Krstarenje po radio talasima (Tezge 9) – Božidar Andrejić

Ne znam tačno kad i kako sam upoznao kolegu Radeta Radovanovića, 1995. ortaka u osnivanju Dan grafa, izdavača sirotog „Danasa“. Pretpostavljam da je „veza“ bila to što sam već „tezgario“, odnosno stalno honorisao u „Omladinskim novinama“, pratio kulturna događanja, a bio aktivan i u Klubu mladih pisaca Doma omladine. Tek – ne računajući treninge na Radio Zaječaru, ali više kao „davač“ izjava – prvi prilog za „dvestadvojku“, preciznije emisiju „Indeks 202“ poručio mi je 1974. baš RR. Trebalo je da izvestim o dočeku Titove štafete na Fakultetu političkih nauka. I izvestio sam – tekst za emitovanje izgovorio u slušalicu na „javnoj“ govornici u, moram reći predsoblju FPN, jer tada nije moglo da bude reči o – auli.

Dugo sam mislio da je to bio jedini prilog dok nisam počeo sa „sadazovućim“ radio-kolumnama. Ali, iz „prčkanja“ po šuštavoj požuteloj dokumentaciji, iz jednog papira za nedeljne obaveze, sad zvane planer, ustanovim da sam više puta u rokovnik unosio obaveze za „Indeks 202“.

Tako su krenule moje kolumne za ovaj radio. I u drugim medijima sedamdesetih dugo su nosile naziv „druga prizma“. Tako je bilo i sa „dvestadvojkom“ u početku, sa uglavnom omladinskim temama. Govorio sam u redovnom ritmu svoja zapažanja viđena kroz taj drugi okular za glavnourednikovanja valjda svih na 202. od R. Damjanovića, Ćurčića do, naravno, Kocijana. Aranžmani s ovim poslednjim doneli su i druga imena kolumni : „Semafor“, „Dobar dan, dobri ljudi“… A bilo je i i u ritmu – tri puta nedeljno!

Takođe, do gorepomenutog „prčkanja“ bio bih se zakleo da sam kolumnisao samo još za Prvi program, plus redovni saradnik Tanje Milekić početkom ovog milenijuma u njenoj emisiji potom nazvanoj „zemlja čuda“, možda iz zbog te moje sintagme kojom sam svakad krstio Srbiju. Kad li, pronađem čitavu fasciklu priloga (tada 76/77. već sa političkim i društvenim prilozima i za Drugi program (slika desno).

Mogao bih da citiram i neke komentatorske rečenice, ali čitav ovaj tekst je samo zbog sledećeg – kako sam završio sa „drugom prizmom“jednom nedeljno na Prvom programu. Jer, slučaj mnogo govori o novinarstvu i režimu ove vrste kakav je sada.

Često su me zvali na Radio, kadgod i TV da nešto komentarišem, može se reći do Osme sednice, kad sam već bio urednik u „Borbi“, a te „Stašine“ novine stavljene na tapet, do mere da mi jednog dana baš on reče da se za „na kapiju“ Radija sprema spisak nas koji ne mogu ni da ulaze, a kamo li komentarišu.

Ja, međutim, u to vreme imam na Prvom programu radija pod dirigentskom palicom Nikole Mirkova redovnu „drugu (valjda) prizmu“. Kad sam čuo za spisak pomenem to Slobodanu Stuparu komšiji, porodičnoprijatelju sa „špricerom petkom naveče“. A on me sablazni – pa znaš li da već tri meseca sede na glavi Nidži Mirkovu da te skine sa programa, a on ih ne zarezuje. Da ne otežavam Nidži, obavestim ga da ću stoga prekinuti.

Ali, primer je poučan – to je urednik sa integritetom, nepropusan na pritiske. „Nidže“ njegovog ranga su se poslednjih godina srozali do ništavila, izdali profesiju i sebe iz ranijih dana kad su bar (s)ličili Nidži, a možda i stvarno bili takvi. Zašto su postali nikakvi!? Slava Nidži! I veoma proređenim „nidžincima“!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.