Zašto studenti? – Aleksej Kišjuhas

Kao i bez naročite podrške Evropske unije, pa i stranačke opozicije i prebeglih delova vlasti. A trpeli su – šta? Polomljene vilice, gaženja automobilima i krvnička prebijanja, duga pešačenja i spavanja na otvorenom zimi, hapšenja i egzile, propuštene rokove i godine studija. I sve to radi boljeg života, pravde i slobode svih nas u ovoj državi i društvu – ponekad je toliko jednostavno i pasuljanski prosto. Dakle, zbog obnove suverenosti građana i institucija koje funkcionišu, i to u jednoj zapuštenoj zemlji u kojoj svaki dan možemo poginuti na ulici, u školi ili na železničkoj stanici.

U autokratskoj državi ili ličnoj vlasti gde se sistematski uništavaju i reke, vazduh i zaštićena kulturna dobra, i gimnazije i fakulteti, dok profesori mesecima ostaju bez plata ili posla zbog kritike režima. I gde se gase ili guše Egzit, Fest, Bitef, Sterijino pozorje, Nišvil, Sajam knjiga i Zoran Kesić, nameštaju sve javne nabavke, kupuju glasovi i ucenjuju ljudi, brišu granice između države i partije, haraju raspojasana korupcija i klijentelizam, i slave ratni zločinci.

I onda, zašto studenti? Počnimo od same Studentske liste za ove vanredne i odsudne izbore, o kojoj se toliko drobilo kao zatajnoj, misterioznoj („Ne znamo ko je na listi!“) i vaskoliko spornoj. A kada je obznanjena, i pobednički spektakularno predata, ispostavilo se sledeće. U pitanju je impresivna lista naučnika, eksperata i dobro proverenih kandidata, odnosno ljudi od ličnog, profesionalnog i antirežimskog integriteta. I kakva je do sada bila doslovno neviđena u našoj Republici.

Naime, na delu i glasačkom listiću jeste svojevrsni „dream team“ sa stručnjacima i doktorima nauka iz svih prirodnih i društvenih oblasti – od matematike i medicine, preko astrofizike, biohemije i građevine, do pedagogije, psihologije i ekonomije. Vaistinu zaslužujemo bolje, a oni znaju kako. Prema jednom prebrojavanju, na Studentskoj listi čak 116 osoba ili 46,4 odsto čine ljudi iz domena obrazovanja i/ili akademske zajednice. Platon bi bio ponosan! Uzgred, i međunarodni Dan učitelja zgodno pada baš Petog oktobra. Zatim, na Studentskoj listi nalazi se i najmanje 130 doktora nauka – što je čak 52 odsto ili više od polovine liste, i što je takođe krajnje neviđeno i nezabeleženo u nas. A preko 3.300 univerzitetskih profesora i naučnika u Srbiji su svojim potpisom, titulom i ugledom takođe otvoreno podržali upravo Studentsku listu.

A stvari postaju još impresivnije ako znamo kako je Studentska lista uopšte formirana. Do iste se došlo tako što je baš svaki student u zemlji mogao slobodno da predloži nekog kandidata, obrazloži zašto i predstavi mu biografiju svojim kolegama. Uz jedine uslove da ova ili ovaj nije bio deo režima, funkcioner opozicione stranke, ili – student. Usvojen je i princip da (shodno veličini) studenti Univerziteta u Beogradu predlažu 102, u Novom Sadu 50, Nišu 49, Kragujevcu 39 i Novom Pazaru 10 od 250 kandidata.

Redosled na listi takođe je garantovao ravnopravnu zastupljenost po polu i univerzitetskom centru. Znači, svi studenti nekog fakulteta mogli su da predlože kandidate, diskutuju o njima, i glasaju da li da (ne) budu na listi. A tek zatim je usledilo novo filtriranje i potencijalno uklanjanje („vetiranje“), koje sprečava da neka lobi grupa ili sporni akter „proguraju“ svog kandidata. Isti proces je onda iznova ponovljen i na državnom nivou.

Dakle, umesto centralizovanog i hijerarhijskog odlučivanja („iza zatvorenih vrata“), u pitanju je bila ona stvarna direktna demokratija odozdo. Rezultat? Lista slobodno odabranih i ravnomerno zastupljenih kandidata od kojih ogroman broj građana poznaje bar nekoga – i to ne sa televizora, nego kao čoveka iz svog okruženja. Skapirajmo da su hiljade studenata mesecima pretresali i detaljno češljali predloge kandidata, i što za neku izbornu listu tačno niko nikada nije uradio u ovom državčetu. Umesto stranačkih zasluga, usluga, donacija, poslušnosti i ostalih muljanja, mereni su jedino uspesi, moral, karakter i integritet.

Jedno 80 fakultetskih plenuma je bistrilo, prosejavalo i pretresalo svakog kandidata ponaosob, pa su glasali, pa su vetirali – isključivo snagom argumenata. Konačno, uprkos zaslugama i borbi, nijedan student nije na listi. Oni koji su birali listu – uopšte nisu kandidati. I što je samo dodatni indikator poštenja i razlog za glasanje za, a ne protivu Studentske liste „bez studenata“.

Zašto još studenti? Pa, i zbog njihove goleme mobilizacione snage. Stotinu mu tačkastih softvera, upravo ti studenti su organizovali najveći protestni skup u modernoj istoriji Srbije – sa oko 300.000 ljudi na ulicama 15. marta 2025. A onda – i onaj drugi najveći (190.000 na Slaviji 23. maja 2026.) i onaj treći najveći (140.000 na Vidovdan 2025.) ikada. Iza njih su i Peti oktobar (oko 120.000), i „Kosovo je Srbija“ (80.000) i protesti „Srbije protiv nasilja“ (60.000).

Od februara do kraja septembra 2025, studenti su organizovali ili inspirisali više od 10.700 protestnih događaja u više od 630 gradova i naseljenih mesta u zemlji. I samo to je dovoljan razlog za poverenje u organizacione i druge sposobnosti studenata. A svojevremeno su okupirali i po 7-8 meseci držali u blokadi preko 60 fakulteta u Srbiji, organizujući zajednički rad i život (spavanje, ishranu, higijenu, kontrolu ulaska, te nebrojene programe po fakultetima). Naprosto, prisustvujemo najvećoj horizontalnoj mobilizaciji, samoorganizaciji i pobuni u višestranačju Srbije.

Zatim, studenti su iz političke apatije pre svega izvukli – mlade, i koji su nam toliko nedostajali. Obaška što su još i atraktivni jerbo na njima svet ostaje. Nije na odmet ni što su studente podržali gotovo svi – i Miki i Mika, i Savo i Pavle, i Ćuta i Čanak, i ProGlas i Dveri, te Bravo, Lokalni front, Moj Bač i Nu Dau, pa čak i izvesni POKS i SKOJ. A pre svega, studenti su na javnu scenu doneli i na stotine ili hiljade novih i uglednih ljudi ozbiljnih biografija koji ulaze u izbornu trku, furaju bedževe, prijavljuju za kontrolore, stoje na štandovima, govore po mitinzima i ostalo, vrativši poverenje u političke procese i javne poslove. U ekstremnim i nemilosrdnim uslovima, studenti su zatim pokazali i upornost i izdržljivost kao nijedan politički akter do sada.

I skoro dve godine vešto zaobilaze prepreke, bušenja, udice i minska polja bez razdora i podela. Usput mudro uče iz grešaka, prilagođavaju se, menjaju taktiku i strategiju u hodu. I još vode kampanju koja je po svojoj kreativnosti i dometu takođe neviđena na ovim prostorima – pozitivna, vesela i pobednička, puna energije i optimizma. Hodaju, pedalaju, zalaze u svako selo, razgovaraju sa ljudima, izbacuju moćne poruke i kreativne filmove, plešu i pevaju, te uspešno pariraju milijardama (našeg novca) koje za svoju kampanju troši vlast.

Najzad, studenti su Srbiji vratili nadu da su promene moguće, da otete institucije rade svoj posao, i da neukim, bahatim i halapljivim državnim funkcionerima tu više nije mesto. I sve to u državi koja tek poslednjih tridesetak godina uopšte ima nekakve izbore, i autokratski i jednopartijski je preskočila čitave vekove razvoja svesti o demokratiji, nezavisnim institucijama, ljudskim pravima i slobodama.

Uloga studenata je zato prometejska, koliko i prosvetiteljska. Skoncentrisani, učtivi, bistri i vaspitani, svojom pameću i lepotom, osvojili su duše i umove nebrojenih građana Srbije, i time su već pobedili. Dakle, zato studenti – zbog mladosti i znanja, kreativnosti i hrabrosti. Zbog novih lica i zbog direktne demokratije, modernosti i prosvetiteljstva, pa onda i zato što su jednostavno kul. Zašto studenti, ukratko? Zato što su ljudima vratili nadu u budućnost ove zapuštene zemlje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.