Od Sorbone do Lomonosova, lavirint je pun čudovišta – Pavle Simjanović

Priznajem da sam tek prilikom upisivanja autorsko-produkcionih podataka saznao da je scenario filma „Minotaur“ Andreja Zvjaginceva zasnovan na „Nevernoj ženi“ Kloda Šabrola.

Niko od ljudi sa kojima sam u Sarajevu pričao posle filma nije to primetio, a ja sam svakako detalje Šabrolovog filma koji sam gledao pre dvadesetak godina zaboravio u dovoljnoj meri da ga ne prizovem u sećanje.

Zaborav zapravo i nije previše neobičan, s obzirom da je Šabrol u „Nevernoj ženi“ operisao minimalističkom, naoko rizično banalnom pričom o ženi iz visoke građanske klase – sa mužem i malim sinom živi u vili u okolini Versaja, odlazeći redovno vozom ili kolima u Pariz na malo urbane zabave – koja bez očiglednog razloga započinje vanbračnu aferu.

I to sa razvedenim piscem, za kojeg privatni detektiv, angažovan od strane muža kada mu suprugino ponašanje postane sumnjivo, kaže da „ima svoj novac“.

Verovatno nasleđen, čime je sastavni deo galerije privilegovanih gadova koje je Šabrol odabrao kao glavne predstavnike nadalje najčešće korišćenog socijalnog vokabulara.

Naime, tokom šezdesetih se zabavljao, često birajući puku repertoarsku funkcionalnost – recimo, režirao je čak četiri „euro spy“ kempa sa životinjama ili geografskim toponimima u naslovu – da bi približivši se četrdesetoj godini života odlučio da iznova, ili možda čak prvi put, krene putem autorskih pretenzija.

Zašto baš tada?

„Neverna žena“ je premijerno prikazana u januaru 1969. a snimana u leto 1968, prikazujući ljude koji kroz život prolaze apsolutno nedodirnuti društvenim događanjima, a znamo šta se u Francuskoj i celom svetu dešavalo u proleće 1968.

Oni su hladni, samodovoljni, sa Stefan Odran koja nijednim pogledom ili pokretom mišića lica ne prikazuje da bunt njene protagonistkinje pristiže iz nagona za rušenjem sistema.

S tim što bi to mogao biti podsvesni motiv, a Šabrol je dovoljno mudar da tumačenje ostavi gledaocu.

Andrej Zvjagincev („Levijatan“, „Neljubav“, „Jelena“…) je godinama pokušavao da od evropskih fondova „namakne“ dovoljno novca za svoj prvi film koji će biti snimljen van Rusije i bez učešća ruske države, konačno odustajući od planiranog projekta.

Potom, relativno brzinski je privukao pažnju finansijera, kao alternativu predstavivši film zasnovan na proverenoj vrednosti.

Predložak je, zapravo, bio izuzetno odabran, gađajući potentnu temu: šta se zbiva u mozgovima ljudi koji su operisani od bilo kakve ideje o promeni ili popravci društva?

Izvorna radnja i redosled scena su gotovo prepisani (naravno, uz sasvim nove dijaloge koji su uslovljeni drugačijom genezom likova), dok Zvjagincev sporim ritmom i dodavanjem nove, ključne linije priče sa sat i po stiže do trajanja od dva sata i petnaest minuta.

Suštinski, ima tu materijala za dva nedostatna filma koji združeno postaju prirodno i savršeno komplementarni, tvoreći kompleksnu celinu.

Četrdesetogodišnji Gleb (Dmitrij Mazurov) je vlasnik firme za proizvodnju-import-eksport-transport nečega (u njegovoj maloj poslovnoj imperiji su i hangari izgrađeni ko zna kada, i uredne moderne kancelarije naseljene kosatim IT-jevcima), i živi sa suprugom Galinom (Iris Lebedjeva) i sinom adolescentom na obodima provincijskog grada (Riga gde je film sniman teško može da uspešno glumi Moskvu ili Sankt Peterburg).

Iako su, kao i Šabrolovi buržuji, nastanjeni u šumskoj vili (tj. u ovom slučaju stakleno-bezdušnoj neo-dači), određeni detalji porodičnih odnosa otkrivaju surovi svet u kojem su junaci stvoreni.

Na primer, Galina prijavi Glebu da sinčić ima problema u školi sa nekim malim siledžijom u pokušaju, nakon čega otac drži čas samoodbrane sa psihološkim začinom: „On misli da je neki zavodnik, a? Sviđa se samom sebi? Sledeći put kada te bude zezao uhvati ga za kragnu i tiho mu reci da ćeš da mu unakaziš facu. Videćeš, odstupiće“.

Istok je to, moraš da se boriš.

U međuvremenu, Gleb na poslu ima ozbiljne probleme.

Godina je 2022, rat u Ukrajini je počeo i sve više mladih radnika i radnica odlučuje da krene putem emigracije.

Valja to nekako „zakrpiti“, a onda Gleb i još četiri uspešna lokalna „biznismena“ bivaju sazvani u gradonačelnikovu kancelariju.

„Dobili smo kvote za mobilizaciju“, kaže on, „i za svakog od vas sam odredio broj ljudi koji ćete iz svojih firmi morati da pošaljete u vojni odsek. Vas dvojica po 25, vas trojica po 14“.

Eh, krene se od kvota za mitinge vladajuće parapartije pa se tako stigne i do tačke u kojoj šaljete ljude u smrt.

Jasno, sve ovo je Zvjagincevljev gorepomenuti aneks, neka vrsta filma u filmu, sa Glebom koji smišlja prevaru za obezbeđivanje iole mirnog sna: otvoriće 14 novih radnih mesta i u čeljusti zveri poslati ljude koje ne zna.

Paralelno, Galina ga vara sa mladim fotografom koji živi u novogradnji iz sedamdesetih.

Pitamo se: pričaju li njih dvoje o nečemu?

Ima li u tom odnosu još nekih elemenata ljudskosti, osim seksualne strasti, koji joj manjkaju sa Glebom?

Ne, jer Galina je slovenska Stefan Odran, zatajna i besvesna razoriteljka svoje klase, a Glebovo postupanje kada otkrije prevaru ovaj put prevashodno potiče iz potrebe za dominacijom.

Lebedjeva, za razliku od egzistencijalizma Stefan Odran, uspešno navodi gledaoca do zaključka da je Galina osoba sa potpuno poražavajućim životom, pri čemu tragediju čini shvatanje da gotovo da nije imala šansu za nešto bolje.

Očajno, bezumno tucanje sa mladim fotografom je vrhunac njenog iskakanja iz zadatog sistema.

Morozov, pak, svog junaka tumači sa „putinovskom“ ravnoćom izražaja.

U njegovom svetu, spoljašnja emotivnost je dokaz slabosti.

Prevodeći zapadni izvornik, Zvjagincev doseže raznovrsne disidentske transgresije.

Rusija nije autonomno ostrvo već deo svetske, a pogotovo evropske civilizacije, i u njenim vrhovima moći se nalaze isti oni kvarovi kakve francuski odvratni buržuji iz 1968. nisu umeli ni da identifikuju ni da poprave.

Dalje u tom pravcu, ruska duša je mit.

Ako išta, njena manifestacija u stvarnom svetu je mračna i nepopravljiva, ali Zvjagincev ne ide tim pravcem, ne mrzeći ni čovečanstvo ni svoje junake.

Bez obzira, njihova krivica je paklena.