Ne nacionalnom stadionu, da nacionalnoj strategiji – Živa Vekecki

Jer, čak i da izabranici Veljka Paunovića odigraju iznad svojih mogućnosti, a Holanđani budu imali loš dan i „Orlovi“ pobede (čisto sumnjam u takav epilog) to u biti neće ništa promeniti.

Srpski fudbal, kako reprezentativni tako i klupski strmoglavo juri ka dnu. Isto tako ni novi predsednik Fudbalskog saveza Srbije, kog će „neko“ izabrati ne bitno da li će to biti Terzić, Jugović, Lazović…suštinski neće doneti ništa novo.

Nažalost, slična je situacija i u skoro svim Savezima. Odbojkaši su na upravo završenom Evropskom prvenstvu doživeli „istorijski“ debakl (nikad gori plasman), devojke jesu osvojile bronzanu medalju ali Maja Ognjenović i Tijana Bošković neće trajati večno, šta posle Olimpijskih igara u Los Anđelosu?

Debakl košarkaša ne Evropskom prvenstvu još uvek peče, a činjenica da u našim najboljim klubovima, Crvenoj zvezdi i Partizanu, naši reprezentativci igraju epizodne uloge a da deca sa 16-17 godina odlaze u SAD da tamo studiraju i igrački se usavršavaju ne obećava ništa dobro.

Vaterpolisti jesu osvojili zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu ali, praktično samo nekoliko dana kasnije bezmalo svi reprezentativci su odlučili da bojkotuju novog selektora, tj. Savez.

Studenti su nedavno objavili svoj plan u 11 tačaka, koji bezuslovnu podržavam, uz jednu dopunu – Sbiji je preko potreban plan za razvoj, da ne kažem opstanak, sporta u Srbiji. Ne treba nam Nacionalni stadion, već nacionalna strategija.

Recimo, da se deci približi sport, omogućiti im, za početak, da besplatno gledaju fudbal, košarku, rukomet…Otvoriti jednu tribinu (Crvena zvezda jug, Partizan sever …) i da osnovci u pratnji jednog roditelja, a srednjoškolci i studenti uz đačku knjižicu odnosno indeks mogu da uživaju u igri svojih ljubimaca, da ne sede u četiri zida i bulje u telefone.

Vratiti sport u škole, fizičko vaspitanje da stvarno bude obavezno, da se ožive sportske sekcije pri školama, vrate im se školske sale, da budu besplatni treninzi i da njih vode stručno osposobljeni ljudi a ne „stručnjaci“ sa bata Đorinom diplomom, ne moraju (ne smeju) se sve pare davati „blizancima“…To su, relativno, jednostavni i lako usvojivi propisi.

Malo složeniji, ali neophodan je Zakon privatizaciji sportskih klubova. Novoj Vladi (nadam se stvarno novoj) predlažem da pokuša da pronađe Vanju Udovičića, bivšeg ministra sporta, ili bar njegov predlog Zakona o privatizaciji možda u njemu, ako postoji, ima nešto pametno što se može iskorstiti.

„Mi smo uradili stratešku pripremu i najdetaljnije moguće istraživanje. Prikupili smo evidencione prijave klubova kojih u Srbiji ima 11.600, pripremili sve opcije, razgovarali sa klubovima, pribavili iskustva iz Evrope, videli gde su danas klubovi koji su u sličnim zemljama prošli kroz profesionalizaciju“.

Ako je to stvarno urađeno, to može biti dobra polazna tačka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa