Jezik predizborne demobilizacije: Kako se biraču govori da njegov glas možda nije važan? – Dijalog

Postoji jedna važna stvar koju bi u predizbornoj kampanji trebalo posmatrati izvan pitanja ko je kome šta rekao, ko je objavio koje istraživanje i ko će sa kim u koaliciju – to je pitanje jezika.

Pored toga šta mediji govore o učesnicima izborima, veoma je važno kakvu sliku samih izbora proizvode.

Ako se građaninu svakoga dana govori da je kampanja prljava, da su političari međusobno zavađeni, da jedni druge napadaju, da se liste povlače, da neko „sigurno pobeđuje”, da je neko drugi „doživeo debakl”, da iza svega stoje strani centri moći i da se izbori svode na borbu dva tabora, moguće je da se kod dela publike ne proizvede političko opredeljenje, već nešto mnogo jednostavnije: želja da se od svega toga udalji.

Drugim rečima, politička komunikacija ne mora građanina ubediti da glasa za nekoga da bi uticala na izborni rezultat. Dovoljno je da ga ubedi da je njegov glas nevažan, da je izbor unapred određen ili da je čitav politički proces toliko konfuzan, konfliktan i nepouzdan da u njemu ne želi da učestvuje.

Upravo zato jezik predizborne kampanje zaslužuje posebnu pažnju.

Izbori kao haos

Jedan od najuočljivijih obrazaca jeste proizvodnja neizvesnosti.

U poslednjih desetak dana građani su svakodnevno dobijali nove informacije o izbornim listama: ko izlazi, ko odustaje, ko sa kim pregovara, ko je pod pritiskom, ko navodno vrši pritisak na druge i ko će se eventualno još pojaviti na glasačkom listiću. Samo po sebi, izveštavanje o promenama u izbornom procesu potpuno je legitimno. Problem nastaje kada se niz pojedinačnih događaja jezički pretvara u predstavu o izborima kao nečemu što je neprestano nestabilno.

Naslovi poput „Ko iz mraka pritiska opoziciju da odustane od izbora?!” (Blic, 25. 9. 26.) ne informišu samo o mogućim pritiscima. Upotreba izraza „iz mraka” već konstruiše atmosferu tajanstvenosti, opasnosti i skrivenih aktera. Sličan efekat ima i naslov „Opozicija pred nerešivom kvadraturom kruga” (Blic. 8. 9. 26.), kojim se politička situacija metaforički predstavlja kao problem bez rešenja. Birač se tako ne susreće sa političkim sistemom u kojem postoje alternative, već sa scenom na kojoj je sve komplikovano, nejasno i teško razumljivo.

Od politike do sukoba

Druga strategija jeste konfliktno uokviravanje.

U tom obrascu izbori prestaju da budu institucionalni mehanizam za izbor predstavnika i postaju nastavak već postojećeg sukoba. Rečnik se pomera od „programa”, „zakona”, „javnih politika” i „kandidata” ka „frontu”, „borbi”, „nasilju”, „napadima”, „provokacijama” i „odbrani”.

Kada građanin više puta dnevno dobije informaciju da je politička aktivnost povezana sa nasiljem, pritiskom ili mogućnošću sukoba, izbori mogu početi da se doživljavaju kao rizičan događaj, a ne kao uobičajen oblik političkog učešća.

Tu je važna razlika između informisanja o nasilju i normalizacije nasilja kao osnovnog okvira političke komunikacije. Prvo je novinarska obaveza. Drugo može doprineti političkom strahu i povlačenju.

„Debakl”, „kuknjava”, „blokaderi”

Treći obrazac jeste delegitimizacija.

Naslov „Počela kuknjava svekolike opozicije i takozvanih studenata” (Novosti, 9. 9. 26.) dobar je primer kako se politički akteri mogu označiti pre nego što se uopšte govori o njihovim argumentima. „Kuknjava” nije opis političke aktivnosti. To je vrednosna karakterizacija. Isto važi za „debakl”, „takozvani”, „blokaderi”, „anarhisti” i slične izraze kada se koriste kao sistematske etikete.

Takav jezik ima jednu važnu posledicu: on birača ne poziva da proceni argument, nego mu unapred nudi emocionalni ključ za njegovo tumačenje.

Još problematičniji oblik predstavlja pripisivanje političkim protivnicima stavova koje nisu izrekli. FakeNews tagač je u dosadašnjoj kampanji zabeležio 23 dezinformacije i utvrdio da su među najčešćim obrascima upravo izvrtanje citata i lažno pripisivanje. Posebno su, prema njihovoj analizi, studenti bili meta tvrdnji o Kosovu, nacionalnom identitetu, ćirilici, navodnom programu i međusobnim sukobima. Takva komunikacija ima dvostruki efekat. Ona može nekog birača mobilisati protiv određenog aktera, ali kod drugog proizvesti upravo suprotan rezultat: osećaj da je nemoguće utvrditi šta je istina. A birač koji više ne veruje da može razlikovati činjenicu od manipulacije lako postaje birač koji odustaje od političkog procesa.

Binarizacija političkog prostora

Posebno je zanimljiv izraz „referendumska atmosfera”.

On na prvi pogled pojednostavljuje političku situaciju. Međutim, izbori sa većim brojem lista nisu referendum. Na referendumu se građanin izjašnjava o jednom pitanju. Na parlamentarnim izborima bira između političkih lista i kandidata. Kada se složen parlamentarni izbor jezički predstavi kao „za ili protiv”, prostor između dve krajnosti nestaje.

Takvo uokviravanje ima potencijalno demobilizujući efekat na birače koji ne žele da se identifikuju ni sa jednim od dva predstavljena tabora. Njima se implicitno poručuje: ako nisi za jednu stranu, onda si za drugu. Time se smanjuje prostor za građanina koji želi da bira na osnovu programa, pojedinačnih politika ili konkretnog kandidata.

Poseban efekat ovakve predizborne atmosfere jeste smanjenje percepcije političke efikasnosti. Ako se izbori predstave kao unapred odlučujući „referendum“ o jednoj velikoj temi, individualni glas može početi da izgleda manje relevantno. Logika postaje: „ishod će biti određen odnosom dva velika bloka, moj pojedinačni izbor ionako ne menja mnogo”.

Pored svega navedenog, referendumski karakter izbora utiče na potiskivanje programskih pitanja. Kod parlamentarnog glasanja trebalo bi da postoje pitanja poput obrazovanja, zdravstva, podele vlasti, ekonomije, socijalne politike, lokalnog razvoja itd. Referendumsko uokviravanje može sve to ukinuti pred jednim dominantnim pitanjem, naime osom sukoba.

Strah od budućnosti

Još jedna snažna strategija jeste identitetsko uokviravanje.

Poslednjih dana u medijima se pojavljuju tvrdnje i kontra tvrdnje o tome šta će se dogoditi sa Kosovom, Rusijom, Evropskom unijom, nacionalnim identitetom i ćirilicom.

FakeNews tragač navodi da su upravo identitetske teme najčešće među analiziranim predizbornim dezinformacijama.

Ovakav diskurs ne funkcioniše prvenstveno argumentom „ovo je politika A, a ovo politika B”. On funkcioniše predviđanjem posledica koje se predstavljaju kao egzistencijalna pretnja.

Ako glasanje nije predstavljeno kao izbor između različitih ekonomskih, obrazovnih ili zdravstvenih politika, nego kao pitanje „hoćemo li izgubiti identitet”, „hoćemo li izgubiti Kosovo” ili „hoćemo li uvesti sankcije”, izbor postaje emocionalno opterećen. Za deo građana to može biti snažan mobilizator. Za druge, međutim, stalna proizvodnja političkog straha može proizvesti zamor i povlačenje.

Besmisao „promena”

Postoji još jedan, manje očigledan oblik predizborne komunikacije, a to je poruka da se ništa suštinski ne može promeniti. Ona se ne mora pojaviti kao eksplicitna rečenica. Može nastati kumulativno: iz dana u dan se objavljuju istraživanja, zatim njihova suprotna istraživanja, zatim sukobi unutar opozicije, zatim povlačenje lista, zatim tvrdnje o pritiscima, zatim novi incidenti, pa nove tvrdnje da je određena lista „u padu” ili da druga „sigurno pobeđuje”, kao i vesti o manipulacijama biračkim spiskom.

Na kraju građanin ne mora poverovati nijednoj konkretnoj tvrdnji. Dovoljno je da zaključi: „Ko zna šta je ovde uopšte istina i da li moj glas nešto menja?”.

Tu se otvara ključna razlika između mobilizacije i demobilizacije. Mobilizacija govori građaninu: postoji izbor, možeš da proceniš alternative i tvoj postupak ima smisla. Demobilizacija ne mora reći: „nemoj glasati”. Dovoljno je da kaže: izbori su haos, političari su isti, svi se svađaju, rezultat je već poznat, ništa se ne može proveriti, sve je propaganda i ionako će neko drugi odlučiti.

Jezik koji proizvodi političku apatiju

Zato bi pred predstojeće izbore trebalo posmatrati ne samo koliko prostora mediji daju političkim akterima, već i kakav jezički svet stvaraju oko njih.

Da li se građanin pojavljuje kao racionalni birač koji ima pravo na informacije? Ili kao gledalac političkog spektakla?

Da li se govori o programima ili o ličnim sukobima?

Da li se osporavaju argumenti ili se proizvode etikete?

Da li se neslaganje predstavlja kao normalan deo demokratskog procesa ili kao pretnja?

Da li se neizvesnost objašnjava činjenicama ili se dodatno dramatizuje?

I, najzad, da li se građaninu ostavlja osećaj da ima šta da bira i da njegov glas predstavlja politički čin?

Nije moguće tvrditi da svaki negativan naslov smanjuje izlaznost. Takav zaključak ne bi bio potkrepljen dosadašnjim istraživanjima. Meta-analiza istraživanja o negativnom političkom oglašavanju, na primer, nije pronašla pouzdane dokaze da negativnost sama po sebi smanjuje izlaznost, iako je pronašla određeno smanjenje osećaja političke efikasnosti i poverenja.

Ali upravo zato treba biti precizan.

Problem nije u tome što su mediji „negativni“. Problem nastaje kada se negativnost kombinuje sa neizvesnošću, delegitimizacijom, informacijskim haosom, identitetskim strahom i porukom da je politički proces unapred odlučen ili besmislen.

Tada jezik više ne opisuje samo političku stvarnost. On počinje da određuje kako građanin tu stvarnost može da zamisli. A između građanina koji misli „moram da odlučim” i građanina koji misli „šta god da uradim, ništa se neće promeniti” nalazi se možda najvažnija granica predizborne kampanje.

Ne granica između dve političke liste. Već granica između učešća i odustajanja.

Autor je kandidat na Studentskoj listi

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.