Studentski plan obećava red, ali donosi konfuziju – Miša Brkić

Utisak „na prvu loptu“ je da veoma sliče, ne samo jezički nego i, reklo bi se, ideološki. Ali, ima, razlike. Ima, ima. Najpre, prilično je velika vremenska razlika između ove dve poruke/obaveze. Prva je zapisana 5. maja 1971. godine u dokumentu za Drugi kongres samoupravljača Jugoslavije (održan u Sarajevu). Druga je objavljena 15. septembra 2026. godine kao deo Studentskog programa koji je „nastajao godinu dana kroz plenume, konsultacije, rasprave i glasanja“ i nudi odgovor na pitanje „šta mora da se promeni da se ono protiv čega smo izašli na ulice više ne može tako lako ponoviti“. Postoji još jedan detalj koji pravi razliku u korist Studentskog programa – zalaganje za „konkurentnu tržišnu privredu“. Da, postoji još jedna zamagljena distinkcija. U dokumentu iz ’71. decidirano se kaže da je za „plansko usmeravanje“ zadužena država („država je našem društvu i dalje neophodna“). A u Programu iz 2026. nigde konkretno ne piše ko je zadužen za ravnomeran i planski razvoj (konkurentne tržišne) privrede. Jer, logično je da ako postoji plan razvoja to znači da neko taj plan osmišljava i sprovodi. Studenti se ne izjašnjavaju ko je to. U Programu je naglašena potreba za nezavisnim institucijama. OK, ali one postoje kao uslov tržišne privrede a ne kao neko ko je zadužen za njen planski razvoj. Iako to nigde decidirano ne piše, Programom provejava „duh države“ koja treba da brine o interesima Srbije i njenih građana pri „planskom razvoju tržišne privrede“.

Moguće je da je kroz jednogodišnju debatu u plenumima pokušano kreativno pomirenje planske i tržišne privrede, države i tržišta. U tom kontekstu, Program bi mogao biti kompromis zagovornika planske privrede i protržišne struje unutar Studentskog pokreta. Plansko usmeravanje privrede sada pokušavaju da promovišu i demokratski socijalisti Amerike, ali to je zaludan posao.

Najviše što se očekuje od države (odnosno od pravne države i nezavisnih institucija) je da nadgleda pravila po kojima se igra na tržištu (i njihovoj kontroli) a ne da pravi plan za razvoj tržišne privrede. Pravda leži u pravednim pravilima, a ne u zagarantovanim rezultatima. Tržište je mesto gde milioni subjekata zadovoljavaju svoje interese i nema tog političkog uma u državi koji je sposoban da zameni milione transakcija slobodnih učesnika. Svaki plan smišljen u kabinetu (predsedničkom, ministarskom, profesorskom), ma koliko genijalan, ne može da zameni tržište. Plan i tržište su nespojive pojave. Jedno drugo isključuje. Plan suspenduje tržište, tržište ne trpi plan.

Namera ovog teksta nije da omalovaži napor Studentskog pokreta da dovrši tranziciju Srbije nego da ukaže na neke ideološke zablude koje bi mogle da uspore i otežaju modernizaciju posle pobede Studentske liste na izborima. Ideja o planskom razvoju privrede ostavlja utisak kako je sve to romantičarsko, naivno i bezazleno. Planska tržišna privreda nudi se kao obećanje stabilnosti i pravednosti, kao san o racionalno uređenoj ekonomiji. Ali nije. Velike baze podataka, veštačka inteligencija i brzo računanje oživeli su san o centralnom planiranju. Ali, „pametno“ centralno planiranje je i dalje centralno planiranje i osuđeno je na propast, samo sa bržim kalkulatorima. Centralno planiranje obećava red, ali donosi konfuziju.

Tržište slobodno funkcioniše ili nije tržište. Ako nije slobodno, tržište ne može da bude konkurentno. Sloboda je conditio sine qua non tržišta, uslov bez kojeg tržište ne može ostvariti svoju osnovnu ulogu. Ključne informacije na tržištu, potrebne za efikasnu raspodelu resursa, raspršene su u milione podataka, prećutne i podložne stalnoj promeni. One ne postoje u bazama podataka vlade, ministarstava, zavoda za plan, centralne banke… nego u glavama i iskustvima miliona pojedinaca – vlasnika prodavnica, proizvođača roba, davalaca usluga, potrošača, inženjera i preduzetnika – pri čemu svaki od njih reaguje na trenutne i lokalne signale. Tržište nije proizvoljan ljudski izum, već jedini poznat sistem sposoban da obrađuje ogromne, rasute i stalno promenljive informacije.

Samo slobodno tržište, oslobođeno planske regulacije, kontinuirano generiše i apdejtuje znanje kroz konkurenciju. Birokratskoj simulaciji koja bi da planski razvija tržišnu privredu nedostaju podsticaji i povratne informacije koje to omogućavaju. Odluke o tome šta se proizvodi, po kojoj ceni i za koga koordinišu se na konkurentnim tržištima, a ne državnim planovima. Svi učesnici na tržištu pod stalnim su pritiskom da pronađu bolje rešenje – jeftiniji metod proizvodnje, izdržljiviji proizvod, uslugu koja štedi vreme ili inovaciju koje se niko ranije nije setio. Onog trenutka kada preduzetnik ili kompanija to pronađe, kupci postaju njihove nove mušterije. O tome ne odlučuje država ni njen plan. Nijedna firma ne može da se opusti na tržištu, svaka je u stalnom traganju. Milioni malih poboljšanja do kojih ta potraga dovodi – a godinama se gomilaju širom privrede – rezultiraju životnim standardom kakav nijedan planer ne bi mogao da osmisli, niti bi ga ijedan državni organ mogao da predvidi.

Takva tržišta podstiču slobodu i prosperitet društava i pojedinaca samo kada su istinski otvorena i konkurentna a ne planirana. A otvorena i konkurentna su samo uz vladavinu prava, odnosno institucije koje zabranjuju upotrebu sile i prevaru, ne dodeljuju posebne pravne ili regulatorne povlastice i obavezuju na poštovanje pravila moćnije igrače isto koliko i sve ostale. Vladavina prava pravi razliku između ekonomije koja otkriva (inovacije) i one koja eksploatiše.

Cilj dovršetka srpske tranzicije ne bi trebalo da bude povećanje moći centralne vlasti u Beogradu da bi upravljala tržištima u ime nacionalnog interesa. Planiranje (tržišne) privrede, zapisano u Studentskom programu, izgrađeno je na pogrešnoj premisi – da birokrate u Beogradu svojim planom mogu da nadmaše milione decentralizovanih slobodnih izbora koje na tržištu svakodnevno donose pojedinci i preduzeća.

Ekonomije zasnovane na profitnim odnosima podstiču preduzetnost i ličnu inicijativu što se ne može ugurati u unapred pripremljene planske kalupe. U rentijerskim (klijentelističkim) ekonomijama – kakvu je Srbija, na nesreću, najčešće imala – preovlađuje centralizam i planiranje. U njima vlada red i čvrsta organizacija. Zato su tako primamljive. Ali i pogubne po prosperitet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.