O-ruk novine – Božidar Andrejić

Kad sam počeo da sarađujem u „Omladinskim novinama“ (73/74) one su bile dvonedeljnik i nisu izlazile preko leta. Ne sećam se, a i nepotpuna dokumentacija ne pomaže da se setim kad su postale nedeljnik. Mislim, za glavnourednikovanja Milomira Kragovića, a pre Grujice Spasovića koji je u redizajnu „skinuo“ ono novine, pa ostalo samo „Omladinske“ u formatu danas kukavne „Politike“. Takve sam i ja „nasledio“ od Gruje dok nismo prešli na njuzmagazinski format i novo ime NON (Nove omladinske novine – „Ko ne čita NON, taj je slon!“ – jedan od slogana).

Bilo kako bilo, tek već za Kragovićevog mandata nedeljnik preko leta objavljuje uz redovne sadržaje specijalni dodatak za omladinske radne akcije. A nekoliko godina potom, preko leta ovim listom za mlade, već i tad u „njuzmagazinskom“ formatu dominiraju „akcijaške“ teme, a redovni sadržaji su bili samo dopuna.

Ove novine su, i sad se može potvrditi ako se prelistaju, bile svojevrstan fenomen, informativne, duhovite, prilagođene mladima koji rade na ORA-ma. Na svakoj akciji u Srbiji, a bilo ih je na desetine, raspoređivani su dopisnici, a dopisivanja je bilo i sa (g)radilišta u drugim republikama.

Ali, bila je to i svojevrsna letnja škola novinarstva koja je procvat doživela u godinama početaka usmerenog obrazovanja kad su u redakciju prosto nahrupljivale grupe iz srednjih škola koje su imale novinarski smer. Ti mladi su se pridruživali već formiranim ekipama saradnika što iz unutrašnjosti, što iz Beograda, koji su „detaširani“ kao dopisnici sa ORA. Organizacija rada, urednici, novinari, „kadrovi“ i službe (neke nove poput stenografa) bila je prilagođena toj živosti u izveštavanju.

Pored dopisnika na teren su odlazili i novinari, fotoreporteri i urednici kako bi doneli tematske ili problemske tekstove i reportaže. Ako su u prvo vreme srednjoškolci na praksi učili prve lekcije iz zanata, oprobavajući se na anketama, uzimanju izjava koje će „iskusniji“ koristiti u svojim tekstovima, već za sledeću smenu, ili iduću godinu, bili su osposobljeni da samostalno rade kao dopisnici.

Dugo sam se dvoumio da li pominjati imena najboljih, dokazanih i kasnije uspešnih u novinarstvu. I zaključio da je to nemoguće – uprkos imenima dopisnika sa akcija u impresumima, spisak ne bi bio kompletan, o nekoga bih se ogrešio. Ali, mora se reći dobar broj „praktikanata“ iz redakcije u Bulevaru revolucije 52 kasnije ušao je ne samo u vrhove srpskog novinarstva, već i nauke, kao i književnog, pozorišnog i filmskog stvaralaštva, pa sve do diplomatije i rukovodstava u velikim svetskim, ne samo medijskim korporacijama.

Redakcija je, uz sve to bila mesto upoznavanja, za – je l’ se sad kaže „dejtove“ – iz čega se rodilo i nekoliko brakova, sa supružnicima koji su u vrhu svojih stvaralačkih „branši“ i ovde i u svetu.

Akcijaška parola – o-ruk – tako je postala samo mala šala u odnosu na uspešnost i istrajnost u karijerama mnogih koji su akcije opisivali i učili se budućnosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.