„Sad je poćelo grubo“ – Pavle Simjanović

Retko to radim, i obično se izlet završava nakon desetak sekundi, ali ovaj put sam srećom ili nesrećom uskočio u segment jutarnjeg programa u kojem su režimski parapravnik i režimski paranovinar hvalili lik i delo Lordana Zafranovića.

Naravno, tema je bila njegov film o Jasenovcu, i pretpostavljam da je Gaga Antonijević ljuto kršio prste pred televizorom.

„O meni nisu ovako lepo pričali“, verovatno je mrmljao u bradu, „Pa i ja sam neki značajni umetnik, majku mu. Dobro, opus mi objektivno nije baš kao njegov, ali ja sam na red da se istaknem došao osamdesetih, kada jugoslovenska država nije više toliko ulagala u kulturu. Eh, da sam imao veću podršku ne bih morao da pravim besmislice kao što je ‘Balkan Ekspres 2’ i posle toga zbrišem kod genocidnih kauboja iz razloga koji sada nisu toliko bitni, davno je bilo“.

Zezanje na stranu, sve u vezi sa Zafranovićem kao ovonedeljnim herojem srpskog kriminalnog režima jeste krajnje neprijatno.

Sam je kriv i pokušavam da ga razumem.

Pola svog života – dakle, dve trećine radnog veka – pokušavao je da stvori film o Jasenovcu, ispravno ga smatravši bitnim pre svega za hrvatsko društvo.

Setimo se, 1983. godine je snimio dokumentarni film „Krv i pepeo Jasenovca“, a ja ga dobro pamtim jer sam neke delove gledao na televiziji koju godinu kasnije pre nego što su me oterali na spavanje, ukoliko posle toga budem uopšte mogao da zaspim.

Dakle, nikakvog ćutanja o toj fabrici varvarskog ubijanja u Jugoslaviji nije bilo, da bi zatim Zafranović imao priliku da posmatra rađanje relativizacije zločina i bujanje ekstremne desnice u Hrvatskoj.

I u Srbiji, naravno, ali pristojnu osobu mora najviše proganjati korov u sopstvenom dvorištu.

Jedini i najbolji odgovor filmskog reditelja je mogao biti film, i igrana obrada teme Jasenovca je postala njegova opsesija.

Naravno, u zemlji u kojoj su „branitelji“ svete krave, u zemlji u kojoj fudbalska reprezentacija izgubi od Engleza kod kuće sa 7:0 čim im na mesto selektora dođe normalan čovek a ne bogomoljački „patrijota“ sposoban da motiviše grupu neobrazovanih mamlaza, taj film nije mogao biti snimljen.

I tu se desio etički kvar.

Umesto da odustane, Lordan Zafranović je rešio da novac nabavi od srpske države, ovakve kakva je sada, ali donekle ga se može opravdati: neko ko ne živi u Srbiji nije pre više od pola decenije mogao znati da će fašizacija doseći ove razmere, sve do tačke u kojoj se vlast i bilo šta povezano sa vlašću više ne može dodirivati sa bilo kim ko smatra da je slobodnomisleća jedinka.

Takva oteta država je sada vlasnik filma sa kojim može da radi šta god hoće.

Ipak, njegov autor nije smeo sebi da dozvoli i da se pojavi na premijeri, u sali ispunjenoj ćacijima kojima su podeljene karte (za njih su besplatne a svi mi smo im ih platili), što dalje vodi do slavljenja na režimskim trovačnicama.

Šteta, jer film će verovatno uskoro biti u vlasništvu jedne sasvim drugačije Srbije, i Zafranović je mogao da sačeka, recimo, televizijsku premijeru na oslobođenom, od zla pročišćenom RTS-u – usput, predlažem da vratimo nazive RTB i RTNS, zbog jasnog reza sa prošlošću.

Tom prilikom je mogao da doputuje u Beograd i da opsežan intervju na sve neophodne teme o kojima će na tom mestu u novim okolnostima biti moguće razgovarati.

Ko zna, mogao je i da na RTB-u bude gost „Utiska nedelje“.

I dalje može, ali sada sa senkom pogrešne odluke.

* * *

Prošle nedelje sam najavio da ću do izbora pisati tekstove sastavljene od crtica, da bi cela ova nesrećna tema velikog umetnika koji u smiraju karijere ne delom, već izbegavanjem razumevanja konteksta prikazivanja dela, prlja svoje ime zahtevala opširniju obradu.

No, kad smo već kod prvobitnih sećanja iz sredine osamdesetih, u glavi mi se jednim drugim povodom pojavio glas Mladena Delića koji negde između kulminacije i peripetije utakmice Jugoslavija – Bugarska, odigrane na Poljudu 1983, reče „Uuu, sad je poćelo grubo“.

Sportska drama se, kao što rekoh, bližila kraju, i nama i Bugarima je bila potrebna pobeda da bi se otišlo na Evropsko prvenstvo (ono pravo, sa osam reprezentacija), i živci su se istanjili.

Inicijator moje asocijacije je, pak, bila vest da su iberijski vlasnici pokušali da na portal Nova.rs istovare nekoliko režimskih „kolega“, kao i da će biti uveden vid predizbornog reklamiranja koji samo režim može da plati, sa celom prekrivenom stranicom kada se otvori sajt.

Vreme curi i „poćelo je grubo“, a novi vlasnici bi mogli da obrate pažnju na još jednu od legendarnih opaski Mladena Delića, onu kada veli „tooo se ne raaadi… Zlatko Vujoviću“.

U svakom slučaju, reakcija ostalih redakcija, uključujući i Danasovu, je bila oprezna ali na koncu ispravna.

Držimo se zajedno, kao u bojnom kvadratu iz doba Napoleonovih ratova, s tim što se mora priznati da to i nije toliko iznenađujuće kada znamo da se mora opstati još dvadesetak dana.

A posle toga sledi ili sloboda ili potpuni raspad društva – jasno, država se odavno raspala – prilikom kojeg više neće imati šta da se drži i čuva.

Ne bi trebalo biti naivan: uporno branjenje tvrđave novinarstva povlači mogućnost da se izbori uopšte ne dogode, što bi dvadesetak dana pretvorilo u višemesečno mrcvarenje.

* * *

„Nema više vremenaaa… za bilo šta…“, zavapio je M. Delić pred sam kraj, pa ipak je bilo.

Još nešto mi upravo pada na pamet.

U jednom relativno nedavnom intervjuu Zlatko Vujović – koji je, inače, na dotičnoj utakmici upisao tri asistencije za gol – ispričao je da je kada mu je lopta došla na stranu samo gledao da je dobro udari i da pogodi peterac.

Utrčavaju mu ljudi tamo i jedino je bitno da centaršut ne ode negde „u tri lepe“ – ako je u blizini gola nešto će se valjda desiti.

Stil, finese, precizno ciljanje… katkad postanu kontraproduktivni.

Rekao bih da su ovi izbori i sve što im predstoji i sledi jedan takav napad „na osećaj“.

Pa šta bude.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.