Studenti su pobedili – Aleksej Kišjuhas

Zatim, u javnost i politički vokabular su vratili „te teške, strane reči“: promene, reforme, institucije, Ustav, zakon, odgovornost. A dežurnim i šatro „patriotama“ su oduzeli zastavu, himnu i tri prsta. I umesto pukog aktivizma, uveli su – organizaciju. I to kakvu organizaciju i prateću kampanju, od interneta do svakog trga i sela. Pa su nam, umesto apatije i beznađa, vratili nadu. Pokazali da su drugačija politika i organizovanje mogući. Dođavola, da je drugačiji svet moguć. I ništa više neće biti (niti je već) isto. Uostalom, deca po školama se danas igraju „studenata“, kao policajaca i lopova, i partizana i Nemaca svojevremeno.

Studenti su pobedili i zbog načina na koji je njihova lista nastala. Ne odlukom partijskog vrha ili dogovorom iza zatvorenih vrata, nego mukotrpnim direktno-demokratskim procesom od godinu dana plenuma, rasprava, glasanja i vetiranja po učionicama i amfiteatrima naše zemlje ponosne. Nakon blokada i života na fakultetima, pešačenja, batina i zatvora, studenti su sastavili listu ljudi kojima veruju, umesto da sami preuzmu vlast. Dok ni cilj Studentske liste nije da bude vlast, koliko da poziva na odgovornost i da odistinski kontroliše Vladu, umesto dizanja ruke na zvonce. Kako to neobično zvuči. A na njoj se nalazi najmanje 130 doktora nauka (52 odsto liste) i skoro još toliko lekara, nastavnika i aktivista od ugleda. Dakle, ljudi koji svoj autoritet crpe iz znanja i morala, a ne partijske knjižice. Vaistinu čudo neviđeno. I uopšte se ne moramo slagati sa svakim imenom na Studentskoj listi, niti verovati da će 250 ljudi bez parlamentarnog iskustva rešiti sve naše probleme preko noći.

Ali, po prvi put ikada, građani Srbije pred sobom imaju opciju koja nije proizašla iz istog i potrošenog političkog aparata, nego listu rođenu na ulici, u učionicama fakulteta, i na putevima između gradova i sela, a ne po zadimljenim kabinetima.
Studenti su pobedili i zato što nebrojeni ljudi konačno imaju za (a ne samo protiv) koga da glasaju. Za nešto uzbudljivo, i za odistinski nova i neukaljana lica sa ozbiljnim znanjem, biografijom i reputacijom. Iako otpori (botova) još uvek postoje, studenti su ugasili i vatreni cinizam o tome da su „svi oni isti“, a stvarne promene nemoguće. Jer nisu „isti“ univerzitetski profesori i plaćeni batinaši, rektor i direktor sa kupljenom diplomom, Aleksandar Baucal i Aleksandar Šešelj. I šta je, ako ne pobeda, izvući na ulice stotine i stotine hiljada ljudi? I tako opet i opet, obarajući sve rekorde i arhive javnih skupova, bez ucena, kvota, sendviča i „dve hiljade za gospodina“? Upravo zato, vreme za vanredno stanje i tvrdu diktaturu (uprkos najavama) je davno prošlo ili pluskvamperfekt.

Studenti su pobedili i pošto su, za samo godinu i po dana, već smenili premijera, raspustili i Skupštinu i Vladu, te smenili i predsednika Srbije za kraj. Ne tako davno, bila je svojevrsna sramota (i/ili strah) reći da se podržava opozicija. A danas? Sada je veliki blam u društvu podržavati Srpsku naprednu stranku. Stotinu mu podkasta, postoji čak i YT emisija („Cena stava“) posvećena toj jednoj jedinoj temi – ispovestima sirotih esenesovaca koji su trpeli prezir, ponižavanje i stigmu. Šta još? Studenti su pobedili i jer su učinili da kampanja vlasti izgleda ovako mizerno kako izgleda.

A to jeste kilavo i otužno, jalovo i bezvoljno: strogo kontrolisani skupovi, trenerkaši i kapuljaši, te posete probranim „domaćinima“ uz maženja kućnih ljubimaca i raspravu sa kamenom. Poput onog Andersenovog dečaka, ova su deca zapravo ogolila i vratila naprednjake na radikalska podešavanja. Na teme Kosova i Crne Gore, „otcepljenja“ Vojvodine i Sandžaka, te vaskolikih ustaša i Ratka Mladića – na širenje mržnje prema „izdajnicima i stranim plaćenicima“ i sejanje straha od „snaga haosa i bezumlja“. Bravo, kreteni. Samo što to danas „pali“ još samo kod onih najzadrtijih sunarodnika nam.

Zatim, uprkos opozicionim udarcima sa i leva i sa desna, tj. i od „Neautentične Evrope“ (ES) i od „Autentične Rusije“ (DSS), studenti su pobedili i jerbo su kreirali famoznu „referendumsku atmosferu“ u društvu. A čak su i pomalo distancirali oprezne SPS i Rasima LJajića od aktuelne vlasti (koja je na listu skrpila jedino radikale, Zavetnike i PUPS). Drugim rečima, postigli su da se na izborima zaista ne sučeljavaju programi, i čime bi se samo foliralo da smo u normalnoj političkoj utakmici ili zemlji. Kakve predizborne debate, dijalozi, sučeljavanja i ostali bakrači kada se gase mediji, otpuštaju profesori, lome vilice i rebra na ulici? Uzgred, oni koji zaista „nemaju program“ su lista „1. Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“. Umesto „programskog dijaloga“, studenti su ispravno i mudro učinili da se glasa o jedino sledećem: Da li će posle izbora da bude isto, ili će da bude drugačije? I to je, otprilike, sve.

Dok jednostavno nema više kako da bude isto. Iz šesnaest minuta tišine za šesnaest žrtava novosadske nadstrešnice izrasla je buka koja je probudila čitavu zemlju i društvo. Dositejevski prosvećeno, studenti su učinili da „vostane Srbija“. Danas vlast očima ne može da vidi bar 45 odsto građana, i što oni sad otvoreno govore. I glasali bi za bilo koga i bilo šta (otuda onaj toliko zaboleli „kamen za kupus“), samo da se ovo nakaradno skloni. Zato čak ni poraz Studentske liste na izborima ne može i neće umiriti srpsko društvo i Srbiju. Pa ni glasačima SNS-a se ovo više ne radi – zvižde im, bogorade i vređaju ih. Ne postoji spontani skup pristalica SNS-a, čak ni 100 ljudi koji će negde sami izaći i podržati vlast. Sigurni i kapilarni glasovi, spiskovi, štandovi, kvote, ucene, pretnje, pozivi, od vrata do vrata – dosadilo je i bogu i narodu.

Nema energije, beživotno je, bedno i patetično. Suprotno tome, studenti koji su pešačili stotinama kilometara i spavali pod otvorenim nebom, bili prebijani, gaženi i gonjeni tužbama i pretnjama, dočekivani su hranom, aplauzom i vatrometom građana koji su izlazili na ulice samo da ih pozdrave u prolazu. Zar to nije pobeda? Potrebno je još samo malo napora da se suzbije sistematsko širenje straha, defetizma i cinizma kod dežurnih mutivoda, cepidlaka i mudrosera. Još malo poveća izlaznost, još neko prevede na omladinu stranu promena, te spreči krađa glasova koliko god je moguće i – gotov(o) je.

A prisetimo se kako je počelo. Tragedija koja je 1. novembra 2024. potresla zemlju pokrenula je proteste predvođene studentima, otvorila pitanja krivice i odgovornosti, istakla zahteve zdravog razuma, i političku scenu Srbije dovela u nešto potpuno novo i neviđeno drugačije. Studentski pokret ubrzo je prerastao okvir uličnog protesta i postao moćna, izdržljiva, demokratska, dosledna, kreativna i pametna politička organizacija. Nemoguće je preceniti šta su ovi mladi ljudi ili pobednici probudili kod građana koji se godinama unazad osećaju kao gubitnici, tj. ucenjeni, uplašeni i uvereni da su promene nemoguće.

Najzad, studenti su pobedili i zato što traže nešto naizgled skromno, a zapravo radikalno u srpskom kontekstu i istoriji – da institucije rade svoj posao. Što znači da sudovi gone korumpirane lopove, i da suverenost i vlast budu u rukama naroda, a ne jednog čoveka. Srbiju u kojoj su izbori pošteni, mediji slobodni, a znanje i rad isplate. Gde se ne krade, namešta, ucenjuje, plaši, ućutkuje i ćuti, nego smeje, raduje i voli. A to je već revolucija, i zato je sve toliko osvežavajuće. I onda, samo dobre vesti! I samo znanje, organizacija i ljubav. Umnogome, studenti su već pobedili. Ostaje nam jedino da to na izborima pokažemo – i odbranimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.