Jedini duel je 25. oktobra – Marko Šelić Marčelo

Situacija sa Edom Širanom, globalnom muzičkom zvezdom, pokazala nam je dve stvari: da smo ipak deo sveta, jer se stvari i tamo i ovde dešavaju po sličnim zakonitostima, te da su tzv. neutralci sorta koja je svuda pod kapom nebeskom ista. A onda se u našoj maloj avliji desila debata na N1, koja sa spomenutim fenomenom ima zajedničko to da kada su svi zaključci već izvedeni a suština jasna, svako dalje palamuđenje zarad protokola i forme izaziva laksativno dejstvo.

Brzi pregled: dobri dečko Edi ima seriju koncerata, ali već na prvim binama njegov drug Maklmor vikne „free Palestine“; tip koji drži ogromne koncertne prostore zato pozove dobrog dečka Edija, koji je inače pozivao na podršku Ukrajini (jer to nema posledice), i kaže mu izbaci ovog, ne može to da priča, nema više nastupa za njega (uh što mi to nešto poznato); Širan tako i uradi, plačljivo objašnjavajući svom prijatelju razloge višega reda. Maklmor izađe u javnost i sroči manifest: „Shvatam zašto ljudi to rade. Zauzimanje strane košta. Para, saradnje s brendovima, sponzorstava, festivala, ličnih odnosa… (uh uh, što poznato) Ali nema neutralnosti kada se bira između tlačitelja i tlačenog.“ Dobri dečko Edi na sledećem koncertu čita neki sklepani govorčić sa sprave koja se iz nepopularnih razloga popularno zove idiot, što po svim zakonima termodinamike ode u „ne kune majka Muju što se kocka, nego što se vadi“. Iz bujice reakcija izdvajamo onu koja kaže: prestanimo da se pravimo da je ćutanje apolitičan čin.

I eto, mi smo dakle svet u malom: čitav ovaj scenosled veoma nam je dobro poznat. On pokazuje bolnu stvar: neutralnost dolazi iz kalkulacije, a računica je uvek po sistemu moja zadnjica: sve ostalo. Ne vredi što se dobri dečko čak i rascmizdrio na bini, poveravajući publici da ima najgoru nedelju u životu: izgleda da iole misleći ljudi ipak misle da je masovno ubijanje dece užasniji događaj nego licemerova patnja što se otkrilo da je licemer. No, ima tu još nešto: ova priča govori nam da su strane već odabrane, jer je to prosto zadato karakterom, samo je pitanje kada će se videti na kojoj si.

Tako dolazimo do najnovijeg izuma: TV debate. One u primitivnim zajednicama inače služe da se neopredeljeni opredele, da se čuju ideje, ali kako smo sa supersoničnim napretkom odavno odbacili taj suvišak, sada ga uvodimo kao otkriće – i patent su naprasno predložili upravo oni koji su ga ukinuli i brutalno prognali iz javnog radara. Kao, sad nam treba. Dok je istina, kako biva kod nas, upravo suprotna: trebao nam je sve vreme, godinama, deceniju i po, očajnički… a sad nam više baš ič ne treba. Jer nemamo šta da kažemo jedni drugima. I taman tako je taj izuzetno neprijatan sat i izgledao. Naprosto, mi se razvodimo. Dužni su tamo u procesu razvoda da vas pitaju možete li da se dogovorite, može li ovo da se spase – što je poziv na debatu – ali čest odgovor glasi: NE, nismo zato došli, došli smo da se ovo što pre završi. A gle čuda, obično se priča i šatro dogovara baš onoj strani koja je dotad pravila ršum, za toliko se svaki neljud uljudi da još jednom izvede trik „plinsko svetlo“, što bi rekla psihologija. Ovo što smo gledali nije čak ni to, jer je uljuđivanje Ani Brnabić nedostižno još od onomad kad je kačila sliku s cerekanjem dok smo bili na ulicama zbog tragedija.

Rektorka Mirjana Nikolić, pošto je već sela u tu stolicu, držala se kako treba i kako jedino može. Koridskim navijačima treba reći samo ovo: odvratno je što se „manjkom političkog iskustva“ naziva nešto što je zapravo odsustvo birtijske prakse hendlovanja razularenog provokatora. Ko je ikad zašao u ćumeze, zna da su načini razni – i da nijedan nije politički. Tu nema politike, to je teren poslovice o divljima i pitomima. Za debatu su potrebni civilizacijski preduslovi, a radikali i njihovi novoispupci žive i bujaju isključivo na razaranju te supstance. Što je rak-radikala više, to je civilizacijskog tkiva manje, tačka. Pričamo o likovima koji izmisle pretnje silovanjem, istog dana prete baš time Jeleni Riznić s televizije koja nema nacionalnu frekvenciju ali je protivzakonito ima, tip koji je pomilovao lomitelja vilice studentkinji javlja se kao zaštitnik žena, a na listi mu… znate već. I onda, kao, kakvo je to nevaspitanje da se saučesnici te klime ne pruži ruka pred razgovor? Lepo, to je upravo vaspitanost. Pozdravićemo se svakako uskoro, ali ne rukovanjem.

Sve u svemu: ako nema neutralnih, nema ni potrebe za debatom. A nema ih, ne zaista. Sva dalja objašnjavanja su na nivou Širana zvanog Mujo. Oni što se prave neodlučni – sigurno nisu odlučili da ipak odluče gledajući duel.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.