Da li je postojao zakonski osnov da Mladić bude sahranjen uz vojne počasti? – Društvo

On je sahranjen uz pratnju vojnog orkestra, a pored kovčega je sve vreme stajala vojna počasna straža. Vojska je i dočekala njegovo telo iz Haga, gde je preminuo izdržavajući doživotnu zatvorsku kaznu.

Ovakav način sahrane izazvao je oštre reakcije u regionu, ali i Evropskoj uniji. Međutim, postavlja se pitanje da li je postojao zakonski osnov da Mladić bude sahranjen uz vojne počasti, s obzirom na pravosnažnu presudu koja mu je izrečena, jer upravo to može biti zakonska prepreka da mu se prilikom sahrane prirede vojne počasti.

Prema tumačenju Ministarstva pravde, član 185. Zakona o Vojsci Srbije nije se odnosio na Ratka Mladića. Ta odredba predviđa gubitak čina profesionalnom vojnom licu ili licu u rezervnom sastavu koje bude pravosnažno osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora dužu od jedne godine.

Zakon o Vojsci Srbije u članu 185. kaže da profesionalno vojno lice i lice u rezervnom sastavu koje ima čin gubi čin, a samim tim i sva prava koja taj čin nosi sa sobom, što uključuje i vojne počasti prilikom smrti.

Ministar pravde Nenad Vujić tumači da se ta odredba odnosi na lica koja su u trenutku pravosnažnosti presude bila u aktivnom ili rezervnom sastavu. Mladić je 2002. godine penzionisan, a prema tumačenju Ministarstva pravde tada mu je prestala i obaveza služenja u rezervnom sastavu. Zato 2021. godine, kada je presuda postala pravosnažna, nije imao status ni aktivnog ni rezervnog vojnog lica.

Međutim, postavlja se pitanje i samog vojnog statusa pokojnog Mladića, jer je Mladić najpre bio pripadnik Jugoslovenske armije, a potom je tokom rata osnovana Vojska Republike Srpske, čiji je bio komandant.

Mladić je do 1996. bio komandant VRS, kada ga je sa tog mesta smenila Biljana Plavšić, ali time nije prestala njegova služba. On je tek ukazom tadašnjeg predsednika RS Marka Šarovića izbrisan iz evidencija VRS.

Paralelno sa službom u VRS, Mladić je formalno bio i general u Vojsci Jugoslavije do 2002. godine, kada je penzionisan.

Ukoliko bi se Mladić posmatrao samo kao penzionisani general Vojske Jugoslavije, onda bi to značilo da je ta vojska učestvovala u ratu u bivšoj Jugoslaviji, što se do danas poriče, ali bi u tom slučaju on formalno imao pravo na vojne počasti, jer se član 185. Zakona o Vojsci Srbije odnosi isključivo na aktivna vojna lica i ne spominju se vojna lica u penziji, a u trenutku izricanja presude Mladić je već bio penzionisan.

Antić: Odluku mogao da donese samo Vučić

Bivši predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić kaže za Danas da je Mladić imao pravo na sahranu uz vojne počasti, ali samo po odluci predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kao i svako drugo lice, jer predsednik ima pravo na takvu odluku.

„Po propisima Vojske Srbije nije imao pravo, jer on nije bio oficir Vojske Srbije i nije strani oficir koji je poginuo ili umro na teritoriji Srbije. Njemu je, tehnički gledano, vojne počasti trebalo da odaju vojne snage BiH, odnosno Treći pešadijski puk OS BiH, koji po njihovom Zakonu o oružanim snagama i Dejtonskom sporazumu neguje tradicije Vojske Republike Srpske“, kaže Antić.

Međutim, on dodaje da je takav scenario teško zamisliti, jer to vlasti BiH nikada ne bi dozvolile, pa je onda predsednik Srbije iskoristio diskreciono pravo da odobri da se Mladić sahrani uz vojne počasti, jer samo njegova odluka daje legitimitet ovakvom načinu sahrane Mladića.

Lunić: Vojne počasti na osnovu tumačenja zakona Ministarstva pravde

Konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti Nikola Lunić kaže za Danas da je Mladić sahranjen uz vojne počasti jer Ministarstvo pravde smatra da se član 185. Zakona o Vojsci Srbije ne odnosi na Ratka Mladića.

„Ta odredba predviđa gubitak čina profesionalnom vojnom licu ili licu u rezervnom sastavu koje bude pravosnažno osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora dužu od jedne godine. Ministar pravde Nenad Vujić tumači da se ta odredba odnosi na lica koja su u trenutku pravosnažnosti presude bila u aktivnom ili rezervnom sastavu. Mladić je 2002. godine penzionisan, a prema tumačenju Ministarstva pravde tada mu je prestala i obaveza služenja u rezervnom sastavu. Zato 2021. godine, kada je presuda postala pravosnažna, nije imao status ni aktivnog ni rezervnog vojnog lica“, kaže Lunić.

On, međutim, ukazuje da je važno napraviti razliku između čina i prava na vojne počasti.

„Čin mu nije bio oduzet prema tumačenju Ministarstva pravde, ali iz toga automatski ne proizlazi pravo na vojne počasti. To su dva odvojena pravna pitanja. Zato bih rekao da je Ministarstvo pravde našlo pravni osnov da se Mladiću čin ne oduzme, ali to samo po sebi nije dovoljan odgovor na pitanje ko je i na osnovu čega doneo odluku o vojnim počastima.“

Na naše pitanje ko je mogao da izda naređenje vojsci da se Mladić sahrani uz vojne počasti, Lunić je sličnog stava kao i Antić.

„Ovde treba razlikovati odluku o tome da li će vojne počasti biti odobrene od operativnog naređenja kojim se takva odluka sprovodi. Prema pravilima o vojnim počastima, u slučajevima koji nisu unapred precizno određeni za pojedine državne i vojne funkcionere, odluku o dodeljivanju vojnih počasti donosi predsednik Republike. Načelnik Generalštaba može potom da izda operativna naređenja jedinicama Vojske Srbije za sprovođenje takve odluke, ali to nije isto što i samostalno odlučivanje o tome da li će počasti biti odobrene“, navodi Lunić.

On kaže da zato ne bi tvrdio da je Generalštab samostalno odlučio da Mladić bude sahranjen uz vojne počasti.

„Za takvu tvrdnju bilo bi potrebno imati uvid u konkretno naređenje i lanac odlučivanja. Ono što je nesporno jeste da su pripadnici Vojske Srbije učestvovali u ceremoniji i da je država omogućila da se sahrana obavi uz vojne počasti“, naglašava naš sagovornik.

On je dodao da se od Mladića u delu javnosti pravi simbol srpstva i veliki vojni komandant, iako njegova vojna karijera teško opravdava takvu reputaciju.

„Na dalmatinskom ratištu 1991. godine JNA pod njegovom komandom nije ostvarila ključne ciljeve. Ni u BiH njegova karijera nije bila vezana za velike vojne pobede: Sarajevo je ostalo neosvojeno, Goražde i Bihać nisu zauzeti, dok je najveći vojni uspeh VRS bilo zauzimanje Srebrenice. Zato je važno razdvojiti vojni čin od vojne vrednosti: Mladić može biti politički i identitetski simbol delu društva, ali njegova karijera nije primer vojničkog uspeha. Naprotiv, njegova karijera pokazuje koliko se u političkoj mitologizaciji može izjednačiti vojni čin sa vojničkom vrednošću, a ratni zločin sa ‘nacionalnim herojstvom’“, kaže Lunić.