, Siniša Vučinić, funkcioner SNS-a, rekao je da će jedan od najmlađih učesnika protesta u Užicu uskoro biti ubijen i pomenuo moje ime.