Četvrt veka “Plesa sitnih demona” – Marko Vidojković

Napisao sam ga godinu dana ranije. Proces je trajao dvanaest dana, od kraja avgusta, do početka septembra, u vreme zahuktale predizborne kampanje za izbore koje će Slobodan Milošević izgubiti.

Kako tako brzo? Pa, završivši Pravno-birotehničku sa dovoljnom ocenom iz daktilografije, stekao sam dovoljno veliku brzinu kucanja. Evo, pitajte Matkovića, urednika naše zadnje strane i mog druga iz odeljenja. Dovoljno je samo bilo tu brzinu kucanja priključiti za pravu ideju.

Pokušao sam proleća 2000. da napišem roman o prvom srpskom astronautu Bojanu Lešniku, koji po povratku iz svemira počinje psihički da puca. Napisao sam sedamdesetak kompjuterskih stranica i onda sam zakucao. Zbrzao sam kraj i ispalo je bedno.

Pokušao sam u istom vremenskom periodu da napišem i roman o bombardovanju, zvao se „Kratak roman o ratu s celim svetom“, stigao do osamdesete strane i onda se dobro pomučio da ga nekako smandrljam do do kraja.

Taj roman je, objektivno, bio nedovršen i debilan. Kao takav, on se našao u Narodnoj knjizi, na čitanju, posredstvom Vanje Bulića, koji je bio jedan od njihovih autora i kum mog strica. Radivoje Mikić me je, pročitavši ga, pozvao da popričamo. Rekao je nije ovo loše, ali nije za nas, pišite i dalje, dobro vam ide.

Tog trenutka, vadim iz ranca rukopis „Plesa sitnih demona“, kažem mu ovo je pravi roman, a ne ta glupost. Mikić me je nedelju dana kasnije pozvao telefonom, rekao ovo je odlično, stavili smo knjigu u plan za 2001. Tog januarskog dana, 2000. prvi put sam u životu bukvalno skakao od sreće.

A kako je došlo do romana „Ples sitnih demona“? U leto 2000. priče sam već nekoliko meseci objavljivao u čuvenoj „Dugi“, gde je pisao i Nebojša Jevrić, popularan među nama klincima devedesetih zbog svojih ludačkih priča sa jugoslovenskih ratišta.

Dolazi Jevrić jednog dana u redakciju „Duge“, baš sam i ja bio tamo, pita jesi li ti Marko Vidojković. Kažem, jesam.

Dobre su ti priče, kaže, koliko ti je godina? Dvedeset četiri, odgovaram. A imaš li roman? Kažem da nemam, iako sam imao dva poludovršena, o kojima sam pisao maločas.

E, pa onda nisi pisac, kaže Jevrić, a ja popizdim. Kome će ovaj bradonja da nije pisac, ja sam najbolji pisac svih vremena. Odem kući i napišem „Ples sitnih demona“. Pisao sam od ujutru do uveče, što je bilo lako jer drugih obaveza nisam imao.

To je roman o drugoj godini srednje škole pankerskog propaliteta Bobana Šestića, koji pomalo podseća na mene. Prošao je posle Narodne knjige i Samizdat B92, a danas ga prodaje Laguna. Srećan mu dvedeset peti rođendan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.