Smrt genocidaša Mladića – Snežana Čongradin

U zemlji u kojoj najveći broj građanki i građana misli o tom zločincu, tom gadu, tom najgorem čoveku koji je rođen na ovim prostorima i dobio priliku da svu tu svoju zlobu ispolji u punoj snazi, da je heroj, da je branio srpski narod, da je doprineo njegovom dostojanstvu.

Takođe, jako je teško živeti u zemlji u kojoj su na vlasti, ponovimo, prilika je, pa me izvinte, portparoli genocida koji je Ratko Mladić izveo na terenu, pobio više od osam hiljada Bošnjaka za tri dana. Samo zato što su Bošnjaci. Tako su se rodili i na tom, nesrećnom mestu se 11. jula 1995. našli. U Srebrenici.

Snažno, sa tadašnjom mladalačkom energijom političkih retarda, samoživaca, glupana, bezosećajnih ljudi, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, podstrekavali su i podržavali da se genocid dogodi, da njihov narod, srpski narod, bude zauvek obeležan kao onaj čiji su predstavnici genocid izveli.

Kako su uspeli da posle toliko godina, više od tri decenije, pobeđuju na izborima, da budu omiljeni među građankama i građanima Srbije, nije teško pretpostaviti. Kad si tako silan da braniš genocid, da staješ iza genocida, opravdavaš ga, negiraš, ne priznaješ, ne odričeš se te najgore, najružnije prošlosti, svakako da imaš „sposobnosti“ da silom i brutalnošću postupaka, lažima, krađom, teškim obmanama, držiš narod pod kontrolom. Huškaš ga na sve druge koji vide stvarnost onakvom kakva jeste, kakva je dokazana. Ne samo kroz hiljade i hiljade svedočenja i dokaza, nego i kroz najdirektnije izjave koje stoje u odbranu jednog takvog zlikovca koji je juče umro u zatvoru u Haškom tribunalu.

Umro je Ratko Mladić. Samo 15 godina je bio u zatvoru, a umro je u 85. godini.

Takozvanim demokratskim vlastima je trebalo čak 11 godina da ga uhapse. Na teritoriji Srbije.

Sećam se dana hapšenja. Bila sam srećna. Na vlasti su bili pobednici 5. oktobra.

Međutim, i ta vlast je izbegavala da stvari nazove pravim imenom. Da kaže šta se dogodilo u Srebrenici. Kakvo zverstvo, kakav zločin, kakva odvratna stvar, u ime našeg naroda, mene, tebe, nas. Ta vlast je izbegla da u Deklaraciji Skupštine Srbije koja je bila izglasana 2010. godine, genocid nazove genocidom.

Da time sa naših leđa zauvek skine to obeležje, da objasni narodu da su Ratko Mladić, Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj…, ljudi, neljudi, koji više nikada ne smeju da se nađu u pozicijama da odlučuju o našim sudbinama. Relativizacija te najgore moguće stvari koja je mogla da bude počinjena u naše ime, od strane onih koji su zauzeli vlast posle petooktobarske revolucije, dovela je do toga da ponovo njihovi portparoli, potrčci i danas budu na vlasti.

Njima nije bilo dovoljno to što su oni koje su svrgnuli sa vlasti pomagali izvedbu genocida, što su organizovali niz teških ratnih zločina, što su direktni počinioci bili osuđeni na više stotina godina robije… To im nije bilo dovoljno da ih lustriraju, da ih sklone zauvek sa političke scene. Da završe taj posao, pa makar morali i sami da se sklone potom, ako su procenili da bi takav slučaj bio neminovan, usled navedenih nužnih poteza.

Zato su i izgubili izbore, jer nisu bili jasni, jer su hteli da se dodvore i delu naroda koji je bio osakaćen brutalnom ratno-zločinačkom propagandom Miloševića, Šešelja i njihovih današnjih naslednika koji vladaju Srbijom – Vučića i Dačića.

Ono što je danas bitno jeste da je prilika da nas smrt genocidaša Ratka Mladiša podseti ko je na vlasti u Srbiji. Ako uopšte ima ko da čuje i da zna zbog čega i kako je moguće da takav dvojac, Vučić-Dačić, pored svih nepočinstava, ničega, bukvalno ničega dobrog učinjenog u svojim „političkim“ karijerama, upravljaju našim životima.

Jer, pazite, zadržimo se samo ovde: pa, kako je moguće da oni koji su podstrekavali i podržavali genocid – GENOCID – bilo šta u životu učine dobro. Bilo kome. Pogotovo za tako veliki broj ljudi, kao što je narod.