Odlazak Milana Panića: Čovek koji je govorio o miru kada su na Balkanu mnogi zagovarali rat – BBC News na srpskom

Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla i bivši premijer Savezne Republike Jugoslavije, preminuo je u 97. godini u Kaliforniji, objavila je njegova porodica.

Panić je ostao upamćen kao neobična pojava na političkoj sceni Srbije na kojoj se pojavio 1992, u jeku raspada socijalističke Jugoslavije i pozivao na mir na Balkanu, dok su se neki lideri zalagali za rešenje problema oružjem.

U leto 1992. prihvatio je ponudu Dobrice Ćosića, tadašnjeg predsednik novonastale SR Jugoslavije, da bude savezni premijer.

„Problem pred ovim sazivom je više mira ili više rata“, upozorio je tada poslanike Panić, prvi premijer Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), na engleskom sa jakim američkim akcentom.

Iako novajlija u politici, Panić je pred svetskim zvaničnicima govori mirno i staloženo, uz tek povremeno gledanje u papire.

Odlučio je da se, uz podršku opozicione koalicije Depos, suprotstavi Slobodanu Miloševiću, tadašnjem lideru Srbijena predsedničkim izborima u decembru 1992, ali je osvojio 34 odsto glasova i izgubio.

„Ali treba imati u vidu da je on bez gotovo ikakve kampanje, koja je trajala samo tri nedelje, sakupio više od milion glasova“, kaže Ivan Protić, urednik agencije Beta, koji je početkom 1990-ih često pratio Panićeve skupove i aktivnosti.

„To je najveći rezultat sve do Vojislava Koštunice i 5. oktobra“, kada je oboren Miloševićev režim, dodaje Protić za BBC.

Kako je Panić ušao u politiku

Američki biznismen se maltene niotkuda pojavio u srpskoj politici.

Sve je počelo raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Od SFRJ se prvo otcepila Slovenija, a za njom Hrvatska, gde 1991. počinje rat. Sukob se potom širi i na multinacionalnu Bosnu i Hercegovinu, koja je takođe proglasila nezavisnost.

U aprilu 1992. Srbija i Crna Gora proglašavaju Saveznu Republiku Jugoslaviju, novu državu koja je ubrzo zbog rata bila pod žestokim sankcijama Ujedinjenih nacija.

A kao kandidat za prvog premijera nove države pojavio se do tada nepoznati Milan Panić, osnivač i vlasnik multimilionske ICN farmaceutske kompanije.

Njegovo ime, kako se navodi u knjizi Adama Lebora Milošević: Biografija prvi je predložio Dušan Mitević, nekadašnji direktor javnog servisa i Miloševićev savetnik.

Lebor navodi da je Mitević upoznao Miloševića i Panića.

„Bila je to ljubav na prvi pogled – Panić je otvoren čovek, dobrog srca, a Milošević bankar koji razume posao i pričao je Paniću kako je važna privatizacija“, piše Lebor.

Britanski novinar Tim Džuda u knjizi Kosovo: Rat i osveta piše da je prvi premijer SRJ „zaista verovao da posao, novac i ekonomija mogu da reše probleme na Balkanu.“

„Nije bio zainteresovan za etničke sukobe i iskreno je želeo mir“, piše Džuda.

Ko je Milan Panić

Rođen 20. decembra 1929. u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.

Otac mu je rano umro, te je odrastao sa majkom, a tokom Drugog svetskog rata bio je pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta Josipa Broza Tita.

Kasnije je studirao medicinu i biohemiju, a bavio se i biciklizmom.

Zapravo je biciklom i stigao do Amerike, na neki način – prilikom međunarodne trke u Holandiji 1955. godine, prebegao je sa suprugom u Austriju, pa u Nemačku.

U Ameriku stiže, kako tvrdi, sa 25 dolara u džepu i ubrzo pokreće kompaniju ICN, koja postaje svetski farmaceutski gigant.

Panić sebe u većini intervjua naziva „malim srpskim emigrantom u Americi“, iako se na internetu mogu pronaći njegove fotografije sa nekim od najmoćnijih ljudi 20. veka.

I sa većinom američkih predsednika tog doba, od Ronalda Regana do Džordža Buša i Bila Klintona.

Mediji za to vreme o njemu, zbog finansijskih uspeha često su pisali kao o osobi koja je „ostvarila američki san“.

„Kada pomislim na njega prvo mi na pamet padne taj njegov dosta loš srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski ili srpski, kako god da ga zovete, kao i razmišljanje da se mnoge stvari mogu lako rešiti“, rekao je 2022. beogradski novinar Ivan Protić.

„Došao je sa tom idejom i verovatno je želeo dobro, ali nije dobro poznavao strukturu vlasti ovde, kroz kakvu šumu sve treba da se provlači i s kime sve treba da se lomi.“

Sukob sa Miloševićem

Panić je već u inauguracionom govoru pričao o priznanju Hrvatske i BiH, kao i povlačenju jugoslovenske vojske, što je kasnije ponavljao i medijima.

Mihalja Kertesa, nekadašnjeg direktor Savezne Uprave carina SRJ, ali i Miloševićevog čoveka od poverenja, ubrzo je otpustio sa mesta zamenika ministra policije.

„Za Miloševića je epizoda sa Panićem bila prava katastrofa i morao je što pre da ga se otarasi“, navodi Džuda.

Jedan od najvećih sukoba između njih dvojice dogodio se tokom mirovne konferencije u Londonu, u avgustu 1992. godine.

Kada su stigli u London, pišu Lora Silber i Alan Litl u knjizi Smrt Jugoslavije, Milošević je „više bio zainteresovan da rešava političke sporove sa novopostavljenim premijerom, nego za konferenciju“.

„Svađali su se i javno i iza scene, a Milošević mu je čak pretio da će ga udariti“, navode.

„U jednom trenutku je Milošević tražio reč, Panić je nešto nažvrljao na parčetu papira i pokazao to predsedniku Srbije.

„Pisalo je ućuti (shut up) na engleskom, a potom je pred svima rekao da Milošević nije ovlašćen da govori.“

Lebor o tom trenutku piše kao o „Panićevoj objavi rata Miloševiću“.

Sledećeg dana je pred srpskom delegacijom bio jedan od predloga mirovnog rešenja za situaciju u Bosni i Hercegovini, kada su delegacija povukla da razmotri taj dokument.

„Došlo je do velike svađe“, pišu Silber i Litl.

„Milošević je insistirao da odu. Panić je želeo da ostanu. Na kraju, Milošević je pristao da delegacija može da ostane, ali samo ako Panić obeća da će ćutati.“

Na konferenciji je Panić predstavio i njegov mirovni plan u 12 tačaka, koji je podrazumevao međusobno priznanje bivših jugoslovenskih republika po originalnim granicama, kao i otvaranje pregovora sa albanskim liderima.

Miloševiću se to nimalo nije svidelo.

„Panićev plan je bio da ponudi Zapadu uklanjanje Miloševića, u zamenu za podizanje sankcija“, piše Lebor u Miloševićevoj biografiji.

„Video je to kao poslovni sporazum između dva partnera gde i jedni i drugi imaju nešto čime mogu da trguju.“

Međutim, američki zvaničnici za to nisu bili zainteresovani, dodaje Lebor.

Tri dana posle Londonske konferencije, u Narodnoj skupštini zakazano je glasanje o povlačenju podrške Panićevoj vladi.

Međutim, Panić je uspeo da ostane na funkciji zahvaljujući glasovima crnogorskih predstavnika u saveznom parlamentu.

I tako je samo šest meseci od kada je postavljen na premijersku funkciju – i to baš kao Miloševićev čovek – postao jedan od lidera opozicije.

Predsednički izbori

Neposredno pred izbore, piše Tim Džuda, „najvažnije Miloševićevo oružje“, Televizija Beograd, koja će kasnije postati RTS, počela i sa propagandom protiv Panića i opozicije.

O Paniću se govorilo da je agent američke CIA, da radi na jačanju sankcija protiv Jugoslavije i na prodaji Kosova.

„U jednom od retkih televizijskih intervjua, Milošević je rekao da su Panićevi nalogodavci u Vašingtonu“, piše Džuda.

Pred izbore 1992. došlo do prve prave medijske kampanje u istoriji Srbije, uz izborne reklamne blokove i mitinge širom zemlje.

„Ovo nije bitka između dva čoveka, ovo je borba između dva sistema, starog i novog“, vikao je Panić sa trga u Kruševcu.

Milošević je osvojio 57 odsto glasova, a Panić 34 i posle izbora često optuživao vlasti za neregularnosti.

Slučaj Galenika

Panićeva kompanija ICN kasnije preuzela je Galeniku, nekada najvećeg jugoslovenskog proizvođača lekova.

Ugovor Milana Panića i Slobodana Miloševića o pretvaranju državne fabrike u mešovitu svojinu potpisan je 1990. godine, piše Vreme.

Ali i tu je, kao i na polju politike, ubrzo došlo do problema.

Kada je između Miloševića i Panića „ljubav prestala“, američko-srpski biznismen je potraživao milione dolara od države na ime neplaćenih lekova.

Vlada Srbije je tada dekretom udeo ICN-a u Galenici smanjila sa 75 na 35 odsto, preuzela fabriku i postavila novo rukovodstvo.

ICN je u februaru 1999, tužio Jugoslaviju sudu u Vašingtonu za nepravedno oduzimanje imovine.

Posle pada Miloševića sa vlasti, Panićevi ljudi su ponovo, ne baš lako, već na silu, ušli u fabriku, piše Vreme.

Spor je rešen na Međunarodnoj arbitraži u Parizu pet godina kasnije, tako što je država Srbija trebalo da plati američkoj kompaniji 50 miliona dolara, koliko je Panićevo rukovodstvo ranije uložilo u Galeniku, piše portal Ekapija.

Ovo dugovanje Srbije ostalo je upamćeno po nazivu Panićev dug.

Galenika je 2017. prodata kompaniji iz Luksemburga.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]