Era avangardnog Srbina – Pavle Simjanović

Mrcvarenje će se najverovatnije u nekom obliku nastaviti još koju nedelju ili mesec, do konačne pobede.

Ili kraha svake nade, dok je nas i naših petoprstih potomaka.

* * *

Sedmog oktobra je bila trogodišnjica napada na posetioce muzičkog festivala koji je krajnje inteligentno održan sedam kilometara od neprijateljske teritorije opasane zidom, te nekoliko kibuca u manjoj ali svakako provocirajućoj blizini.

Nešto ranije, početkom septembra, u Americi je obeležena dvadesetpetogodišnjica samoubilačkog zabijanja otetih putničkih aviona na Kule bliznakinje u Njujorku.

Oba teroristička čina izazvala su civilizacijski neprimerene reakcije vlasnika institucionalne moći u državama u kojima su izvedeni.

Današnje stanje sveta je katastrofično, i svrgavanje srpskog kriminalnog režima se ne tiče tek našeg odnosa sa nama samima.

Niko ne može da predvidi šta će se dešavati sledeće godine, o 2028. da ne pričamo, u kojoj sledećoj velikoj zemlji će vladati new-age fašisti u sprezi sa liberalnim ultrakapitalom, i rekao bih da je na lokalnom planu neophodno bilo koji manje ili više mogući razvoj događaja dočekati u iole pristojnom društvenom stanju.

Na koncu, dva gorepomenuta akta nepatvorenog zla su nam pokazala šta biva kada izmet raspali po već uizmećenom ventilatoru.

U matematici minus i minus daju plus, dok u životu govno i govno… pa, međusobno ne anuliraju svoje miomirise.

* * *

Sa izvesnim zakašnjenjem sam se pozabavio omladinskim protestima u Francuskoj, i to putem TV stanice „France 24“ koja je u vlasništvu dotične države.

Zanimljivo, galski RTS izveštava tako što detaljno prikazuje dešavanja na ulici, pa zatim tematski zahvata ka razlozima pobune, u studio pozivajući šesnaestogodišnjake koji imaju tridesetak minuta da izraze sve što im je na duši.

Levičarska priroda protesta – ako pod terminom „levica“ i dalje smatramo potrebu naroda za pravdom i jednakošću – dovela je do potencijalnog drugog kruga predstojećih francuskih predsedničkih izbora u kojem bi se posle ko zna koliko vremena mogli naći ideološki profilisani kandidati.

Sa druge strane okeana bi se za dve godine moglo desiti nešto slično, ukoliko Demokrate – što sumnjam, „veliki su to razbojnici“ – konačno isture nekakvog Sanders/Mamdani/Okasio-Kortez predsedničkog kandidata.

Koristim ih kao primer, ispaljujući imena iz glave u trenutku pisanja rečenice.

Sanders ima 85 godina, Mamdani je rođen u Ugandi, Okasio-Kortez je verovatno previše „ljubimica kruga dvojke“ za malograđansku, neobalsku Ameriku kojoj je pre prikladan neko poput Bajdena (zbog čega su ga Demokrate i držale kao opciju preko svih granica humanosti).

„Bili Amerikanac, Francuz i Srbin…“, i možda Srbin stvarno ispadne najpametniji sa svojom željom da dovede društvo do stanja u kojem se ne glasa protiv nego za, a Francuski pametnjakovići nas svakako u gorepomenutim debatnim emisijama već navode kao primer političke avangarde.

Izgleda da je svet u još dubljem šupku nego što i najpesimističniji od nas smatraju.

* * *

Srpske debatne televizijske emisije se otaljavaju iz osećaja moranja.

Uspaničeni režim ih, očekivano, koristi za još malo cike i vriske, dok deluje da za iluzorni pokušaj rasprave nisu preterano raspoloženi čak ni predstavnici dve opozicione liste koje se bore za cenzus; usput, rekao bih da „autentičari“ zapravo imaju šansu da dosegnu neophodnih 125.000 glasača, ukoliko racionalnim ultradesnim narativnim zaokretom privuku zaokruživače boraca protiv ljudi-guštera, trenutno u potrazi za nizom mrvica od hleba što ih kroz strašnu, mračnu šumu vodi ka glasačkom mestu.

Što se tiče pro-EU grupacije sa čijom se idejom principijelno slažem, podsećaju me na Kristijana Ronalda koji jednostavno ne želi da prihvati da je vreme ili da se potpuno povuče iz reprezentacije, ili da prihvati sedenje na klupi i ulazak na teren na petnaestak minuta kada ili ako selektor odluči da bi njegovo iskustvo moglo biti korisno za kolektiv.

Šalu na stranu, kukanje ocvalog fudbalskog superstara što ne dobija poštovanje dok saigrači u njegovom odsustvu u gostima pobeđuju ozbiljne skandinavske reprezentacije šteti samo njemu, a takvom ponašanju srodni neprelazak cenzusa srpske pro-EU opozicije bi mogao imati mnogo šire posledice.

* * *

Otišla je Eva Mari Sejnt koja je kao odrasla žena od skoro trideset godina bila partnerka Marlona Branda u filmu „Na dokovima Njujorka“.

Grejs Keli je prva „Hičkokova plavuša“ u boji, ali je uz pomoć Sejnt („Sever-severozapad“) u punoj meri dosegnuta poenta ka kojoj se stari perverznjak namerio – lepa, doterana dama, savršena kontrolorka svog života, koja se nađe u neprimerenoj i za nju iznenađujućoj nevolji.

Što je, ajoj, seksualno uzbudljivo za gledanje.

No, pre svega mi pada na pamet divan krupni plan koji joj je Norman Džuison odredio u trenutku u kojem film „Rusi dolaze!“ stupa u rasplet.

„Nije pošteno“, izgovara Sejnt, nakon što su američki provincijalci i sovjetski podmorničari došli do neizbežnog zaključka da nema ničeg važnijeg na ovom svetu od života deteta a mlazni avioni američkog RV-a pristižu da razore to kratkotrajno primirje u hladnom ratu.

„Mogli bismo… da im damo pratnju? Da uzmemo sve brodiće iz luke i napravimo konvoj?“, kaže zatim ta pristojna osoba čiji um ustaje protiv svega etički pogrešnog.

Umetnost imitira stvarnost, i obrnuto.

Gledam okolo, i zapažam stotine hiljada brodića načičkanih ljudima koji daju pratnju nečem kosmički većem od sebe.

Ljudima koji su spremni da podnesu žrtvu za hepiend.