Kad buka nadglasa debatu – Društvo

Mnogi veruju da uopšte nije važno šta je ko rekao ili nije izgovorio, da su studenti pogrešili što u emisiju nisu poslali nekog drčnog i bezbraznog da papira drugoj strani i da se u predizbornoj debati ne može razgovarati u akademskom tonu, posebno ne sa onima koji su poslednjih 14 godina pokazali da na dijalog nisu spremni i da su vika, dreka i nasilje jedini jezik kojim govore i koji razumeju.

Deo javnosti smatra i da je u ovom trenutku priča o programima nebitna, jer se na predstojećim izborima glasa za ili protiv Aleksandra Vučića.

Tačno je da glasači SNS-a ne gledaju N1 i da nastup Ane Brnabić neće doneti nove glasove vladajućoj stranci. Jasno je da ona i nije došla na tu televiziju s tim ciljem već da pokoleba one koji se dvoume da izađu na izbore i zaokruže studentsku listu. Koliko je u tome uspela videćemo 25. oktobra.

Studenti su svoju strategiju zasnivali na tome da će na listu staviti stručne ljude, kojih ne manjka. Stoga bi bilo pogrešno da one najpotkovanije drže sa strane, a da ubuduće na duele sa političkim protivnicima šalju najgrlatije i najspremnije za nadglasavanje sa naprednjacima i time propuste priliku da javnost čuje istinu o efektima vladavine aktuelnog režima, kao što se to desilo u pomenutom duelu.

A istina je da vlast 14 godina nije uradila gotovo ništa da se podigne kvalitet obrazovanja, već ga je dodatno urušila, što crno na belo pokazuju rezultati PISA istraživanja koje važi za najcenjeniju međunarodnu studiju. Dramatičan pad rezultata u odnosu na prethodni ciklus (kada je upravo kabinet Ane Brnabić pokušao da ih prikaže kao uspeh), naprednjaci su sada rešili da prećute. Jer nije prijatno kada usred izborne kampanje stigne vest da se polovina naših petnaestogodišnjaka nalazi u zoni funkcionalno nepismenih i da je Srbija među državama u kojima je zabeležen najveći pad učeničkih postignuća.

Naprednjački režim koji uporno studentima i profesorima spočitava da su blokadama politizovali obrazovanje, zapravo je politizaciju doveo do savršenstva. Danas nema škole u kojoj se režim nije obračunao sa prosvetarima koji su podigli glas u prethodne dve godine, i to onim koji su bili laka meta, jer su radili na određeno. Zato ih uostalom i nisu zapošljavali za stalno. Danas gotovo da nema škole kojom ne rukovodi stranački direktor. Najstručniji ljudi iz akademske zajednice više nisu poželjni na državnim projektima i poslovima, jer treba odstraniti „blokadere“. Vlast ne samo da prezire svoju mladost, već sa omalovažavanjem gleda na najobrazovaniji deo društva.

Zato studenti ne treba da postanu ono protiv čega su ustali. Ako su već otvorili pitanje odgovornosti, institucija i znanja, moraju pokazati da politika može da izgleda drugačije. Jer najveća prednost studentske liste je upravo u onome što vlast pokušava da obesmisli: znanju, stručnosti i ljudima koji nisu pristali da ćute. I to ne bi smelo da se svede na pitanje ko je bio glasniji, drskiji ili veštiji u televizijskom duelu.