Prvi septembar – između represije i apatije – Društvo
Vreme kada je školska godina počinjala tradicionalnim štrajkom prosvetnih radnika čini se kao davna prošlost, jer danas malo ko može da zamisli scenu da stotine prosvetnih radnika 1. septembra stoje na ulici ispred sedišta Ministarstva prosvete, tražeći veće plate. Odijum roditelja uz tradicionalni komentar: „Šta opet hoće ti prosvetari?“ zamenili su razumevanje i solidarnost sa prosvetarima, jer danas ispred škola ujedinjeno stoje roditelji i nastavnici, u borbi za odbranu obrazovanja od pogubne politike aktuelne vlasti.
Za desetine nastavnika koji 1. septembar dočekuju bez posla, jer im nisu produženi ugovori na određeno vreme zbog toga što su se u prethodnih godinu i po dana pobunili protiv aktuelnog režima, nova školska godina ne počinje svečano i bez turbulencija kao resornom ministru.
Nema ništa svečano u tome da se vlast obračunava sa prosvetnim radnicima koji su godinama bili uskraćeni za stalno zaposlenje, a sada im se bez obrazloženja ne produžava angažovanje dok se na njihova mesta primaju podobni.
Još manje se stanje u kome se danas nalazi domaći obrazovni sistem može opisati kao stabilno, iako se, istini za volju, režim potrudio da represivnim merama „stabilizuje“ pobunu po školama.
I to nije bilo dovoljno već je vlast osmislila način kako ubuduće da disciplinuje prosvetne radnike suspenzijom licence „ako ne ostvaruju obrazovno-vaspitni rad, ni nakon pisanog upozorenja direktora“.
To što se Nacrt izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja nije našao na dnevnom redu verovatno poslednjeg zasedanja ovog skupštinskog saziva ne znači da će ova vlast, ukoliko pobedi na izborima, odustati od svojih namera.
Pritisak na škole će biti još veći, jer se režim nije nameračio samo na prosvetare već i na učenike i njihove roditelje, čiji uticaj želi da svede na minimalnu meru. Podobne direktore odavno imamo u velikom broju obrazovnih ustanova. Oni neposlušni mahom su smenjeni po okončanju blokada, a ako je neki i preostao, reizbor sigurno neće preživeti.
To što prosvetni sindikati ćutke gledaju na sve što se događa u obrazovanju ne treba da čudi, oni su svojim šurovanjem sa vlašću pokazali koliko brinu o interesu članstva koje zastupaju. Zato danas upozorenja da početna plata nastavnika i dalje zaostaje za prosečnom republičkom zaradom niko ne uzima za ozbiljno.
Povećanje u narednoj godini će biti za onoliki procenat koji odredi država, koja više i ne fingira socijalni dijalog sa sindikatima.
Sveopšta atmosfera apatije u kojoj se nalazi prosveta, uz povremene plamičke čiji je domet ograničen na konkretne škole, posledica je činjenice da su se prosvetari tokom podrške studentima proveli k’o bos po trnju.
I zato javnost nema pravo da očekuje da borbu za kvalitetnije obrazovanje vode isključivo nastavnici. Jer obrazovanje nije samo njihova bitka, već pitanje kakvo ćemo društvo ostaviti onima koji danas sede u školskim klupama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
